logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Друштво    Аутор: новинарство    639 пута прочитано    Датум: 9.12.2006    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

pobedonoscev.jpgOno što se zasniva na laži ne može biti pravo. Institucija osnovana na lažnom načelu ne može biti ništa drugo do lažljiva. Evo istine, koja se opravdava gorkim iskustvom vekova i naraštaja.

Jedno od najlažnijih političkih načela jeste načelo demokratije (vlasti naroda) – ideja, koja se nažalost učvrstila od vremena francuske revolucije, da svaka vlast potiče od naroda i temelji se na narodnoj volji. Otuda proističe teorija parlamentarizma, koja do danas uvodi u zabludu masu takozvane inteligencije, i koja je na nesreću prodrla i u ruske bezumne glave. Ona i dalje opstaje u umovima sa upornošću tvrdoglavog fanatizma iako se njena laž svakog dana sve očiglednije razobličava pred čitavim svetom.

U čemu se sastoji teorija parlamentarizma? Pretpostavlja se da sav narod u narodnim skupštinama stvara svoje zakone, bira delegate, da navodno neposredno iskazuje svoju volju i sprovodi je. Ovo je idealna predstava. Njeno direktno ostvarenje je nemoguće: istorijski razvoj društva dovodi do toga da se lokalni savezi umnožavaju i usložnjavaju, pojedinačna plemena se slivaju u čitav narod ili se grupišu u raznojezične narode pod određenom državnom zastavom, na kraju, širi se bez kraja državna teritorija: neposredno upravljanje naroda je u takvim uslovima nezamislivo. Dakle, narod mora da prenese svoje pravo vladavine na izvestan broj izabranih ljudi i da im dodeli vladarsku autonomiju. Ovi izabrani ljudi, pak, ne mogu da vladaju direktno, već su prinuđeni da biraju još manji broj opunomoćenih lica – ministara, kojima se daje pravo da sastavljaju i primenjuju zakone, određuju i skupljaju poreze, da imenuju sebi potčinjene funkcionere, da raspolažu vojnom silom.

Ideja mehanizma je privlačna; međutim da bi on delovao potrebni su izvesni suštinski uslovi. Rad ovog mehanizma u svojoj osnovi računa na sile koje uvek deluju i potpuno su jednake, dakle na bezlične sile. I ovaj mehanizam bi mogao uspešno da deluje kada bi se lica kojima je narod ukazao poverenje potpuno odvojila od svoje ličnosti; kada bi na parlamentskim klupama sedeli mehanički izvršioci naredaba koje su im date; kada bi ministri takođe bili bezlični, mehanički izvršioci volje većine; kada bi pritom za predstavnike naroda uvek bila birana lica koja su u stanju da potpuno tačno razumeju i savesno izvrše matematički tačno izražen program delovanja koji im je dat. Evo u kakvim uslovima bi mehanizam zaista ispravno delovao i postizao cilj. Zakon bi stvarno izražavao volju naroda; parlament bi zaista ispravno upravljao; tačka oslonca državnog zdanja bi zaista ležala u biračkim skupštinama i svaki građanin bi javno i svesno učestvovao u upravljanju društvenim poslovima.

Takva je teorija, ali pogledajmo praksu
. U najklasičnijim zemljama parlamentarizma ona ne zadovoljava nijedan od gore navedenih uslova. Izbori ni u kom slučaju ne izražavaju volju birača. Narodni predstavnici ne vode računa o gledištima i mišljenjima svojih birača, već se rukovode sopstvenom voljom ili korišću imajući u vidu taktiku protivničke partije. Ministri u stvari odlučuju na osnovu svoje volje; i pre oni vrše nasiljem nad parlamentom nego što parlament vrši nasilje nad njima. Oni ne stupaju na vlast i ne ostavljaju vlast zbog narodne volje, već zato što ih na vlast dovodi ili sa vlasti skida moćni ličan uticaj ili uticaj jake partije. Oni raspolažu svim snagama i blagom nacije po svom nahođenju, dele olakšice i milosti, izdržavaju mnoštvo neradnika o trošku naroda – i pritom se ne boje nikakvog prekora ako imaju većinu u parlamentu, a većinu podržavaju deljenjem svakakvih dobara sa obilne trpeze koju im je država dala na raspolaganje. U stvarnosti su ministri podjednako bez ikakve odgovornosti kao i narodni poslanici. Greške, zloupotrebe i proizvoljna dela su svakodnevna pojava u vladavini ministara, a da li često čujemo za ozbiljno pozivanje ministra na odgovornost? Možda u nekih pedeset godina čovek ima prilike da čuje da se ministru sudi i najčešće je rezultat suđenja ništavan u poređenju sa bukom svečanog procesa.

Ako bi se zahtevala istinita definicija parlamenta trebalo bi reći da je parlament institucija koja služi za zadovoljenje ličnog častoljublja i taštine i ličnih interesa poslanika. Ova institucija je jedan od prvih dokaza samoobmane ljudskog uma. Osećajući u toku vekova pritisak samovolje u vladavini jednog čoveka i vladavini oligarhije i ne primećujući da su poroci jednovlašća poroci samog društva, koje živi pod njim, ljudi razuma i nauke su svu krivicu za nedaće prebacili na oblik vladavine i zamislili da će se zamenom ovog oblika vlašću naroda ili delegatske uprave društvo izbaviti od svojih nedaća i nasilja koje trpi. Šta se u stvari dogodilo? Dogodilo se da je mutato nomine (pod drugim imenom) sve u suštini ostalo kao što je bilo, i da su ljudi ostajući pri slabostima i porocima svoje prirode na novi oblik vladavine preneli sve svoje ranije navike i sklonosti. Kao i ranije, njima vlada lična volja i interes privilegovanih lica; samo što se ova lična volja više ne ostvaruje od strane monarha, već od strane vođe partije i privilegovan položaj ne pripada naslednoj aristokratiji već većini koja gospodari u parlamentu i vladi.

Na fasadi ovog zdanja stoji lep natpis: “Sve za društveno dobro”. Međutim ovo nije ništa drugo do najlažljivija formula; parlamentarizam je pobeda egoizma, njegovo najjače ispoljavanje. Ovde je sve sračunato na služenje svom ja. Po zamisli parlamentske frakcije predstavnik se odriče svog zvanja i ličnosti i treba da služi kao ispoljavanje volje i misli svojih birača; a u stvarnosti se u samom aktu biranja birači odriču svih svojih prava u korist izabranog predstavnika. Pre izbora se kandidat u svom programu i govorima stalno poziva na gore pomenutu fikciju: on stalno ponavlja fraze o društvenom dobru, on nije ništa drugo do sluga i brižnik narodni, on ne misli na sebe i zaboraviće na sebe i na svoje interese radi društvenog interesa. I sve su to reči, samo reči, privremene stepenice na lestvici, koju on gradi kako bi se popeo tamo gde želi i kako bi kasnije nepotrebne lestvice odbacio. Tada on više neće raditi za društvo već će društvo postati oruđe njegovih ciljeva. Birači za njega predstavljaju stado za skupljanje glasova i vlasnici ovih stada zaista postaju slični bogatim stočarima za koje stado predstavlja kapital, osnovu moći i ugleda u društvu. Tako se razvija, usavršavajući se, čitava umetnost igranja instinktima i strastima mase kako bi se dostigli lični ciljevi častoljublja i vlasti. Zatim ova masa za predstavnika kojeg je izabrala gubi svaki značaj sve dok ponovo ne bude potrebno da se na nju deluje: tada se ponovo puštaju u obrt laskave i lažljive fraze – kako bi se jednima ugodilo, a drugima pripretilo; dugačak beskrajan lanac istorodnih manevara koji stvara mehanizam parla-mentarizma. I ova komedija izbora do dana današnjeg i dalje obmanjuje čovečanstvo i smatra se institucijom koja krasi državno zdanje… Jadno čovečanstvo! Zaista se može reći: mundus vult deci pi – deci piatur (Svet želi da bude obmanut – neka bude obmanut) .

Evo kakvo je u praksi izborno načelo. Častoljubivi tragalac sam nastupa pred sugrađanima i na sve načine pokušava da ih ubedi da je on više nego iko drugi dostojan njihovog poverenja. Iz kakvih pobuda on kreće na izbore? Teško je poverovati da je to zbog nesebične brige prema društvenom dobru. Uopšte, u naše vreme su retki ljudi prožeti osećanjem solidarnosti sa narodom, spremni na napor i samopožrtvovanje radi opšteg dobra: to su idealističke prirode, a takve prirode nisu sklone da dolaze u dodir sa ispraznošću besmislene svakodnevice. Onaj ko je po svojoj prirodi sposoban za nesebično služenje društvu imajući svest o dužnosti neće krenuti da kamči sebi glasove, neće opevati sebe u hvalospevima na izbornim sastancima nižući gromoglasne i isprazne fraze. Ovakav čovek sebe i svoje snage otkriva na svom radnom mestu ili u malom krugu ljudi-istomišljenika, ali neće krenuti da traži popularnost na bučnoj pijaci. Ovakvi ljudi, ako idu u ljudsku gomilu, ne idu zbog toga da bi joj laskali i prilagođavali se njenim vulgarnim željama i instinktima, već samo zbog toga kako bi razobličili poroke ljudskog svakodnevnog života i laž ljudskih običaja. Najboljim ljudima, ljudima duga i časti je izborna procedura odvratna: od nje se ne odvraćaju samo sebične, egoistične prirode koje žele da ostvare svoje lične ciljeve. Ovakvom čoveku nije nimalo teško da stavi na sebe masku težnje ka društvenom dobru samo da bi stekao popularnost. On ne može i ne sme da bude skroman, jer ukoliko je skroman ostaće neprimećen, neće se pričati o njemu. Svojim položajem i ulogom koju uzima na sebe on se primorava da bude licemeran i da laže: sa ljudima koji su mu odvratni on hteo-ne hteo mora da se sastaje, da bude prijatan i ljubazan; kako bi stekao njihovu naklonost on mora da daje obećanja znajući da ih kasnije neće ispuniti i mora da se prilagođava najispraznijim naklonostima i predrasudama mase kako bi za sebe pridobio većinu. Koja časna priroda će se odlučiti da prihvati takvu ulogu? Prikažite je u romanu: čitaocu će se smučiti; međutim, isti ovaj čitalac će dati svoj glas na izborima živom glumcu u istoj ovoj ulozi.

Izbori su stvar umeća, koje nalik na vojno umeće ima svoju strategiju i taktiku. Kandidat nije u direktnim odnosima sa svojim biračima. Između njega i birača posreduje komitet, samovoljna institucija čija je glavna sila bezobrazluk. Onaj ko želi da postane delegat u slučaju da mu ime još nije poznato počinje od toga što bira sebi krug prijatelja i pomagača; zatim svi zajedno kreću u lov, odnosno traže u lokalnoj aristokratiji bogate i ne odviše pametne ljude i uspevaju da ih ubede da je to njihov posao, njihovo pravo i preimućstvo da stanu na čelo, da budu rukovodioci javnog mnjenja. Uvek se može naći dovoljno glupih ili naivnih ljudi koji se pecaju na ovu udicu, i evo, oni se potpisuju na proglase koji se pojavljuju u novinama i lepe po stubovima, a koji privlače masu, uvek željnu da sledi imena, titule i kapital. Evo na koji način se stvara komitet, koji rukovodi i vlada izborima – to je svojevrsna kompanija na akcijama, koju su rodili njeni osnivači. Sastav komiteta se bira sa promišljenim umećem: u njemu jedni služe kao aktivna sila – energični ljudi koji po svaku cenu slede materijalne ili tendenciozne ciljeve; drugi su naivni i i lakomisleni statisti koji čine balast. Organizuju se skupštine, drže govori: ovde onaj ko ima snažan glas i ume brzo i vešto da niže fraze uvek ostavlja utisak na masu, postaje poznat, nagrađuje se da bude kandidat za buduće izbore, ili ukoliko su uslovi povoljni, sam nastupa kao kandidat potiskujući onoga za koga je prvo došao da radi svojim jezikom. Fraza, i ništa drugo do fraza, gospodari na ovim sastancima. Gomila sluša samo onoga ko jače viče i veštije joj povlađuje ispraznošću i laskanjem pojmovima i naklonostima koji su u masi trenutno aktuelni.

Na dan konačnog izbora samo mali broj ljudi svoje glasove daje svesno: to su pojedini uticajni birači, koje je trebalo nagovarati jednog po jednog. Većina, odnosno masa birača, daje svoj glas kao stado za jednog kandidata kojeg komitet istakne. Na listićima se piše ono ime koje je najglasnije i najupornije odzvanjalo u ušima svih u poslednje vreme. Gotovo niko ne poznaje tog čoveka, nema pojma ni o njegovom karakteru, ni o sposobnostima, ni o težnjama: on se bira zbog toga što su ljudi mnogo puta čuli njegovo ime. Uzaludno bi bilo stupati u borbu sa ovim porivom stada. Pretpostavimo da bi neki savesni birač poželeo da deluje svesno u tako važnoj stvari, da odbije da se potčini nasilnom pritisku komiteta. Njemu preostaje ili da se potpuno skloni na dan izbora ili da da glas svom kandidatu po svom razumu. Ma kako da postupi ipak će biti izabran onaj koga je izglasala masa lakomislenih, ravnodušnih ili nagovorenih birača.

Teoretski, onaj ko je izabran treba da bude omiljen čovek većine, a u stvari se bira izabranik manjine, ponekad veoma malobrojne, samo što ova manjina predstavlja organizovanu silu, dok većina kao pesak ničim nije povezana i zbog toga je nemoćna pred kružokom ili partijom. Izbor bi trebalo da padne na razumnog i sposobnog, a u stvarnosti pada na onog ko se drskije gura napred. Naizgled je normalno da je za kandidata suštinski potrebno obrazovanje, iskustvo, savesnost u radu: a u stvari on sve ove osobine može, a ne mora da ima: one se u izbornom nadmetanju ne zahtevaju, tu je najvažnija hrabrost, samouverenost sjedinjena sa oratorstvom i čak izvesnom vulgarnošću koja često deluje na masu. Skromnost, sjedinjena sa prefinjenošću osećanja i misli ovde nimalo nije potrebna.

Tako se rađa narodni poslanik, tako on stiče punomoć. Kako je on koristi, kako je upotrebljava? Ako je po prirodi energičan on će poželeti da deluje i latiće se osnivanja partije; ako je osrednje prirode on se sam priklanja ovoj ili onoj partiji. Za vođu partije je pre svega potrebna snažna volja. Ovo svojstvo je organsko i slično je fizičkoj snazi i zbog toga ne pretpostavlja obavezno moralne kvalitete. Uz krajnju ograničenost uma, uz bezgranično razvijen egoizam i samu zlobu, uz niskost i beščašće pobuda, čovek sa snažnom voljom može da postane vođa partije i tada postaje rukovodilac, gospodaran predsednik kružoka ili skupštine iako u njima ima ljudi koji ga po svojim umnim i moralnim osobinama daleko nadmašuju. Evo kakva je po svom svojstvu rukovodeća sila u parlamentu. Njoj se prisajedinjuje još jedna odlučna sila – krasnorečivost. To je takođe prirodna sposobnost, koja ne pretpostavlja ni moralan karakter ni visok duhovni razvoj. Čovek može da bude duboki mislilac, iskusan zakonodavac i da istovremeno bude lišen dara reči koja ostavlja utisak; moguće je da uz najprosečnije umne sposobnosti i znanja čovek poseduje naročiti dar krasnorečivosti. Jedinstvo takvog dara i punoće duhovnih sila je retka i izuzetna pojava u životu parlamenta. Najblistavije improvizacije koje su proslavile oratore i koje su sjedinjene sa važnim odlukama izgledaju kao blede i žalosne kada se pročitaju, nalik na opise scena koje su u ranija vremena odigrali poznati glumci i pevači. Iskustvo neopozivo svedoči da na velikim sastancima odlučan uticaj nema razumna već drska i blistava reč, da na masu najviše utiču ne jasni i skladni argumenti koji imaju koren u suštini stvari, već gromoglasne reči i fraze, veštački izabrane, na silu nemetnute, koje su sračunate tako da deluju na vulgarne instinkte koji se uvek kriju u masi. Masa se lako oduševljava praznim nadahnućem deklamacija i pod uticajem poriva, često nesvesnog, u stanju je da donosi iznenadne odluke zbog kojih mora da zažali prilikom hladnokrvne analize stvari.

Dakle, kada delegat partije sa jakom voljom sjedini još i dar krasnorečivosti on nastupa u svojoj prvoj ulozi na otvorenoj sceni pred čitavim svetom. Ako nema ovaj dar on stoji, nalik na režisera iza kulisa i otuda usmerava sav tok parlamentske predstave deleći uloge, isturajući oratore koji govore umesto njega, koristeći po svom nahođenju prefinjenije, ali neodlučnije umove svoje partije: oni umesto njega razmišljaju.

Šta je to parlamentarna partija? U teoriji to je savez ljudi koji jednako misle i koji su udružili svoje snage radi zajedničkog ostvarivanja svojih gledišta u zakonodavstvu i usmerenju državnog života. Međutim, takvi bivaju samo pojedini sitni kružoci: veća partija koja u parlamentu ima više značaja stvara se samo pod uticajem ličnog častoljublja, grupišući se oko jednog lica koje vlada. Ljudi se po prirodi dele na dve kategorije: jedni ne trpe iznad sebe nikakvu vlast i zato obavezno teže da sami vladaju; drugi se po svom karakteru plaše da nose odgovornost povezanu sa odlučnim dejstvom uklanjajući se od svakog odlučnog akta volje: ovi poslednji kao da su rođeni da se potčinjavaju i čine stado koje sledi ljude volje i odluke, a koji čine manjinu. Na taj način se veoma talentovani ljudi rado potčinjavaju predajući s radošću u tuđe ruke pravo na usmerenje svojih dejstava i moralnu odgovornost. Oni kao da instinktivno “traže vođu” i postaju njegovo poslušno oruđe čuvajući ubeđenje da ih on vodi ka pobedi, a često – i ka plenu.

Dakle, sva suštinska dejstva parlamentarizma obavljaju vođe partije: oni donose odluke, oni vode borbu i slave pobedu. Javne sednice nisu ništa drugo do predstava za publiku. Drže se govori kako bi se podržala fikcija parlamentarizma: retko koji govor sam po sebi rađa odluku parlamenta o nečem važnom. Govori služe kako bi se proslavili oratori, kako bi porasla njihova popularnost i radi karijere, ali u retkim slučajevima odlučuje izbor glasova. Kakva većina treba da bude obično se rešava van sednice.

Ovakav je složeni mehanizam parlamentarnog pozorišta, takva je slika i prilika velike političke laži koja vlada u naše vreme. Po teoriji parlamentarizma treba da vlada razumna većina; u praksi vlada pet-šest vođa partija; oni smenjujući se, osvajaju vlast. Teoretski tvrdnja se obrazlaže jasnim argumentima za vreme parlamentarnih debata; u praksi ona nimalo ne zavisi od debate, već se usmerava voljom vođa i ličnim interesom. Teoretski narodni poslanici imaju u vidu isključivo narodno dobro; u praksi – oni pod izgovorom narodnog blaga i o njegovom trošku imaju u vidu uglavnom svoje lično dobro i dobro svojih prijatelja. Teoretski oni treba da budu jedni od najboljih, omiljenih građana, u praksi su to najčastoljubiviji i najdrskiji građani. Teoretski birač daje glas svom kandidatu zbog toga što ga zna i ima poverenja u njega, u praksi birač daje glas čoveku kojeg uglavnom ni ne zna, ali o kojem mu je mnogo govoreno u govorima i uzvicima zainteresovane partije. Teoretski poslovima u parlamentu upravljaju i pokreću ih iskusan razum i nesebična osećanja, u praksi – ovde su glavne pokretačke sile odlučna volja, egoizam i krasnorečivost.

Evo kakva je u suštini ova ustanova, koja se prikazuje kao cilj i venac državnog uređenja. Bolno je i gorko misliti da su u zemlji Ruskoj bili i postoje ljudi koji maštaju o tome da ova laž dođe kod nas; da naši profesori još propovedaju svojim mladim slušaocima o delegatskoj upravi kao o idealu državnog uređenja; da naše novine i časopisi na naslovnim stranama i u feljtonima neprestano pišu o njemu pod znamenjem pravnog poretka; neprestano pišu ne naprežući se da se zagledaju dublje, bez predrasuda u dejstvo parlamentarnog mehanzima. Međutim, već i tamo gde on odavno deluje slabi vera u njega; još ga proslavlja liberalna inteligencija, ali narod stenje pod pritiskom ovog mehanizma i raspoznaje laž koji se u njemu krije. Mi verovatno to nećemo dočekati, ali će naša deci i unuci nesumnjivo dočekati da bude svrgnut ovaj idol kojem se savremeni razum i dalje klanja u samobmani…

Ober-prokuror Svetog Sinoda,
Konstantin Pobedonoscev
1827-1907





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo