Вести

Otvoreno pismo porodica prognanih vojnih starešina

Povodom Međunarodnog dana ljudskih prava, mi žene porodica vojnih beskućnika, upućujemo otvoreno pismo predsedniku Republike Srbije i ujedno vrhovnom komandantu Vojske Srbije gospodinu Borisu Tadiću, predsedniku Skupštine Srbije gospodinu Predragu Markoviću i predsedniku vlade gospodinu Vojislavu Koštunici.

Punih 15 godina upućujemo vam molbe da se zaštite naša ljudska prava, koja ste kao najodgovorniji u ovoj državi dužni i obavezni da obezbedite svim svojim građanima, u koje spadamo i mi porodice vojnih beskućnika.

Prema nama se svesno i namerno krše sva ljudska prava propisana Ustavom i međunarodnom Konvencijom o ljudskim pravima, što vi tako dobro znate jer smo vam se do sada nebrojeno puta obraćali, ali vi niste ništa preduzeli da se to zaustavi.

Pravo na dom
Legitimno je pravo Vrhovnog komandanta da premešta profesionalnog oficira i podoficira po potrebi službe, pa tako, naravno, da nas seli kao nomade, ali nema pravo da nas 15 godina drži u kolektivnim smeštajima, nedostojnim čoveka. Držite nas u logorima, u srcu Evrope, u 21. veku, sakrivene od očiju javnosti. Kao Vrhovni komandant, bez obzira šta vi lično mislite o nama, ne biste smeli da pravite razlike među svojim građanima jer Ustav kaže da smo svi jednaki pred njim i pred zakonima. A nismo svi jednaki. Nama je pod vašom komandom zabranjeno:

– pravo na dom i mirno uživanje doma, jednakost pred Ustavom i zakonom, pravo na informaciju nama i o nama, pravo na slobodu kretanja i druženja, pravo na običan porodični ručak, barem jednom godišnje, kada nam se rađaju deca, kada ih ženimo-udajemo i kada umiremo; pravo na slobodu ispoljavanja vere i verskih običaja.
Zabranjeno nam je po sobama (a to su naši stanovi) držati i koristiti električne uređaje (rešoe, šporete i dr.) jer postojeća instalacija nije po projektu namenjena za takva opterećenja.

Takvo stanje je u svim vojnim kolektivnim smeštajima.
Naši bračni drugovi, a vaši oficiri, podoficiri i civilna lica su poreklom i rodom sa ovih prostora. Deset odsto su pripadnici manjinskih naroda, prema kojima se postupa suprotno onome za šta se zalažete, a na šta vas obavezuje međunarodno pravo i Ustav Republike Srbije. Oni su poštovana gospodo najviše stradali i nalaze se u najgorem položaju po pravu na mirno uživanje doma. Ti ljudi imaju pravo, kao i svi ostali građani ove zemlje, da ugoste svoju decu, majku, oca, braću, sestre koji su im silom prilika postali stranci u domu, barem još jedanput u svom životu. Mnogi to nažalost nisu stigli jer su čekajući pravdu umrli. Ako ti svi ljudi i imaju „grešku“, to je činjenica što su postupili kao pravi profesionalci, časno, vojnički, poštujući sve što krasi vojničko zvanje,

Ima li išta svetije od života. Šta oni još treba da urade da se više ne stide pred svojom porodicom koju ste svi vi u ovih petnaest godina lagano, ali sigurno uništavali, pa vas pitamo zašto ste nas kaznili, zbog kojih nedela, na koji rok.

Kolateralna trampa
Našoj deci ste uzeli detinjstvo, ona rastu iza žice i po kojekakvim ćumezima. Dozvolite im da rastu slobodno jer na to imaju pravo. Verujte, oni to zaslužuju.
O nama ženama nećemo previše pisati, osim da već ima mnogo udovica, starih i bolesnih koje isto tako štiti neki zakon, ali o tome ćemo kasnije. Petnaest godina molimo se vama i Gospodu Bogu da ne umremo pre nego svojoj deci osiguramo krov nad glavom koji su nekada imali.

Narod je uvek davao za svoju Vojsku i kako narodu, tako i nama. Nema države na svetu koja nema svoju Vojsku, pa tako i naša, samo što su moćnici države i Vojske mislili drugačije i zbog svoje pohlepe izgubili su dostojanstvo, vojničku čast i odgovornost prema časnom vojnom pozivu. Zašto ne kažete svojim građanima da ste našu mukom stečenu imovinu predali otcepljenim državama, naplatili je, a niste preuzetu obavezu iz obligacionog odnosa prema nama namirili. I tako ste od nas pravili beskućnike (član 58 Ustava), – istine radi.
Ne tražimo milostinju! Zahtevamo da nam vratite oduzeto jer je to državni dug.

Svim obespravljenim u našoj lepoj državi Srbiji upućujemo iskrene želje da ostvare svoja ustavna i zakonska prava, nadam se uz vašu pomoć. S poštovanjem.

Nada Pavićević, žene sa Banjice, Beograd