Вести

Kada sam ušao u jugoslovensku ambasadu na prijem povodom državnog praznika, 29. novembra, bilo je to kao da je ušao sam đavo. Malo je reći da sam bio u centru pažnje. Ambasador me je odmah pozvao na stranu i zapanjeno pitao: „Kako ste to mogli da nam uradite?“ – priseća se posle 16 godina poznati novinar „Njujork Tajmsa“ Dejvid Bajnder.

Dejvid Bajnder je autor poznatog teksta u Njujork Tajmsu koji se pojavio 28. novembra 1990. i koji se zasnivao na najvažnijim izvodima iz tada najnovije National Intelligence Estimate (obaveštajne procene) o Jugoslaviji koju je sačinila CIA. U njoj je predstavljen dramatičan scenario prema kojem će se Jugoslavija, ne samo raspasti u narednih šest do 18 meseci, nego da će u njoj početi i građanski rat. Nakon što je „Njujork Tajms“ objavio tekst na unutrašnjim stranama, sutradan su sve svetske agencije to prenele kao prvu vest, a sve najvažnije svetske novine posvetile su joj naslovne strane.

Devet ključnih ocena NIE 15-90

1. Stara jugoslovenska federacija se približava svom kraju jer je rezervoar političke volje za očuvanjem Jugoslavije nestao. U toku jedne godine federativni sistem više neće postojati; u toku od dve godine Jugoslavija će verovatno nestati kao država.
2. Iako će svuda u Istočnoj Evropi ekonomske i političke reforme biti međuzavisne, budućnost Jugoslavije biće odlučena političkim i ekonomskim faktorima. Čak i uspešna ekonomska reforma neće održati zemlju zajedno.
3. Snage unutar Srbije, Hrvatske i Slovenije predstavljaju mešavinu nacionalnog ponosa, lokalnih ekonomskih aspiracija i istorijski netrpeljivih religioznih i kulturnih identifikacija. U Sloveniji i u manjoj meri u Hrvatskoj, novi nacionalizam je prozapadno orijentisan, demokratski i preduzetnički; u Srbiji on je opterećen statičnom ekonomijom, militaristitčkom tradicijom, uz preferiranje snažne centralne vlade vođene dinamičnom osobom.
4. Ni Komunistička partija, ni Jugoslovenska narodna armija nisu sposobne da očuvaju federaciju. Partija je u raspadu; Armija je izgubila prestiž zbog snažne komunističke identifikacije i zato što je mnogi u Jugoslaviji smatraju institucijom kojom dominiraju Srbi. Nijedan svejugoslovenski politički pokret nije se pojavio da ispuni prazninu koja je nastala kolapsom Titove vizije jugoslovenske države i nijedan ni neće.
5. Alternative raspadu o kojima se sada diskutuje nemaju izgleda na uspeh. Slaba konfederacija zadovoljava Sloveniju i Hrvatsku, ali će Srbi to blokirati da bi očuvali srpski uticaj. Još više, srpski pokušaj da to suzbiju, koristeći stare federalne institucije i vojnu mašineriju da blokiraju nezavisnost neće biti tolerisani od strane novih, fanatičnih i entuzijastičnih birača republika koje žele otcepljenje. Srbi to znaju.
6. Verovatno je da će srpska represija na Kosovu dovesti do oružanog ustanka od strane većine albanskog stanovništva, podržanog od velike albanske manjine u Makedoniji i Crnoj Gori. To će, zauzvrat, kreirati snažan pritisak da se ove republike tesno povežu sa Srbijom.
7. Pretvaranje sporadičnog i spontanog etničkog nasilja u organizovani međurepublički građanski rat takođe je jedna opasnost, ali on je malo verovatan za vreme perioda ove procene. Učešće Srbije u resursima pacifikacije Albanaca na Kosovu dovešće do njene sposobnosti da koristi vojna sredstva da bi stavila srpsku manjinu u zapadnim republikama pod direktnu kontrolu. Srbi će pokušati ustanak srpske manjine svuda – posebno u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini – i široka skala etničkog nasilja je verovatna.
8. Sjedinjene Američke Države imaju malo kapaciteta da obezbede jedinstvo Jugoslavije, posebno ne onaj uticaj koje su imale u prošlosti. Lideri različitih zahteva tražiće od SAD da podrže njihove partikularne ciljeve. Federalni i srpski lideri će naglašavati izjave u cilju očuvanja teritorijalnog integriteta. Slovenci, Hrvati i Kosovari u svakom slučaju, organizovaće pritisak na SAD za poboljšanje standarda ljudskih prava i samoopredeljenja. Biće nastavljeno uvlačenje Vašingtona u vrelu arenu međunacionalnog sukoba i očekuje se da se odgovori na način suprotan zahtevima svih strana.
9. Sovjetski Savez će imati samo indirektan uticaj – na primer – preko multilateralnih foruma – na ishod događaja u Jugoslaviji. Evropljani će imati izvestan stepen, ali oni ga neće koristiti da bi očuvali staru Jugoslaviju ujedinjenu. Većina njih, uključujući Nemačku, na rečima će biti za ideju jugoslovenskog integriteta, dok će prikriveno prihvatiti raspad federativne države.
„Danas“ je u prilici da ekskluzivno prvi put objavi najvažnije delove ovog dokumenta koji je najavio dramatične događaje koji su u narednoj deceniji sledili na Balkanu i koji su dali pečat evropskoj i svetskoj politici.

MRAČNA PREDVIĐANJA

Šokantna neodgovornost Evrope
Direktor odeljenja za evropska pitanja u Savetu za nacionalnu bezbednost Robert Hačings daje zanimljiva svedočenja o evropskim reagovanjima na obaveštajnu procenu CIA.
– U leto 1990. mi smo poslali telegram u svaku evropsku prestonicu objašnjavajući u skladu sa glavnim pravcima Obaveštajne procene koja je već bila pripremljena (ali objavljena nekoliko meseci kasnije), da naša vlada veruje da događaji koji se zbivaju vode Jugoslaviju ka dezintegraciji, da će dezintegracija biti krvava.
Odgovori koji su stigli u nekoliko sledećih nedelja bili su šokantno neodgovorni. Samo su Austrijanci i Mađari, koliko se sećam, potpuno prihvatili naše gledište. Nemci i Britanci su odgovorili da oni dele neke od naših zabrinutosti, ali da je to sve preterano i da će naravno imati u vidu korake koje mi predlažemo. Francuzi su nas optužili da preterano dramatizujemo situaciju odbacujući konsultacije u NATO-u i upozorili nas da ukoliko postavimo to pitanje na Samitu KEBS u Parizu, oni će nas smatrati „samitbrejkerima“, što znači da je uključivanje ovog pitanja za njih kao domaćine bilo van svake debate. Razumniji odgovori upućivali su da bi trebalo da čekamo rezultate izbora u republikama i izbore u Srbiji u decembru 1990. Viši nivoi u administraciji bili su preokupirani Irakom i bez volje da se posvete pitanju Jugoslavije, tako da smo odlučili da čekamo. To je bila greška – smatra Hačings.
Bajnder je imao priliku da vidi analizu na dvadesetak stranica koja je imala oznaku NIE 15-90 i neutralni naslov „Izmenjena Jugoslavija“ iza kojeg se nalazilo mnogo mračnih predviđanja. Najvažnija četiri navedena su na početku izveštaja: l Jugoslavija će prestati da funkcioniše kao federalna država u toku jedne godine i verovatno će se raspasti za dve godine. Ekonomske reforme verovatno neće zaustaviti raspad; l Srbija će blokirati pokušaje Hrvatske i Slovenije da se stvori svejugoslovenska konfederacija; l Doći će do verovatnog oružanog ustanka Albanaca na Kosovu. Opšti međurepublički rat visokog intenziteta nije verovatan, ali ozbiljni lokalni sukobi će pratiti raspad i nastaviće se nakon njega. Nasilje će biti brutalno i gorko; l Amerika i evropski saveznici mogu malo da učine da zaštite jugoslovensko jedinstvo. Jugosloveni će te napore videti kao suprotne zalaganju za demokratiju i samoopredeljenje.

APRILSKE PROCENE
Pola godine, pre NIE 15-90, tačnije 25. aprila 1990. CIA je opširno razmatrala izveštaj NIE 12-90 pod nazivom „Budućnost istočne Evrope“. Ključne ocene iz ovog dokumenta bile su da će progres u istočnoj Evropi biti nastavljen, ali s problemima, da su verovatni etnički sukobi na Balkanu, da je zapadna Evropa u povoljnijem položaju za obrazovanje istočnoevropske budućnosti, ali da uticaj SAD treba da služi kao kontrateža sovjetskom i nemačkom uticaju. Doslovne ocene glase:

1. „Revolucija u Istočnoj Evropi stvorila je osnovu za razvoj demokratije i tržišne privrede. Ali to neće biti linearni proces i brojne zemlje će biti suočene s problemima nestabilnosti, etničkih nemira i ekonomskog nazadovanja“.
2. „Čak i sa zapadnom pomoći, istočno-evropske ekonomije, izuzimajući Istočnu Nemačku, verovatno će sledećih nekoliko godina umereno napredovati“.
3. „Postoji mogućnost za obnovu autoritarizma, posebno na Balkanu gde nestanak komunističke hegemonije preti da obnovi stare etničke animozitete, građanske sukobe i međudržavne tenzije“.
4. „Zapadna Evropa je u boljoj poziciji da vodi formiranje istočnoevropske budućnosti, ali SAD imaju važne prednosti, između ostalih želju Istočnih Evropljana da bude kontrateža sovjetskom i nemačkom uticaju“.
U ključnim procenama dokumenta navodi se da je s vladavinom „komunističke partije u Evropi gotovo i ona više neće biti ponovo oživljena“, da će okončanje sovjetske hegemonije stvoriti nove mogućnosti ostvarivanja demokratije i tržišne ekonomije kao i za „nove modele regionalne političke i ekonomske saradnje“.
Uočava se, međutim, da će razvoj regiona koji se naziva „istočnom Evropom“ postati neprecizan jer će „istočno-centralno evropske zemlje, Poljska, Čehoslovačka, Mađarska i Istočna Nemačka ići će brže napred u tešnjoj saradnji sa zapadom, a da će Balkan – Bugarska, Rumunija i Albanija imati odvojeni put. Za Jugoslaviju se kaže sledeće: „Jugoslavija će, ako opstane jedinstvena, nastaviti bliske veze sa Zapadom“.

PROMENA STAVA
Ova Obaveštajna procena načinjena je pre nego što su izbori u Sloveniji i Hrvatskoj okončani pobedom stranaka separatističke orijentacije. Jedan od njenih autora bio je direktor za Istočnu Evropu u Savetu za nacionalnu bezbednost Marten van Heuven koji je te godine u rano proleće putovao Jugoslavijom, ali i drugim zemljama Istočne Evrope.
Šest meseci kasnije, u obaveštajnoj proceni 15-90 sa čijom je sadržinom Dejvid Bajnder upoznao svet uoči jugoslovenskog Dana republike, CIA je imala drugačije ključne zaključke, među kojima nije bilo nijednog koji je davao nadu i obećavao opstanak jedinstvene Jugoslavije kao što je to bilo u prethodnoj proceni. Nakon izvučenih pet kratkih zaključaka, u dokumentu NIE 15-90 je sledila strana s političkom kartom Jugoslavije na kojoj su obeležene granice republika i pokrajina. Nakon nje dolaze „ključne ocene“ sažete na dve strane, a potom strana koja predstavlja sadržaj izveštaja na 13 strana koji ima naslov „Diskusija“. Taj deo počinje citatom dijaloga iz Vodenhausovog dela iz 1928. u kojem poslužitelj izveštava svog gazdu da se tog dana ništa živo na svetu nije desilo, osim da „blage nesuglasice prete s Balkana“.
Već na sledećoj strani dolaze fotografije dva centralna aktera – Tita i Slobodana Miloševića, a na trećoj strani dominira ilustracija londonskog „Ekonomista“ na kojoj ogromni Srbin sedi na zaprežnim kolima na predstavnicima svih ostalih malih naroda, dok onemoćala i mršava krava vuče takvu zapregu. Cela četvrta strana je rezervisana za antrfile o Kosovu pod naslovom „Kosovo – polje smrti“, a antrfile na sledećoj strani ima naslov „Srpski teški izbori“. Cela 6. i pola 7. strane posvećene su Anti Markoviću i njegovim reformama. Na osmoj strani nalazi se šema i statistika razlika severa i juga u Jugoslaviji, a na sledećoj strani se razmatra „jedan neverovatni ishod“. Fotografije slovenačkog i hrvatskog predsednika Milana Kučna i Franje Tuđmana nalaze se na 10. strani, a iza nje karta raspada Jugoslavije na kojoj su Slovenija i Hrvatska odvojene od ostatka zemlje, Kosovo osenčeno tamnom, a Makedonija nešto svetlijom senkom. Na 13. strani je aneks sa podacima o etničkom sastavu republika i pokrajina, a na sledećoj, poslednjoj strani, nalazi se mapa etničke različitosti Jugoslavije.
„Ključne ocene“ obaveštajne procene NIE 15-90 doista su predstavljali smrtovnicu za, tada skoro već bivšu zemlju (vidi antrfile). U njima nije ostavljen ni tračak nade za opstanak Jugoslavije, a ono što se predviđalo bio je nagoveštaj dolazeće katastrofe. Mračni pasaži i slike kojima se u ovim redovima oslikava budućnost Jugoslavije otkrivaju američko odustajanje od očuvanja jedinstvene Jugoslavije i od politike koja je to decenijama podržavala. Zaključuje se da Amerika ima malo načina da očuva Jugoslaviju jedinstvenom, ali se ne objašnjava kako su i zašto nestali svi ti resursi.

