logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати    Аутор: Владислав Б.Сотировић    367 пута прочитано    Датум: 27.10.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Дана 9. октобра 2012. г. (на дан убиства југословенског краља Црногорца Александра Карађорђевића у Марсеју 1934. г.)[1] Европска Комисија, тј. Комисија Европске Уније, је поднела још један званични извештај Савету Европске Уније [Council of the European Union] који се неоправдано у Бриселу званично назива Европским Саветом јер то није (једини eвропски Савет или Савет Европе [Council of Europe][2] основан 1949. г. је онај у Стразбуру који нема никакве везе са Европском Унијом) о Србији као званичном кандидату за пуноправно чланство у Европској Унији.[3]

Владислав Б. Сотировић; 27.10.2012

***

У овом извештају се Савету Европске Уније не препоручује давање тачног датума Србији за почетак преговора о ступању у пуноправно чланство Европске Уније већ се од Београда отворено захтева да Србија поштује територијални интегритет (квази)независне државе Републике Косова, тј. de facto признање да та територија више не припада држави Србији.

Тренутно смо у ишчекивању наставка тзв. „преговора“ између „Приштине и Београда“ (то је исто као кад би преговарали Париз и Бордо) о решењу статуса за КосМет под окриљем Европске Уније.[4] Ставови Брисела по том питању су одавно сасвим јасни, а на Београду је да само прихвати најбезболнију форму de iure признавања у међународним оквирима чињеничног стања да КосМет од јуна 1999. г. више не припада држави Србији јер је од ње отет од стране западних криминалаца па чак и нациста.[5] Поред овакве „праведне“ пресуде оба Брисела (и Европске Уније и НАТО пакта) у јулу 2010. г. смо доживели још једну „праведну“ пресуду тзв. „Међународног суда правде“ у Хагу, основаног 1899. г., о законитости или незаконитости самопроглашене независности Косова од 17. фебруара 2008. г. Овај међународни Суд је тада пресудио да је косовска самопроглашена независност у складу са међународним правом, тј. да је легална и легитимна бар што се тиче међународних правних оквира. Обзиром да знамо да је Петооктобарска Србија учинила све да до овог самопроглашења и дође логично је и да је баш демонократски Београд по налогу својих каубојских газда из Вашингтона и Брисела и покренуо фактички судски спор са шипрарском нарко-мафијом са КосМета о „легалности“ акта отцепљења КосМета од Србије па је стога и било унапред добро познато какву ће „праведну“ одлуку Суд и донети што је за плаво-жуто-црвену владајућу коалицију „За европски Београдски пашалук“ био и главни адут да се коначно ратосиља косметског проблема и одрешених руку даље настави са свођењем државних граница европске Србије у пред-Кумановске (1912. г.) па чак и вероватно пред-Карађорђеве (1804. г.) оквире. Можемо само наслутити да ће након и формалне верификације отцепљења КосМета од Србије од стране европског Београда нова „Еуро“ коалиција у тандему Дачић-Николић-Вучић (нови еуро-тријумвират Републике Остатака Србије након парламентарних и председничких избора у мају 2012. г.) донети и нови „Закон о забрани спомињања Косова и Метохије“ обзиром да је међународни Суд већ донео „правичну“ пресуду по том питању и јер свако поновно отварање косметске ране доводи до дестабилизације у региону и до кварења добросуседских односа (иначе, испуњавање оба ова услова је и предуслов за пријем у Европску Унију).[6]

У међувремену, док се дотични гореспоменути Закон не изгласа од стране Еуро-Парламента Републике Остатака Србије и док се у школским програмима у европском Београдском пашалуку називи „Косово и Метохија“ не замене више европејскијим „Kosova e Dukagjinit“ (уз административну забрану употребе ћирилице у јавним сферама као „примитивно-азијатског типа хијероглифских графема“) да изнесемо један документовани случај о „вишестолетној праведној борби потлаченог албанског народа Косове и Дукађина за националном слободом и државном неовисношћу против србо-четничког национал-шовинизма“.[7]

Након исфабрикованих и крајње политички „напуханих“ демонстрација Шиптара на КосМету у пролеће 1981. г. за локалне Србе је скоро сваки дан представљао „Кристални дан“ а свака ноћ „Кристалну ноћ“. Масовна убиства, прогони, силовања, пребијања, паљевине итд. су представљали уобичајени део терористичког фолклора Шиптара са јединим циљем да се ова древна српска област дефинитивно очисти од својих сопствених правно-повесних власника, тј. староседеоца.[8] У повести тероризма познати су разноразни домишљати, али пре свега ефикасни случајеви вођења тзв. „специјалног рата“ као што је производња „бум-бум налив пера“, слање пошиљки са смртоносним антраксом, намерно изазивање разноразних епидемија и пандемија…У повести „вишестолетне праведне борбе потлаченог албанског народа Косове и Дукађина за националном слободом и државном неовисношћу“ ће засигурно бити резервисано посебно место за специјални шиптарски допринос „Енциклопедији опште повести тероризма“.

У овом конкретном и пре свега документовано-доказаном „шиптарском специјалитету народне кухиње Енвера и Фадиља Хоџе“ ради се о „застакљивању меса“ намењеног за конзумирање одређене етничке групе. Наиме, средином месеца августа 1989. г. је у државном предузећу „Кланица“ у Гњилану откривен нови вид специјалног рата „албанских угњетених маса“ обзиром да су у месу које је наменски произвођено и паковано за потрошаче у Београду пронађени убачени млевени комадићи стакла. Само захваљујући људској и професионалној ревности Срба који су радили у овом предузећу као контролори квалитета месних производа пре њиховог напуштања фабричког круга и упућивања на тржиште исти контингент „застакљеног меса“ никада није доспео до оних којима је био и намењен. Да се у овом конкретном случају радило о добро испланираној терористичкој акцији са предумишљајем говоре нам и следеће две околности:

1) Стакло у месу у млевеној форми су открили етнички Срби контролори, али не и њихове шиптарске колеге, и

2) Из исте фабрике за обраду и прераду меса у Гњилану никада није послат ни један „застакљени“ контингент меса нпр. у Загреб, Тирану, Љубљану…

Да се на крају пре доношења „Закона о забрани спомињања Косова и Метохије“ у Еуро-Београдском пашалуку потсетимо да након уласка у Европску Унију важи правило отвореног, слободног и пре свега тржишта без граница за све унијатске чланове и чланице. То конкретно значи да ћемо у продајно-прехрамбеним центрима широм Еуро-„Србије“  од Смедерева до Златибора и од Бајине Баште до Ћуприје (подељене на нахије под званичним административним називом „Еуро-региони“: Шабачка, Ваљевска, Београдска, Смедеревска, Пожаревачка, Ћупријска, Јагодинска, Крагујевачка, Рудничка, Пожешка, Ужичка и Сокоска) моћи слободно да уживамо у гурманским специјалитетима „народних кухиња“ наших нам драгих суседа Хрвата, „Косовара“, „Војвођана“, Бошњака, Мађара и Бугара. Обзиром да на територији шиптарске „Републике Косова“ више неће бити Срба подразумева се да ће се на свим контролним пунктовима свих кланица и осталих прехрамбених предузећа у Тачикистану запошљавају искључиво „синови“ Енвера и Фадиља Хоџе, тј. рођаци Хашима Тачија, Рамуша Харадинаја и њима сличним. Исти је случај и са Липом Њином одакле смо још 1989−1990. г. док је још било 12% Срба у Брозовој Гранде Кроацији добијали „Карловачко пиво“ са чепом на чијој се унутрашњој страни налазила усташка шаховница.[9] Сада када је проценат Срба у Хрватској спао на 4 услед „драговољног егзодуса“ коловоза 1995. г. можемо очекивати да се након уласка у Европску Унију и њих и нас у слободној продаји по Шумадији налети у Мишковићевом „Максију“ или словеначком „Меркатору“ (препакованог у домаћи „Родић“) и на боцу пиве из „Загребачке пивоваре“ са слоганима типа „Србе на врбе!“, „За дом спремни!“, „Уби, уби Србина!“ на етикетама и то наравно уз Поглавников портрет и обавезно слово „U“ на спољашњој страни чепа. Наравно, ко год се буде жалио на квалитет дотичних производа потпадаће под слово „Закона о забрани нарушавања добросусједских релација“, а који проистиче директно из „Лисабонског Уговора“, тј. „Конституције Еуропејске Свезе“.

Добар тек!


НАПОМЕНЕ:

 

[1] Видети: Клод Елан, Живот и смрт краља Александра I, Београд: Ново дело, 1988 (наслов оригинала: Claude Eylan, La vie et la mort d’Alexandre I Roi de Yougoslavie, Paris: Bernard Grasset, 1935); Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, Београд, у три тома различитиг година штампања од различитих издавача. Први том штампан од стране БИГЗ-а 1996. г.

[2] Gediminas Vitkus (sudarytojas/уредник), Europos Sąjunga. Enciklopedinis Žinynas, Vilnius: Eugrimas leidykla, 1999, срт. 120, 124−126.

[3] О институцијама Европске Уније видети у: John Peterson, Michael Shack, The Institutions of the European Union, Oxford University Press, ISBN 0-19-927900-4.

[4] Ови „преговори“ се углавном воде у Приштини што јасно говори „ко коме иде на ноге“ односно ко је у супериорнијој дипломатској позицији. Преговори су отпочети 2011. г. тако што су шиптарски и србијански представник седели један поред другог као званичници независних држава јер су поред њих стајале заставице Косова и Србије (видети аутентичну фотографију:

http://i916.photobucket.com/albums/ad1/vsotirovic/Stoka/ZastaveSrbijeiKosova2011uPristini.jpg ).

[5] Званични амблем илити грб НАТО пакта се састоји од два нацистичка крста (“свастике”) спојених у један. Популаран назив у интелектуалним круговима у централној Шумадији за ову атавистичку организацију из доба Хладног рата гласи: Nazi American Terrorist Organization – NATO.

[6] О политици „еуропеизације“ и ширења чланства Европске Уније са становишта Брисела видети у: Featherstone K., Radaelli C. M., The Politics of Europeanisation, New York: Oxford University Press, 2003, Cini M., European Union Politics, New York: Oxford University Press, 2004.

[7] О разним видовима терористичких облика шиптарског и другог не-српског насиља на просторима Југославије у последњих сто година видети у: Др. Радослав Гаћиновић, Насиље у Југославији, Београд: ЕВРО, 2002.

[8] О значају Косова и Метохије за Србе и у српској повести видети у: Радован Самарџић и други, Косово и Метохија у српској историји, Београд: СКЗ, 1989. О историјском пореклу Срба видети у: Миодраг Милановић, Историјско порекло Срба, Београд: Вандалија, 2011.

[9] Пиво је купљено од стране аутора овог текста на Белим Водама у Београду, општина Чукарица.

 

Владислав Б. Сотировић

Директор Центра за укорењивање демократије – ДЕМОС

http://cud-demos.webs.com





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo