logo logo logo logo
Рубрика: Друштво    Аутор: Срђан Марјановић    600 пута прочитано    Датум: 11.12.2006    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

janjic-d4.jpgPrenosimo izlaganje gospodina Dr. Dušana Janjića izneto na konferenciji o Regionalnom uticaju konačnog statusa Kosova, održanoj u Centru za strateške i međunarodne studije, Vašington, 14. novembra 2006. Gospodin Dr.Dušan Janjić je Viši naučni saradnik Instituta za društvene nauke i Koordinator Foruma za etničke odnose.

U novijoj istoriji, Kosovo je postalo sinonim političkih, društvenih i bezbednosnih rizika. Kosovska kriza je tipična status quo kriza, u kojoj iznenenadne

erupcije političkog nezadovoljstva, ekstremizma i nasilja menjaju nivo krize. U centru krize su status i teritorija. Zapravo, srpsko – albanski sukob oko statusa izražava nastojanja sukobljenih strana da kontrolišu teritoriju i resurse. Kolika je snaga ovog motiva za obe strane potvrđuje i to što često dolazi do kršenja ljudskih prava, nasilja, ubijanja i progona ljudi.

Sedam godina međunarodnog prisustva na Kosovu je u znaku de facto nezavisnosti Kosova od Beograda, a proklamovani cilj međunarodne zajednice da Kosovo bude stabilno, demokratsko i višenacionalno društvo nije ni blizu ispunjenja. Zbog toga je Kosovo primer balkanizacije, a nikako uspešne mirovne misije. Ono je primer blakanzacije u obe dimenzije: prvo, to je još jedan primer podele teritorije jedne države (Srbije) na manje države i primer podele jednog regiona na manje, sukobljene političko- teritorijalne jedinice (Kosovo, na jednoj, Centrlna Srbije i Vojvodina, na drugoj strani) (Vebsterov treći rečnik stranih pojmova, Enciklopedija «Britanika», INC, Čikago, 1993). To je “klasičan primer” “balkanizacije” i po aktivnoj ukljčenosti “velikih sila” koje podržavaju strane u sukobu, često i jedne protiv drugih (reč je o Kontakt grupi odnosno SAD, EU i Rusiji). Izvesno je da će i novi pokušaj da se kriza reši kroz proces definisanja budućeg statusa biti praćen mnogim rizicima, a naročito bezbednosnim.

SB OUN je, 24. oktobra 2005. godine, odlučio da se pokrenu „razgovori o budućem statusu Kosova“ čime je označen početak nove faze na Balkanu. Na samom početku ove faze nada da će biti ojačan mir, preplitala se sa strahovima od nacionalističkog ekstremizma i nasilja nad manjinama. Da bi se nade ostvarile neophodno je da pregovori o budućem statusu jasno oderde i budući status Srba na Kosovu, odnosno da se postave uslovi koje trebalo da se ispune, institucije koje treba izgraditi i garancije koje bi trebalo uspostaviti da bi se ostvarila bezbednost Srba ali i drugih nacionalnih zajendica na Kosovu. S toga se može reći da je ambasdor Kai Eide bio u pravu kad je u Celovitom izveštaju o stanju na Kosovu, podnetom generalnom sekretaru UN, kao jedini put u napredak označio proces uspostavljanja budućeg statusa i nastavak primene standarda. Odluka SB OUN je sačekana s mnogo nade da bi proces rešavanja pitanja statusa mogao da spreči nerpihvatljive prakse u pravosuđu i u unutrašnjim poslovima (trgovina ljudima, organizovan kriminal, terorizam itd), kao i da promoviše standarde i norme EU, ekonomiski i društveni razvoj. Zapravo, očekivalo se da rešenje pitanja statusa otkloni mnoge bezbednosne rizike i omogući značajno smanjivanje broja vojnih i političkih snaga raspoređenih na Kosovo.