NOVE REALNOSTI

U diskusiji o ovim ocenama predviđa se da iza „raspadajuće fasade jugoslavije“ izranjaju nove političke realnosti:
1. Centralizovana srpska država, vođena na početku od bivše Komunističke partije Slobodana Miloševića s kojom će Crna Gora verovatno ući u novu federaciju.
2. Makedonska država kojom će verovatno dominirati delovi komunističke partije s različitim pogledima na poželjnost demokratizacije i tržišnih reformi.
3. Hrvatska i slovenačka država na severozapadu, orijentisane ka zapadnoj Evropi i verovatno povezane sa konfederalnim ugovorom sa ili bez Bosne i Hercegovine.
„Odlaskom Slovenije i Hrvatske tokom sledeće godine, jugoslovenski sistem će prestati da funkcioniše. Napori da se stvori konfederalna alternativa, verovatno neće uspeti u toku dvogodišnjeg važenja ove procene, što će dovesti do raspada Jugoslavije kao države“, navodi se u Proceni. Dalje se kaže: „Jugoslovenska narodna armija će možda jednostrano pokušati da održi federaciju, ali njeno vođstvo shvata da to ne može da učini samo i verovatno veruje da bi svaki pokušaj u tom pravcu vodio raspadu Armije po etničkim linijama. Raspad u takvim uslovima će dovesti da Hrvatska i Slovenija hitno preuzmu kontrolu nad armijskim dobrim na svojim teritorijama koliko god više je mogućno, a preostali resursi JNA biće preneti u Srbiju ili druge oružane snage“
Slovenija i Hrvatska će nastaviti svoj put ka nezavisnosti. „Nacionalni ponos, ekonomske težnje, podsticanje etnički zasnovane religiozne i kulturne identifikacije nastaviće da guraju Sloveniju i Hrvatsku ka nezavisnosti. Secesionistički sentimenti su snažno stimulisani srpskim pokušajima da dominira federalnim političkim procesima. Zahtevi za prekidom dostigli su tačku eksplicitnih zahteva i praktičnih mera koji su nespojivi sa saveznim ustavom. Secesionistički koraci uključuju deklaraciju o nezavisnosti, pritisak na nezavisne spoljnopolitičke ciljeve, pojava republičko zasnovanih paramilitarnih formacija, planovi za republičke vojne snage i zahteve za ekskluzivnu kontrolu nacionalnih resursa. Ti zahtevi nisu postali još uvek eksplicitni, konzistentni zahtevi nacionalnog identiteta, ali do njih će doći u vreme trajanja procene“, predviđa NIE 15-90.

MILOŠEVIĆEV PORTRET
Opisujući tadašnjeg predsednika Srbije, kaže se da njegov lični stil karakterišu „dramatični gestovi, spremnost na rizik i vođstvo“, što ima odjeka u srpskim masama. Mada su njegove težnje za svejugoslovenskim vođstvom odbijene na poslednjem 14. kongresu SKJ koji su napustile delegacije Slovenije i Hrvatske, njegova budućnost u Srbiji ostaje solidna. Priznaje se da je dobio izbore 1989. da će dobiti i 1990. ali da su ti izbori podjednako nelegitimni. Dodatni problem je u tome što srpska opozicija ima „podjednako nacionalističku retoriku ili još ekstremniju kada je reč o Kosovu i Hrvatskoj“.
Štampa kontrolisana od strane Miloševića nastavlja da razgoreva srpsku nacionalističku vatru povodom Kosova i Hrvatske dok tvrdokorne nacionalističke partije potkopaju Miloševićevu taktičku poziciju tako što preuzimaju konfrontaciju sa nacionalnim manjinama u Sandžaku, Bosni i Vojvodini. Doslovno, svali lider u Srbiji će odbiti minimalni paket uslova Slovenije i Hrvatske za stvaranje jedne svejugoslovenske države u vreme trajanja ovog izveštaja“, navodi se u proceni.
Srpska represija u pokrajini Kosova, mahom naseljenom Albancima, učiniće da se albanski mirni otpor i zalaganje za nezavisnost unutar Jugoslaviju transformišu u vojnu pobunu i pokret ka secesiji. U uslovima gerilskog rata protiv Srba, Kosovari će tražiti materijalnu podršku, ali ne i formalno ujedinjenje sa Albanijom. Gubitak Kosova biće gorak poraz za osećanje srpskog nacionalnog identiteta; to je tradicionalna srpska kolevka i Beograd će upotrebiti sva sredstva da ga zadrži. Posledica ove odluke biće dug konflikt s velikim gubicima života i imovine“, predviđa procena.
Pod naslovom „Teški izbori za Srbiju“ nalazi se antrfile u kojem se razmatraju opcije koje bi Srbija mogla da preduzme. Ključno pitanje za Srbiju je sudbina Srba koji ostaju van granica Srbije. To je pitanje od najvećeg psihološkog značaja za Srbiju i nijedno srpsko vođstvo ne može lako da prihvati odgovornost za cepanje jedinstva srpskog naroda, cilj za koji se Srbija borila i pobedila u četiri rata u ovom veku. Konfederalni kompromis bio bi shvaćen od Srba kao fragmentacija srpskog naroda i gubitak srpskog narodnog jedinstva.
Srbija može da odbija čak i da pregovara o konfederaciji što će ojačati one koji se zalažu za raspad države. Ukratko, proizilazi da Srbija može da sačuva jedinstvo srpskog naroda samo uz rizik građanskog rata. Čak i ako Srbija izađe kao pobednik, ona će biti međunarodno diskreditovana, bankrotirana, ostavljena da nametne svoju volju jednom ili više neprijateljskih naroda i izolovana kada je u pitanju problem Kosova i Makedonije“, piše u analizi.
I u ostalim delovima predviđa se da će nastupiti oružani konflikt. „Lokalni konflikti će nastupiti u bilo koje vreme kada izbije kriza. U Beogradu već postoji rastući strah od međuetničkih sukoba i sukoba među republikama s nepredvidljivim posledicama. U većini slučajeva tradicionalni etnički sukobi su povezani sa teritorijalnim zahtevima. Kao i u većini razvoda, linija razgraničenja može da bude pitanje ko dobija imovinu. Teritorijalna pitanja biće najverovatnije uzrok sukoba republika u sledeće dve godine. Svaki takav sukob, bez obzira na uzroke, može da bude prvi test za mehanizam rešavanja sukoba koji je sada usvojen od strane OEBS-a. U slučaju da Srbija pokuša da oblikuje proces secesije vojnom silom, ona treba da nadvlada odlučni otpor secesionističkih republika i to samo srpskim snagama. Dugoročno je uključivanje Slovenije i Hrvatske u jedinstvenu federalnu državu putem sile iznad mogućnosti Srbije, posebno imajući u vidu preokupaciju Kosovom. Slovenija i Hrvatska biće sposobne da odbrane svoju suverenost i veći deo teritorije u slučaju rata sa Srbijom, ali po veliku cenu svojih ograničenih rezervi. Evropsko javno mnjenje biće zgroženo i to će imati negativni efekat na perspektivu Srbije za tešnju ekonomsku i kulturnu saradnju sa Evropom. Za većinu učesnika u ovome, imalo bi malo da se dobije, a mnogo da se izgubi“, kaže se u proceni i izvodi sledeći zaključak:
Najverovatniji scenario za međurepubličko nasilje je onaj u kojem Srbija, potpomognuta nezadovoljnim srpskim manjinama u drugim republikama, pokušava da uključi sporne teritorije unutar velike Srbije, uz krvav proces preseljenja stanovništva. Izazovi za uključivanje u takvu avanturu rašće tokom perioda ove procene“, navodi se u analizi.
U njoj se takođe tvrdi da će Evropljani pružiti samo deklarativnu podršku ideji jedinstvene Jugoslavije, ali će u stvarnosti prihvatiti raspad jugoslovenske federacije. Austrija i Nemačka se pominju kao jedine dve pojedinačne evropske zemlje. „Austrijski strah od mogućnog raspada biće nadvladan njihovim zalaganjem za demokratiju i samoopredeljenje. Bon, sa svojim uticajem u regionu veoma uvećanim ujedinjenjem, nastaviće da jača individualne kontakte između nemačke vlade i jugoslovenskih secesionističkih država“, navodi se u proceni.

EFEKAT NIKAKAV
Pitanje koje se logično nameće jeste zašto se ništa nije preduzelo i ništa nije desilo između vremena kada je ova procena napravljena i početka rata u Jugoslaviji. „U to vreme, bilo je evidentno da je Jugoslavija u odmaklom stadijumu dezintegracije. Bilo je takođe jasno da će raspad biti nasilan i krvav“, piše tadašnji direktor odeljenja za evropska pitanja u Savetu za nacionalnu bezbednost Robert Hačings. On potvrđuje da je to bila suština NIE 15-90. „Niko u političkoj zajednici nije pokazao neslaganje sa osnovnim ocenama, već samo sa konačnim ishodom kojim su svi bili zatečeni“, potvrđuje Hačings.
„Procena je imala malo uticaja zato što je bila tako neporecivo deterministička tako da nije sugerisala ni jedan mogućni put za američku politiku koja bi mogla da preokrene ili u najmanju ruku da zaustavi dolazeće nasilje u, kako se činilo, neizbežnoj dezintegraciji Jugoslavije. Čak i ako je obaveštajna zajednica sasvim u pravu, kao što je to ovde bio slučaj, ona može da deluje pogrešno ukoliko je isuviše distancirana od političkog odlučivanja. Neuspeh nije bio u analizama, nego u politici. Delom to je bilo zato što je kriza koja je dolazila izgledala toliko katastrofalno da je bilo teško da se to prihvati“, navodi ovaj visoki zvaničnik Saveta za nacionalnu bezbednost u trenucima jugoslovenskog raspada.
Bivši zamenik direktora Nacionalnog obaveštajnog saveta (NIC) Gregori F. Taverton svodeći račun obaveštajnog delovanja tokom devedesetih, počinje svoju knjigu sledećim rečima: „U jesen 1990. moj prethodnik u Nacionalnom obaveštajnom savetu predvideo je jugoslovensku tragediju s preciznošću koja je bila inspirativna. Nacionalna obaveštajna procena je zaključivala da je raspad Jugoslavije neizbežan. Raspad će biti pun nasilja i sukob može da se proširi… Sada mogu otvoreno da kažem, Obaveštajna procena nije imala nikakav efekat. Nikakav“ – kaže Taverton.

DANAS