Вести

Ја сам само бивши Вуков афористичар, сада Вучићев

Прва најезда на Србију збила се после 1. дец.1918, прогласом краљевства СХС, кад су са свих страна државе, читаве гомиле појуриле у разрушену и опустошену и још задимљену Србију, кад није било ни воде, ни струје, ни редовнијег снабдевања храном, а о становима ни помена… да учине „смерно подворење милостивом краљу“, и понуде своје проверене услуге, не би ли им он уделио неко уносно место…

Проф. др. Слободан Турлаков 28.10.2012

***

Онако, како је све то лепо описано у Андрићевом роману „Госпођица“, који је, бар за мене, најбољи наш роман из грађанског живота, а који је, из разумљивих разлога, проглашен за његово слабије дело, управо од оних, који је ставио између његових корица!

Друга најезда, збила се 1944/45 од стране „партијске нације“ (махом бивших Срба), која је Србију лишила хиљаде и хиљаде вредних, школованих и на послу доказаних стручњака, али Срба – националиста, да би се ароганцијом победника докопала њихових места и њихове имовине. Та најезда није имала свог писца, а није га ни могла имати и није га добила ни до дана данашњег, јер није се могло, ни смело, писати истинито о свему оном, злочиначком, што је чињено над Србима.

Њихови остаци у виду потомака, а, богме, и од преживелих учесника тог погрома, појавиће се 5. октобра, са истим поривима и истим задатком, али сада под видом демократије под Западним патронатом, што им није било тешко, јер су се они у претходном периоду одродили и научили како се поступа са „непријатељом“, и како га треба систематски и без икаквог обзира уништавати.

Некадашњи високи државни и банкарски фунционер Америке, проф. Штиглиц, објавио је још 2001, правила која се имају примењивати приликом урушавања неке земље, па, дакле, и Србије. Та правила садрже – четири корака.

Први корак – приватизација предузећа која чине основу привреде дотичне земље, која обезбеђује новим властима издашну провизију.

Други корак – либерализација тржишног капитала. При томе, у земљу-жртву улази релативно мало капитала, а највећи део, на „законит“ начин излази из земље.

Трећи корак – тржишно одређивање цена, којим се дижу цене хране, енергената, воде и низа комуналних услуга. Али и драстично смањење зарада и пензија.

Четврти корак – ММФ-ов захтев, као и Светске банке за обнову и развој, којима извлаче последње капи крви земље-жртве, хладнокравно подижући социјалну температуру осиромашеног становништва, када наступају друге „службе“ са циљем потпуног разарања и уништења земље.

Има ли неког у овој земљи Србији који у овим „корацима“ не види корачање саме Србије? Сумњам! Али, има ли људи који су спремни да онемогуће оне који Србију, из ње саме, гурају на тај „ход“? Искрено речено – нема! Као да су сви постали блиски рођаци Лабуса и Динкића, који руководе тим „корацима“.

Ево, одржани су већ и четврти избори, а главни протагонисти речених „корачаја“ и даље су игри, благодарећи гласовима упропашћеног српског народа, који као да је постао слеп код очију, лишен осећања беспућа на које је гурнут, гладан, жедан и го, лажним обећањима, која, истини за вољу, и нису имали никаву реалну основу за испуњење!

При томе, требало би већ једном видети да они који држе судбину Србије и српског народа у својим рукама, понајмање припадају српском народу и његовим коренима. Напротив! Намножили су се неке индивидуе ко зна све одакле, које једино знају да су овде дошле да помогну дробљењу и растурању ове вековне земље, на сопствену корист, па су се тако, у тој жељи и тим настојањима, удружили на заједничком послу, свеједно којој партији и котерији припадали. Просто, подела посла!

И тако, постали смо сведоци једног непрекидног континуитета у том чињењу са Србијом и српским народом, па смо данас чули од Вучића једну, само наоко, несувислу реченицу, иначе у бити тачну која потврђује оно што је речено. Наиме, на слави СНС, Св. Петке, Вучић је великодушно изјавио: да „оне који су против њих водили – зверску кампању, не сматрају својим непријатељима!!“ Дакле, ту смо! И док председник Николић изјављује „баш ме брига ко ће бити председник Демократске странке“, дотле Вучић каже да за своју потпуну акцију, у борби против корупције, чека изборни расплет у Демократској странци“, што, дабоме, једно друго искључује, али то никоме не смета, што се видело и по разнопартијским званицама на самој „слави“, које је Вучић почаствовао и речима, да ће и на „идућим изборима, кроз четири године, бити победници“.

Наравно, грађански гледано ова порука, могла се схватити и као непристојност, али Тадић је предвиђао и вечну владавину ДС и СПС– а, па се и то изјаловило, па се тако и преко ове наоко непристојности, прешлло на дневни ред, тј. на пиће и иће. Уосталом, зато се и – слави.

Од свег је ипак најгоре то, што опет није успостављена српска влада, већ страначка, па се тако сва битна и одлучујућа места, опет припала партијским кадровима, без обзира на њихов претходни рад и резултате тога рада. Ових дана појавили су се два веома озбиљна и крајње стручна човека. Један је агроноим, проф др Миладин Шеварлић, а други економиста Радомир Петровић. Из њихових анализа види се њихова стручност и способност која се данас тражи и која је обећавана поготову од стране напредњака. Вучић је чак тврдио да су они странка са најквалитетнијим кадровима, а показало се супротно. Сурово супротно!

Одиста, попуњавајући места сопственим „кадром“, они су се у неколико случајева грдно угрували, да не кажем – обрукали, уместо да су ишли за тим, како су обећавали, да ће тражити квалитетне и прокушане и доказане стручњаке, па макар и не били чланови њихове странке. Међутим, јавна је тајна, да је састав напредњачке странке, постао сабирни центар свих оних који нису успели да се докопају уносних места у својим ранијим странкама; и да, према томе, нису пришли напредњацима из неких идејних убеђења, већ само и једино, како би до тих места, преко њих, дошли.

Кад то кажемо, мислимо и на ону лепотицу, министарку енергетике. Почела је као шеф Лабусовог кабинета, у ДОС-у, када је Динкић са калешњиковом у руци, засео на гувернерско место у Народној банци, па је према томе била у току свих марифетлука ова два аса у економском растурању Србије. Потом је доспела до подпредседничког места Г -17 Београд, да би незадовољна тим местом, прешла код напредњака, који су јој задовољили амбцију.

Сретнем, пре неки дан, колегу са факултета, и у разговору дођемо до питања, како економиста може бити стручњак за енергетику! Зар то није место за електроинжењера?! Видимо, није. Она је чак и Додику била саветник за енергетику! Не зна се да ли је лепша или енергичнија, тек енергетика јој – лежи. Чак је успела, крај опште повике на агениције, да се формира нова Агенција за енергетику! Е, мој Вучићу, ко ли вас убеди да сте државник!

Или, какве везе има афористичар, па још пребегли члан из СПО, – а, са дијаспором? Има, јер су Александра Чотрића поставили за председника одбора за дијаспору, да би одмах потом ушао у званичну државну делегацију председника Николића, у Македонији, где, знано је, и нема српске дијспоре, већ само вековних српских староседелаца. То је Вучићу шарлатанство, а не државнички потез!

Јер, у часу кад је дијаспора са својим бројним успешним људима, који желе да помогну обнову, не само, посрнуле српске привреде, ова влада која нема шансе за било каквим кредитима, чак ни оним најлихварскијим – мада је Вучић обећавао да ће њихова победа на изборима значити милијарде инвестиција у Србији! – једина реална шанса за Србију јесте ослонац управо на дијаспору, што, иначе, никако не одговара Динкићу, који је, знано је већ, спречио отварање мањих комуналних кредитних завода широм Србије, које су хтели управо Срби из дијаспоре, да отворе, а што је јавно открио др инж. Милићевић на ТВ Ћирилици!

За разговоре и преговоре са дијаспором, нужно је било предвидети људе калибра Бранка Драгаша, Радомира Петровића, др Ненада Поповића… који би знали и умели, и собом и својом доказаном способношћу, да гарантују сигурност и просперитет спремној дијаспори, што је премијер Дачић морао знати, у часу кад је потписивао постављење једног афористичара на то и такво одговорно и за Србију судбоносно место! Али, важније одржавање коалиције од Србије! Зар не, Дачићу!

И шта сад ви, даме и господо, као влада, очекујете од тог афористичара! Зар може тај и такав човек да повуче за собом и својим идејама дијаспору, да је увуче у авантуру српске, не само, привредне обнове?!

Отворено вам кажем, да сте сви ви недорасли задатка који сте преузели, као резултат гласања на последњим изборима!

Дачићу, ви сте премијер, дакле први човек извршне власти, који мора да има визију економског процвата Србије, чак сте ових дана најавили да ће економски опоравак бити први и основни задатак ваше владе! И ако је и вама и осталима јасно, да једине кредите и једину финансијску подршку можете добити, без уцена и без лихварских камата, од наше дијаспоре, како сте онда пристали да вам напредњаци наметну једног њиховог дођоша за председника одбора за дијаспору, другим речима на неку врсту министра! А овамо изјављујете да је сарадња са напредњацимна све боља и боља! Ако је Чотрић одраз те боље сарадње, онда сте ви, драги мој, на најбољем путу, да опет поновите ону реченицу, коју сте изјавили после пада претходне владе, да сте били тек титуларни министар унутрашњих дела, док су други владали тим Министарством. Другим речима, да ћете једном исто тако рећи, да сте били титуларни премијер, док су други обављали ту функцију!

Адвокат Прелевић, као што се зна, за прву Дачићеву изјаву, рекао да је политичко самоубиство, које је Дачић преживео, да би се, насукао следећом, која је неизбежна, код оваквог његовог понашања као премијера.

Ми смо већ рекли да је Дачићу, без сумње, најважније да одржи свој СПС на власти, што су му наметнули као његов историјски задатак. Но, бити премијер Србије, више је и судбинскије, но бити шеф једне декласиране странке, коју чак ни Социјалистичка интернационала неће у својим редовима, али је начинила место Борисовом ДС–у, који сад најављује да ће се ДС претворити у – социјалдемократску партију западног типа! Шта сад ту има да тражи СПС, са префарбаним члановима Савеза комуниста? Баш тако, јер међу садашњим члановима СПС- а тешко да има оних који лично или преко својих потомака нису били у СКС! И Дачић, нема сумње, ради за њих! У противном, зар би пристао да се сав његов рад као премијера своди, више мање на атрактивне изјаве, које забављају, али и замајавају народ.

Треба настојати да се Дачић више осећа као премијер, а мање као шеф странке, у противном, ни по њега лично, неће бити добро. Рецимо, проф. Др Шеварлић скренуо је пажњу од претећег помора стоке, услед грдног поскупљења сточне хране. Садашња влада је скоро три месеца на власти, и она је морала преко министарства пољопривреде да спречи то повећање цене сточне хране. Чим се проф. Шеварлић појавио са својим алармом, премијер је морао да позове министра пољопривреде и да му нареди да нађе начина да снизи речену цену, или пак да субвенционише сточаре, како би се спречио помор стоке, који прети да нас доведе у још незавиднији положај око увоза свежег меса.

То је обавеза и дужност премијера, да стално контролише своје министре, да им не дозволи да постану партијско оруђе оних странака које су их подигли на тај положај.

Другим речима, постојећи министри, као и сви претходни, најмање се баве пословима свог ресора, јер су они неодговорни пред Скупштином, пошто је садашњим изборним системом, и она сама одговорна једино лидерима својих странака.

Тек, на политичкој позорници само је број попуњен, али нема протагониста, нема личности које уливају поверење, који знају занат управљању државом. Тај број скупљен је, да не кажемо – скрпљен је, свакојаким башибозуком са свих страна, неуким и недораслим људима и женама, који су у стању ради свог личног престижа да чине свакојаке „лупинге“, без обзира како ће се они одразити на опште стање земље. Па, тако је донета и одлука о куповини новог авиона, за 30 милиона евра, док се главешине земаља, које ће нам омогућити ту набавку, возе редовним авионским линијама! Шта је то, него одраз једног провинцијалног духа, који се испољава на свим нивоима и на сваком месту. Довољно је стати пред тзв. Дом Народне скупштине, и видети у време заседања – прави салон најмодернијих и нових аутомобила! Наравно и дабоме, из тих аутомобила излазе они који ће сасвим смирено гласати за нови буџет, иако је он крцат сумњивим и непокривеним ставкама, али са оном која задовољава њихову провинцијску таштину, да га они скупљени из свакојаких муртеница, својим гласом доносе и омогућавају!

Врло важно, ако се покаже да је немогућ, биће ребаланс, који ће га омогућити.

Докле тако? Ваљда све док се једног дана не скупе они, који су све то својим гласовима омогућили, и док, са моткама у рукама, не дрекну: „Шта траже ови овде, и шта хоће?!“

Слободан Турлаков