Posle godinu dana razgovora o budućem statusu može se konstatovati da je opao početni optimizam, kako u Beogradu tako i u Prištini, da će razgovori o budućem statusu pod posredništvom specijalnog izaslanika UN za Kosovo, Mahti Ahtisarija, doprineti razrešavanju pitanja političkog statusa Kosova. To ne znači da dosadašnji pregovori između Prištine i Beograda nisu dali baš nikakve rezultate. Ali, došlo je do odugovlačenja pregovaračkog procesa, što je praćeno pojačanim nastojanjima da se krivica prebaci na “Drugoga”.

Najpre su, tokom proleća i početkom leta 2006, specijalni izaslanik UN za Kosovo, Mahti Ahtisari i njegov zamenik Albert Rohan, uz aktivnu podršku UNMIK-a i u oslonacu na albanske vođe, svu krivicu adresirali na Beograd. Famozna formula, koji je za ove potrebe definisana, glasi: “Albanci su koopretivni, mada ne i spremni za kompromis. Srbi nastupaju sa nejasnom platformom i ne pokazuju nikakve znake fleksibilnosti”. Optužbe su ojačane tvrdnjama da je Beograd spremio plan za iseljavanje Srba iz centralnog Kosova i zauzimanje severnog dela, odnosno da Srbija hoće podelu teritorije Kosova.

Od jula 2006. godine, Beograd je krenuo u kontra – napad s ciljem da krivicu prebaci na Prištinu ukazujući na njenu nekooperativnost i nepopustljivost. Beograd je napao i samog Ahtisarija. Napadima na Ahtisarija, srpski političari su poručili da on u njihovim očima ne izgleda kao nepristrasan medijator i da sva odgovornost za eventualni neuspeh leži na njemu. Sam Ahtisari se neposredno uključio u ovaj spor. Time je nametnuto pitanje da li će Kosovo ući u 2007. godinu sa nerešenim pitanjima statusa ili, kako bi rekle albanske vođe, sa neozvaničenom nezavisnošću. Postavlja se i pitanje kako će usporavanje procesa određivanja budućeg statusa uticati na stanje na Kosovu i u Srbiji.

Kako dalje voditi proces određivanja budućeg statusa Kosova?

Opadanje političkog optimizma u pogledu skore nezavisnosti, zamor zbog političkih sukoba i ekonomska neizvesnost se šire po Kosovu. Time je još važnije da se odgvori na sledeće pitanje: Kako dalje voditi proces određivanja budućeg statusa Kosova?

Prva moguća opcija je da, uz snažnu podršku Kontakt grupe i njen pritisak na Beograd i Prištinu, Ahtisari nekako dovrši započeti posao. No, i tada je malo izgleda da bi moglo da se dođe do potpisivanja okvirnog ugovora između Beograda i Prištine. Najverovatniji, maksimum Ahtisarija i UNOSEK-a je da se sačini izveštaj za SB u kome bi se perporučile potrebne mere za određenje budućeg statusa, a Kontakt grupi i SB bi morali sami da reše problem nove rezolucije SB o Kosovu. Ukoliko do toga dođe, najvažnije bi bilo ono što bi se dogovorilo između Vašingtona, koji može da pribavi saglasnost članica Kontakt grupe iz EU, s jedne i Moskve, s druge strane. Načelno ovaj dogovor bi mogao da dovede do predloga da se Rezolucija SB 1244 zameni novom rezolucijom. No, kako je interes Vašingtona i Brisla da smanje uticaj SB, naročito Rusije na poslove u Evropi, stavljanje van snage Rezolucije 1244 je rizično za Rusiju i Kinu.

Da bi se ipak došlo do nekakve rezulucije potreban je dogovor o nekoj vrsti političkog statusa koji Srbija neće videti kao nezavisnost, a Albanci neće videti kao otvaranje vrata za obnovu suvereniteta Beograda na Kosovu. U rezoluciji se ne bi koristile sledeće reči: “nezavisnost”, “teritorijalni integritet” i “suvernitet”, već bi se definisalo međunarodno prisustva na Kosovu koje bi se prepustilo EU, ali uz pravo SB odnosno generalnog sekretara UN da nadgleda ostvarivanje nove rezulcije odnosno vršenje poverenog mandata od strane EU.

Problem s ovim rešenjem je da ono ne bi u poptunosti zadovoljilo SAD, a ni EU, jer bi i dalje ostala jaka uloga Kontakt grupe, te i Rusije, uz ovorenu mogućnost da se Kina uključi. Dobra strana ovog rešenja po interese SAD i EU je da se pomera sadašnji status quo na Kosovu, kao i da se neutrališe ili privremeno odlaže ostvarivanje zahteva Rusije o univerzalnom važenju rešenja političkog statusa Kosova.

Ovakvo rešenje ne bi zadovoljilo kosovske Albanace koji očekuju da Kosovo postane nezavisna i međunarodno priznata država. Ovo nezadovoljstvo bi se donekle ublažilo i lakše kanalisalo ukoliko bi se novom rezulucijom SB odredio proces i vremenski okvir potpunog prenosa nadležnosti na kosovske institucije. Zadržavanje Rezolucije SB 1244 bi tada bilo važno zbog dela rezolucije koji se poziva na Ugovor iz Rambujea, odnosno na mehanizme definisnaja konačnog statusa, a to su: principi Helsinškog završnog akta, međunarodna konferencija i referendum. Ovakvim rešenjem se Albancima otvara perspektiva nezavisnosti.

Za Srbiju i Srbe bi tada bilo najvažnije da se isključi mehanizam refrenduma jer Albanci čine većinu građana, čime je i rezultat refrenduma unapred određen. Kombinacijom druga dva mehanizma iz Ugovora bilo bi moguće da se dođe do međunarodne konferencije koja bi radila na osnovu principa Helsinškog završog akta. Srbima i Srbiji se tada otvara nova mogućnost da, u mirnom dogovoru s Albancima, definiše buduće odnose Beograda i Prištine, ne isključujući dogovor o mirnoj promeni granica.

S obzirom da je očekivanje Albanaca da se “ozvaniči nezavisnost” Kosova podsticano od strane njihovih vođa ali i međunarodnih zvaničnika, EU bi se mogla naći pod udarom albanskog bojkota ili kampanje neposlušnosti. To znači da bi Vašington morao da na sebe preuzme zadatak “ubeđivanje” Albanaca. Tada bi od Moskve moglo da se traži da ubedi Beograd da sarađuje u uspostavljanju standarda, uključujući i učešće Srba u institucijama kosovske vlasti.

kospok.jpgPostoji druga mogućnost, a to je da SAD i EU, preko UNMIK – a, u pozivu na operativni mandat, ubrzano, tokom 2006. godine i do prve polovine 2007. godine, prenesu sva rezervisana ovlašćenja na kosovske institucije. Tako bi se stvorilo de facto suvereno Kosovo, koje bi pojedine države mogle da priznaju.

Problem s ovim rešenjem je taj što se njime izlazi iz okvira SB UN. To SAD stavlja pred veliki rizik da im Rusija ili možda Kina naplate visoku cenu kada budu želeli da se zbog drugih kriznih žarišta, na primer Irak, Iran ili Bliksi Istok, koriste okivirom SB UN. Za sada se još uvek ne zna kolika je ta cena koje bi Rusija ili Kina mogle da zatraže.

No, već sada je izvesno da s malaksavanjem razgovora o budućem statusu, raste rizik od promene sadašanjeg statusa quo putem albanskog nasilja. U kom pravcu će se kretati albanska reakcija u mnogome zavisi od događaja u LDK (Demokratska liga Kosova) u kome se ne smirije borba za Rugovino nasleđe. I pored žestokih borbi za prvo mesto u LDK, za sada, nema izgleda da bi moglo doći do podele u samoj partiji ali, već sada, dovodi do slabljenja uticaja LDK. To pak otvara nove političke pretenzije AAK (Savez za budućnost Kosova) i PDK (Demokratska partija Kosova).

Valja imati u vidu dosadašnju lekciju: Kad se zaoštre sukobi albanskih vođa do mere da ona ugrožava ostvarivanje nezavisnosti Kosova, tada se albanski esktremisti ujedinjuju u napadu na Srbe.

Što se tiče rizika na srpskoj starni, postoji rizik od moguće radikalizacije političkog života u Srbiji i iseljavanja Srba s Kosova. Tada bi ideja podele lako mogla da dobije podršku. Na severu Kosova se inače produbljuje sukob srpskih vođa i institucija s kosovskim i međunarodnim vođama i institucija. UNMIK i KFOR posebnu pažnju posvećuju bezbednosnom stanju na severu Kosova, te s obzirom na izričito protivljenje Kontakt grupe podeli Kosova, Beograd ne bi mogao otvoreno a ni punim kapacitetima da podrži ovo rešenje.

Stoga je za Beograd od životne važnosti da razvije u strategiju proaktivne i kooperativne politike s Kontakt grupom. Najpre valja smanjiti rizike od toga da Beograd bude razlog za neuspeh razgovora o budućem statusu, ili da bude proglašen za krivca. Takođe, Beograda bi trebalo da razvije i planove efikasnog primerenog bezbednosnog, političkog i diplomatskog odgovora ukoliko dođe do širenje nasilja na Kosovu. No, da li postoje poltičke pretpostavke za nužnu promenu politike Srbije u procesu definisanja budućeg statusa Kosova?

U Srbiji, postoji puno političko jedinstvo parlamentarnih stranaka oko pitanja Kosova odnosno u tome da se ne prihvati nezavisnost Kosova. Vrhunac ovog jedinstva ispoljen je u novom Ustavu Srbije koji je odredio Kosovo kao sastavni deo Srbije koji ima suštinsku autonomiju. Međutim, u Beogradu nema političke volje za zajedničko delovanje i podelu tereta odgovornosti za “Plan B”. Iz toga sledi da će Beograd nastaviti s početnom strategijom uz uverenje da vreme radi protiv Albanaca.

Ostaje nada da će posle novih parlamentarnih izbora u Srbiji (januara 2007. godine) vlast preuzeti političke stranke koje bi, u nastavku procesa oderđenja statusa, preduzele sledeće incijative:

- Oživljavanje tehničkog dijaloga odnosno rada radnih grupa uspostavljenih na osonovu rezultata sastanka u Beču od 2003. godine. Rešavanje pitanja nestalih lica, povratka, problema u saobraćaju uključujući i energetsku saradnju bi svakako popravilo ukupnu atmosferu i smanjilo stepen političkih napetosti. Ali, za sada, UNMIK i Priština ne pokazuju previše entizuzijazma u tom procesu. Sam Beograd bi morao da zauzme mnogo konstruktivniji pristup u ovom dijalogu.

- Oslobađanje od koncepta entiteta i umesto toga, zalaganje za to da se opštinama Kosova garantuje pravo na udruživanje u šire vertikalne asocijacije (regione, gradske zajednice, itd). Time bi bila ostvarena potreba za ostvarivanjem potpunijih instiucionalnih garancija demokratizacije Kosova i zaštite prava nacionalnih zajednica. Takođe, državni interes Srbije je da na Kosovu ima stabilnost i ekonomski razvoj kao i da sama učestvuje u ekonomskom razvoju Kosova (kako zbog pristupa rudnicima lignita čime bi se produžila proizvodnja jeftine električne energije, tako i zbog pristupa Srbije i Kosova širem tržištu i resursima). Ovi interesi bi bili efiskanije poduprti ukoliko bi se konstituisao region sevrenog Kosova koji bi ostao u Kosovu kao neka vrsta „bafer zone“.

- Aktivno učešće u razgovorima oko budućeg međunarodnog prisustva na Kosovu. Pri tome je za Beograd važno vezivanje ovog prisustva za podršku i kontrolu standarda odnosno primene rešenja koja će se dogovoriti tokom razgovora o budućem statusu. Ovo prisustvo bi trebalo da bude vezano za proces stabilizacije i pridruživanja EU. Za Beograd je važno da se trajanje svakog budućeg mandata odredi 3-5 godina, a krajnji rok isticanja „budućeg statusa“ veže za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije EU.

Srbija i status Kosova posle određivanja budućeg statusa

kosovostatus.jpgKosovo nije izolovan problem. Zapravo, pitanja Kosova, Albanaca i Srba su regionalna. Upravo je ova činjenica u potpunosti neuvažena od tokom dosašnjih razgovora o budućem statusu.

Bez obzira na to kako i kada bude određen budući status, Kosovo će još decenijama biti opterećeno teškim ekonomskim i socijalnim problemima, koji ne mogu biti rešeni samo u uskim okvirima Kosova. Za njihovo rešavanje nužna je međunarodno prisustvo, a naročito saradnja Prištine i Beograda.

Posebno mesto među problemima koji će ostati i posle određivanja statusa ima siromaštvo. Na osnovu stručnih procena, 70 procenata, ili dve trećine radno sposobne populacije je nezaposleno. Stopa nezaposlenosti na Kosovu je najviša u čitavoj Evropi. Kosovsko stanovništvo s prosečnom starošću od 24 godine je najmlađe u Evropi. Uz to, opšta društvena situacija na Kosovu je veoma teška, a sistem socijalne zaštite gotovo i ne postoji.

Pored legalnog uvoza, preko Kosova prolaze značajni švercerski kanali za ljude, novac, automobile, drogu itd. Na Kosovu cveta kriminal, a pojavio se i jedan mali sloj veoma bogatih ljudi, čije bogatstvo potiče iz sive ekonomije. Organizovani kriminal je možda jedina multietnička organizacija koja funkcioniše na Kosovu, a korupcija je prisutna u svim institucijama, od škola i sudova, do bolnica i drugih javnih službi. Stanje u ekonomiji ilsutruje i primer ogromnih količina cigareta i nafte koja se ilegalno uvozi na Kosovo.

Neuspeh međunarodne zajednice, a pogotovo EU u upravljanju Kosovom je najvidljiviji u oblasti privatizacije. UNMIK-u je trebalo nekoliko godina da razvije složen mehanizam za privatizaciju i obnovu gotovo 500 društvenih preduzeća u kojima je trebalo ponovo pokrenuti proizvodnju da bi se podstakle investicije. UNMIK je odlučio da ovo postigne pokretanjem novih firmi iz sredstava društvenih preduzeća i preusmeravanjem procesa privatizacije na Kosovsku poverenički agenciju (KPA) zaduženu za rad sa starim vlasnicima imovine. UNMIK je pokušao da prevaziđe složene pravne i vlasničke probleme stavljanjem van snage većinu zakona usvojenih od 1989. Tako, 9. maja 2002, UNMIK donosi uredbu o zemljištu korišćenom od strane javnih preduzećapa kojom se pravo korišćenja zemljišta pretvara u pravo izdavanja na period od 99 godina. Ovo pravo se može otuđiti ili koristiti kao zalog za kredite.

KPA je osnovana juna 2002. godine, sa zadatkom da upravlja procesom privatizacije društvenih preduzeća, i od tada je putem tendera realizovana prodaja hotela, ciglana, fabrika za proizvodnju lekova, duvanskih i tekstilnih fabrika, pogona za proizvodnju rashladnih uređaja, ribnjaka i fabrika za preradu drveta.

UNMIK je dugo vremena ignorisao protivljenje Beograda protiv uzurpacije prava i imovine. Tek, 2003. UNMIK-ov EU stub broj 4 zadužen za rekonstrukciju i ekonomski razvoj je došao do zaključka da takav program privatizacije nije legalan i privremeno suspendovao njegovo sprovođenje. Sada je UNMIK morao da dobije saglasnost od UN za legalizuju eksproprijacije društvenih preduzeća pre privatizacije. U oktobru 2003, UN je odbio dva važna zahteva kosovske KPA: da potvrdi pravni imunitet zaposlenima KPA i da dozvoli UNMIK-u stavljanje van snage dva zakona Srbije iz devedesetih, na osnovu kojih je u vreme vladavine Miloševića promenjena vlasništvo nad imovinom. Pored toga, u UN-u je odlučeno da je potrebno da se preispita politika KPA. Kosovski Albanci su ovu odluku protumačili kao povratak Beograda i rešili da zaoštre odnose sa UNMIK-om i Privremenim institucijama samouprave, zahtevajući ostavku generalnog direktora KPA Marije Fući. Aprila 2004 godine, specijalni predstavnik Holkeri je smenio generalnog direktora, čime je pokazano da UNMIK nema snage a ni nameru da vodi proces privatizacije u skladu sa standardima koji se primenjuju u zemljama u tranziciji. Stalno odlaganje da se reši ovaj problem povećava pravnu i poslovnu nesigurnost i stvara nove rizike za ulaganja u kosovsku privredu, unosi tenzije u odnose Albanaca s jedne i Srbiej s druge strane, narušava ekonomski interest Srbije i stvara pogodno tlo za korupciju u koju su uključeni i pojedini međunarodni predstavnici. Pitanje privatizacije je dodatno iskomplikovalo zahtev Beograda da se raščisti pitanje dugovanja kosovskih firmi prema međunarodnim i srpskim poveriocima pre nego što one pređu u privatno vlasništvo kao i da se utvrdi ko je odgovoran za nagomilana dugovanja firmi Kosova. S jedne strane su primedbe Beograda koje su stručno-ekonomski utemeljene i pravno valjane, s druge strane ovaj možda legitimni akt EU je ima brojne negativne efekte. Između ostalog njime su kompromitovane međunarodne finansijske institucije, pre svih MMF i Svetska banka u svojstvu predlagača, a najozbiljnije ugrožen i doveden u pitanje i međunarodni kredibiltet civilne administracije UNMIK-a i KPA kao izvršilaca. Istovremeno, finansijeri, dosadašnji i budući potencijalni kupci, kao direktni strateški investitori, ne znaju na čemu su. Zapravo, proces privatizacije pod tim uslovima znači legalizaciju nelegalno zarađenog novca i izazva još dublje probleme, naročito u pogledu ubiranja poreza od novih vlasnika.

Srpsko – albanski sukob oko statusa izražava nastojanja sukobljenih strana da kontrolišu teritoriju i resurse. Procenjuje se da se na teritoriji Kosova nalazi znatan deo svetskih zaliha olova, cinka, nikla, hroma, magnezijuma i drugog rudnog bogatstva. Postoje i značajna nalazišta strateške sirovine bora, koji se upotrebljava za povećanje tvrdoće čelika i dodaje šipkama nuklearnih reaktora. Svetska banka procenjuje da je vrednost porodičnog srebra 13,5 milijardi evra. Ovi mogući resusri nisu ni dovoljno precizno određeni, a ni privedeni punoj ekonomskoj eksploataciji, ideja da se njima ovlada je postala izuzetno snazan motive koji se preliva kroz često kršenje ljudskih prava, nasilje, ubistva i proterivanja. Upravo u ovom domenu nalazi se i mogućnost za razrešavanje krize. Ukoliko bi se ovaj sukob razrešio fer dogovorom o raspodeli akcija u privatizaciji i zajedničkim projektima (na primer, zajednička proizvodnja električne energije) motiv za sukobe mogao bi se preokrenuti u energiju za saradnju. Tu je domen u kome može pomoći formula: Razvoj umesto vojno – policijske kontrole teritorije!

Drugi niz problema koji će dugoročno opterećivati Kosovo i region je u domenu bezbednosti. Naime, makro – bezbednost je osigurana, ukoliko to podrazumeva uklanjenje “srpske opasnosti”. Vojnom akcijom Savezničkih snaga vojne i policijske snage Srbije su priomrane da se povuku s Kosova. Po Vojnotehničkom ili Kumanovskom sporazumu predviđeno je da komandant KFOR-a oceni da li su ispunjeni uslovi za povratak srpske vojske na Kosovo. Iako je povratak srpske vojske na Kosovo predviđen Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN, komandant KFOR-a je, proteklih godina, davao negativnu ocenu u vezi s mogućnošću ovog povratka. Malo je verovatno da će se takav stav promeniti u bliskoj budućnosti. Istovremeno, izvesno je da će ostati potreba za međunarodnim vojnim prisustvom, te i da će NATO ostati na Kosovu. Što se tiče pitanja budućnosti Kosovskog zaštitnog korpusa – KZK, ono čeka odgovor. U stvarnosti postoje brojni elementi koji ugrožavaju unutrašnje stabilnosti Kosova. Među ovima su posebno važni slabost institucija, odsustvo vladavine prava, delovanje snažnih mreža organizovanog kriminala, postojanje brojnih naoružanih ekstremističkih pa i terorističkih grupa koje imaju veze s institucijama, političkim partijama i pojedinim političkim vođama.

Nasilje je jedna od osnovnih karakteristika života na Kosovu, naročito u odnosu prema srpskoj i drugim etničkim i političkim manjinama. Takođe, opasnosti od albanskog ekstremizma po regionalnu stabilnost i bezbednost juga Srbije, Makedonije i Crne Gore nije celovito razmatrana te i nije efikasnije prevencije izbijanje albanskog esktremističkog nasilja. Visok je rizik od ekstremističkog delovanja i nasilja u Makedoniji, kako bi se ova „preoblikovala“ u „dvo-nacionalnu federaciju“. Iza ove pretnje je svealbanski etnonacionalistički pokret. Očekivano za poznavoce kriza na Zapadnom Balkanu, otvaranje razgovora o budućem statusu Kosova je inteziviralo pripreme svih zainteresovanih za ove razgovore, povećalo njihova očekivanja i strahove. To se potvrdilo i na primeru Političke platforme odbornika – Albanci Preševske doline (opština Preševo, Bujanovac i Medveđa) usvojene 4. januara 2006. godine, u Preševu.

U načelima Platforme se ističe sledeće: „U vremenu kada Kosovo ulazi u najznačajniju fazu u određivanju njegovog političko-pravnog subjektiviteta, kada ceo region zapadnog Balkana želi ubrzani proces u evro-atlantskim integracijama“ potrebno je da albanski subjekti u Preševskoj dolini preduzmu konkretne i koordinirane aktivnosti na rešavanju pitanja Albanaca ovog regiona. Preteće deluje procena „da dok se ne reši pravilno pitanje Albanaca ove doline, ceo region biće stalno žarište i prepreka za evro-atlantske integracije“.

Najanoviji pojava boraca OVK u Malesiji , Tuzima (opština Podgorica) u oktobru 2006, nameće nova pitanja i zebnje zbog upornosti u nastojanju Albanaca da ostvare „jedinstvenu etničku teritoriju Albanaca“ na Zapadnom Balkanu i destabilizaciju Crne Gore.

Nespremnost ili nemoć da se ovaj pokret marginalizuje ukazuje na zabrinjavajuće odsustvo demokratskih kapiciteta u albanskoj zajednici što među susedima izaziva podrozenje i strah. Naravno, da ovo podozrenje i strah održava u životu i povremeno snaži druge etnonacionalizme, naročito srpski. Osim toga, u javnosti Srbije i Makedonije kao i kod samih Albanaca prisutno je snažno uverenje da pojedine grupe albanskih ekstremista i paramilitarnih organizacija imaju podršku NATO snaga i da ona potiče iz doba OVK. Međutim, javnost Kosova i regiona je uverena da su se vojnici OVK koristili sve metode, uključujići ubistva Srba i Albanaca. Pored toga, čvrsto je uverenje da je rukovodstvo OVK povezano sa mrežom organizovanog kriminala i poslovima sa drogom.

U interesu Srbije je da Kosovo bude stabilno. Za čitav Balkan a naročito za Srbiju bi bilo opasno ako bi Kosovo nastavilo da se razvija u neku vrstu “Balkanskog Avganistana” . Tada bi Kosovo bilo pre svega izvor pretnje od transfera terorizma i organizovanog kriminala, što bi pak Srbiju primoravalo navelike troškove za vojsku i policiju odnosno za održavanje bezbednosti. Srbija bi trebalo da svoj interes za stabilnošću Kosova iskaže i kroz konkretne inicijative i aktivnosti. Najbolje bi bilo kada bi se dogodilo u vidu „bezbednosnog paketa“ o kome bi se razgovaralo unutar procesa definisanja budućeg statusa Kosova. Do sada nije bilo takvih pokušaja.
»Bezbednosni paket« bi trebalo da obuhvati i sledeće polazne pozicije:

- EU, SAD i NATO trebalo bi da budu glavni činioci međunarodnog uticaja na Balkanu, a snažno međunarodno prisustvo i angažovanje predvođeno EU i US trajaće najvervatnije do kraja naredne decenije.

- Postepeno ukidanje ad hoc institucija kao što su UNMIK, Pakt za stabilnosti i druge, učvršćivanje procesa stabilizacije i pridruživanja EU i prenošenje odgovornosti na lokalne vođe i zajednice.

- Podržati inicijative za saradnju u ovom podregionu koje bi trebalo da imaju najrazličitije oblike. Jedan od ovih oblika moglo bi da bude uspostvaljanje Kluba zajedničke odgovornosti za bezbednost na Zapadnom Balkanu, koji bi imao za osnovni cilj promociju i koordinaciju zajedničkih akcija Albanije, Makedonije, Crne Gore, Srbije i međunarodnih i lokalnih vlasti na Kosovu, NATO i EU u suočavanju s bezbednosnim rizicima (organizovani kriminal, politički ekstremizam i terorizam).
- Jedno od ključnih pitanja za jačanje bezbednosti je odgovor na pitanje u kom pravcu i na koji način će se orijentisati albansko stanovništvo, odnosno koliko će biti snažne snage ekstremizma. Zatim, da li će se iz sadašnjeg KZK i KPS razviti vojne snage Kosova i kakav će biti njihovih odnosa sa vojskama i policijama u regionu i u međunarodnom okruženju.
KZK je nastao kroz »demilitarizaciju« Kosova a zvanično su mu opredljene funkcije civilne zaštite. U stvarnosti KZK ima elmente civilne zaštite ali i vojske Kosova. Do sada zapravo NATO nije pokazao nameru da zaista demilitarizuje Kosovo, a nije realno očekivati da će to uraditi i u budućnosti. Stoga ni zahtevanje demilitarizacije Kosova neće biti delotvorno. Rešenje se mora tražiti u reformi KZK i razdvajanju elmenta civilne zaštite od onih jedinica koje mogu biti od korsiti u borbi perotiv organizovanog kriminala i terorizam. Ovakve jedinice ne moraju nužno imati status vojske, već mogu biti i pod upravom ministartsva policije. To ne bi trebalo da ometa njihovo uključivanje u mirovne misije UN ili u saradnju s NATO-om, naročito u globalni rat protiv terorizma. Ovakav razvoj bi pomogao i u rešavanju problema desetine hiljada »ratnih veterana« među kosovskim Albanacima. Pri tome valja imati na umu da i u samoj Srbiji ima na hiljade »ratnih vetrana« te bi rešavanje njihovog statusa itekako pomoglo osnaživanju bezbednosti.
- Danas, na zapadnom Balkanu nema rizika da će značajan broj Muslimana podržati islamske ekstremiste, ali to ne znači da oni ne postoje. Nekoliko dana provedenih u Južnoj Mitrovici i Peći na Kosovu, ili u Novom Pazaru u Sandžaku, biće dovoljno da se oseti uticaj Vahabi pokreta. Aktivnosti nekih islamskih organizacija u Bosni i na Kosovu mogu postati izuzetno opasne po bezbednost jer ove organizacije promovišu radikalan Islam, koji je nespojiv s demokratiskim društvima i multietničkim okruženjem. U okolnostima ograničene podrške, ove grupe mogu postati traktivne za sanovništvo koje je traumatizovano sukobima. Stoga je neophodno je da se pažljivo prate aktivnosti islamskih organizacija u Bosni i na Kosovu, pogotovo onih koje su povezane sa terorističkim mrežama.

Dr. Dušan Janjić





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo