logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Друштво    Аутор: Преузето    251 пута прочитано    Датум: 20.10.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Сабахудине болан, вози код Кандићке, одма..!Ови оће паре од РЕКОМА (новинар.де)

Можда је сада право време за једну трилатералну „декларацију о помирењу”: ДС, СПС и СНС. Па да идемо даље. На моје питање: „Докад ће Србија пропадати, односно, да ли има дна или заправо постоје само преграде”, један мудар човек ми је одговорио: „Ми не пропадамо, ми трулимо. А труљење, знате, уме да потраје”. Мудар човек је колумниста Аутономије, Мирко Ђорђевић.

извор: АУТОНОМИЈА ( Сабахудин Динко Грухоњић)

***

Но, о политичким „елитама” овдашњим свашта је већ исписано у овим постизборним данима и све је, што се њих тиче, мање – више јасно. На моје слично питање о пропадању Србије, једна мудра жена, Латинка Перовић, ми је одговорила: „Ја путујем по Србији и видим шта се дешава. Србија нема капацитета. Нема”.

И, факат – нема, и то није срамота признати, само се ваља погледати у огледало. Али, манимо се приче о политичким „елитама”. Право питање је како је могуће да оне, такве – никакве, прљаве, корумпиране, крвавих руку, уопште могу да настану и опстану. Одговор је сличан као и када су овдашњи медији у питању: медији нису „самоникли”, они јесу огледало друштва у којем постоје. Иста је ствар и са политичарима: њих смо изнедрили ми, баш такви какви јесмо – никакви, корумпирани, крвавих руку…

Гробар као логичан избор

За љубитеље фатализма, избор Николић мастер Томислава за председника Србије више је него логичан: „Држава која је побила толико несрба – бира гробара по професији за председника. То је нека виша правда”. Нешто слично овим тешким речима једне моје пријатељице написао је и Нењ Yорк Тимес одмах после другог круга председничких избора. Није ту реч о било чијем наслађивању „нашом несрећом”. То је напросто последица чињенице да грађанима овдашњим заправо нико никада није рекао једну врло просту, мада грозну ствар: наша транзиција није обична, она је постратна, постратнозликовачка и – постгеноцидна. Грађанима то нико никада није рекао, или они то напросто нису желели да чују, питање је сад? Покушавајући да „заборавимо” ратове, ми смо негде „затурили” чињеницу да је један велики број становника Србије у њима учествовао. И да се један мањи део њих на њима овајдио. А да се један знатан део њих из ратова вратио са „вијетнамским синдромом”. И да сви они живе ту, у нашим комшилуцима.

Земља с наслеђем либрицида

Пре другог круга председничких избора, спин – доктори Демократске странке газили су противкандидата Николића причом о спорној дипломи и титули мастера. Спиновање није успело. Више људи гласало је за Николића, него за Тадића, који дефинитивно има праву диплому. Јавна је тајна да није Томислав једини политички „елитиста” са сумњивом дипломом у Србији. Таман посла, има их и – ха – хај! Али, у општој инфлацији образовања, немали је број грађана до диплома стигао на сличан, сумњив начин. На којекаквим приватним, а богами и државним универзитетима. Зашто би онда ти исти грађани гласали против потенцијалног фалсификатора, мастер Томислава? Па они сасвим добро разумеју ту филозофију „сналажења”. Другим речима, велики број житеља Србије је корумпиран. А кад смо код љубави према образовању и према књигама, ваља се сетити и да је Србија и „постлибрицидна” земља. Јер оно што је урађено „у наше име” са сарајевском Вијећницом 1992. Године се зове либрицид: покушај затирања једне културе, једног идентитета кроз масовно спаљивање вредних књига.

Грађани огрезли у партократији

Негде смо ове године имали прилике да читамо о томе како је два милиона грађана Србије учлањено у политичке партије. Добро, ако узмемо у обзир да су појединци учлањени и у најмање две странке одједном, хајде да преполовимо ту цифру. Дакле: милион грађанки и грађана Србије учлањено је у политичке странке. Поређења ради, у оној „тамници народа”, у СФРЈ, укупно је било један милион чланова Савеза комуниста. Та „једноумна” Југославија, међутим, имала је 23 милиона становника. Независна Србија има тек нешто више од седам милиона. Или, како каже онај виц: „У Титовој Југославији морао си бити члан Савеза комуниста, ако си желео да будеш директор. У овој Србији мораш бити члан партије и ако желиш да будеш чистачица”. Но, то грађане Србије није омело да се „снађу”, односно „прилагоде новонасталим околностима” и конвертитски из комунизма више него масовно прелете у „вишестраначје”. Сада тумачи стварности кажу да је Србија „партократска држава”. Јесте, али то се не би могло извести без плебисцитарне подршке грађанки и грађана. Баш као што се ни геноцид није могао извести без овдашњих бyстандерса, оних тихих посматрача, који ни „а” нису рекли када су тутњали аутобуси, камиони и багери у Босну, на копање масовних гробница и одвајање жена од мушкараца.

Мит о грађанској Србији

А шта се десило с онима који су, тих деведесетих година 20. Века, ипак казали“а” и побунили се против ратне опције? Они су били и остали маргина српског друштва. Само се маргина још више истањила. Неки су „пукли”, па су у међувремену увртели у главу да је боље подржати и Николића, само да „ови” (Тадић&цо.) оду. Неки од ондашњих су отерали све у материну и иселили се одавде. Неки су у међувремену одлучили да постану „прагматични” па су огрезли у корупцији, а неки су стигли и до посланичких клупа. Неки су маштали о високо моралним „белим листићима” у земљи одавно лишеној сваког морала. Другим речима, и та ситна али битна грађанска маргина напросто се погубила у овим „беспућима повијесне збиљности”. Никада суштински није стигла да се политички артикулише, ако је икада и имала такве амбиције. Али, било би поштено да је неко некада овде гласно изговорио ноторну чињеницу: Србија никада није била грађанско друштво, то је одвајкада била друштвена маргина. Уз такву дијагнозу, можда би и постојале шансе да се оно, то грађанство, комадић по комадић испочетка изгради.

Шанса за Војводину?

А што се тиче оне „декларације о помирењу” с почетка текста, то је само штос, односно закаснела иницијатива: та је декларација потписана још 2006. Године, када је донет Устав Србије. Заједнички су га донели Коштуница, Тадић, радикал Николић, Динкић, Дачић… Посланици су текст устава видели пола сата пре усвајања и ипак су дигли руке за њега. Грађани су гласали на референдуму који је трајао два дана и који је, из авиона се видело, био фалсификован. Посланици се нису бунили, а нису ни грађани. Чему онда данашња ишчуђавања над Николићем – председником и Тадићем – премијером? То је само наша лоша бесконачност.

Или није наша? Војводина је, наиме, гласала против овог устава и против оваквог председника. Ваљало би да то неко од „војвођанских политичара” и наглас каже. Ако таквих политичара још увек има. Па да и Војводина онда једном гласа „за”.

 

(Аутономија)

 

Impresum

Izdavač: Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Zmaj Jovina 3/I, 21000 Novi Sad

Za izdavača: Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Glavni i odgovorni urednik portala Autonomija: Nedim Sejdinović

Redakcija: Darko Šper, Duško Medić, Maja Leđenac, Ljubica Blitva-Trošić, Svetlana Rankov

Stalni saradnici: Laslo Vegel, Mirko Đorđević, Tamara Kaliterna, Pavel Domonji, Arpad Vicko

www.ndnv.org

 

http://www.autonomija.info/dinko-gruhonjic-politicke-elite-su-samo-ogledalo-drustva.html





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo