logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Преузето    383 пута прочитано    Датум: 18.10.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

ВЕСТИ 18.10.2012

Јуче је у Хагу коначно почела, дуго ишчекивана, одбрана првог председника Републике Српске Радована Караџића. Своје једночасовно иступање у судници број три хашког Трибунала, Караџић је – пред већем судије О-гон Квона – започео очекиваним закључком да би, уместо што је оптужен, заправо требао да буде награђен.

србин.инфо 17.10.2012

***

- Уместо што сам оптужен за злочине у нашем грађанском рату, требало би да будем награђен зато што сам учинио све што је у људској моћи да до грађанског рата не дође. Што сам умањио патње свих цивила, што је број жртава био три до четири пута мањи него што се тврдило, што сам потписао и спровео бројна примирја и заустављао нашу војску пред победама и стално трагао за миром и прихватио четири од пет мировних планова, хуманизовао конфликт и лично бдео над хуманитарном помоћи цивилима и наредио многе акте милосрђа.

То је мермерна истина која ће временом постајати све јача, а оптужба лажи, пропаганда и мржња биће све слабије – у даху је изговорио политички вођа Срба у БиХ током ратова деведесетих, полако увододећи сопствену историју психијатра и књижевника, а потом дисидента и политичара, као мерило кроз које очекује да веће тпроцени његову личност и потезе.

Оптужени је нагласио и да никада ништа није имао против муслимана и Хрвата, указавши да је по свом избору постао Сарајлија.

- Никада нисам допуштао ни појединачне, а камоли масовне злочине. Нико није помислио ни на могућност искорењивања других народа и геноцида над њима, а поготово не над народом који сматрамо Србима друге вере. Сви који ме знају, знају да нисам аутократа ни агресиван, већ благ и толерантан. Једино сам био стриктан у извршавању онога што се демократски одлучи.

Уводећи веће и присутне на суђењу у хронологију рата у БиХ, Караџић је подсетио да се идила пред изборе 1991. претворила у напетост, када је Странка демократске акције, Алије Изетбеговића, променила своју основну оријентацију на Југославију, па се крајем јануара одлучила за сецесију.

- Код формирања власти, иако смо по бројности били скоро изједначени, Хрвати и муслимани су добили најважније функције, док су Срби морали да се задовоље председником Скупштине. Притом су министарства унутрашњих послова, одбране и спољних послова припала Хрватима и муслиманима за које смо знали да ће да скрену у правцу фундаметалистичких режима. Наступио је период страховитих подметања, блокирања власти, маргинализације нашег народа и саботирања договора. Србе су највише бринуле манипулације МУП-ом који је срастао са СДА чији су припадници одлазили у Хрватску на обуку.

Таква атмосфера, како је посведочио Караџић, довела је до тога да је српска страна све политичке потезе у то време, шаховски речено, изводила „у изнуди“. Како је објаснио, српски представници били су „доведени пред зид“, потезима партнера у босанској власти и комшија у Србији.

- Нема ни једног потеза у коме смо предњачили. Од оснивања странке, па све до избијања и завршетка рата – наше рекације су биле, а и моје, проналажење решења са најмање штете. Председник муслиманске Бошњачке организације, рахметли (Адил) Зулфикарпашић, позвао ме телефонски да се састанемо да „спасимо Босну“, да направимо српско-муслимански споразум. Да одустанемо од регионализација и региона и да Босна остане цела и равноправна у Југославији.

После доласка из Америке, господин Избетбеговић је отказао тај споразум и тада је дошло до напетости. Тек тада смо формирали аутономну регију Крајина. А када се Изетбеговић вратио из Немачке било је јасно да га неко гура у правцу независности – истакао је Караџић и додао да је већ до тада било јасно да се муслимани и Хрвати војно организују.

Комплетна српска елита, наставио је Караџић, била је против тога да и његова странка направи паравојну формацију, коју никада није ни имала. Њихов проблем, међутим, представљала је ЈНА јер нису били „начисто“ како ће се понашати, с обзиром на њен став према свим „националним странкама“.

Били смо у великој дилеми шта да радимо ако избије рат, јер наши момци су у ЈНА, а муслимански и хрватски под њиховом конторолом и командом. Трпео сам велике притиске са терена јер су локалне власти биле оправдано забринуте зато што су се осетиле напуштенима од савезне државе и руководства у БиХ. Једино што су имале и што нико није могао да им одузме била је територијална одбрана, која је у складу са законом припадала свакој месној заједници.

Први председник СДС био је категоричан да рат у БиХ није почела српска, већ муслиманска страна. Навео је градове у којима су се почетком рата десили највећи злочини над несрбима попут Приједора, Фоче, Бијељине, Зворника. Подвукао је да су у свим тим местима убијани Срби.

- Рат у БиХ су трпели Срби. Почетком марта убијани су у Броду, 31. марта у Бијељини, почетком априла у Сарајеву, када су Зелене беретке напале касарне и српску заједницу, заузевши све високе зграде и поставивши снајперисте. Убијали су полицајце, младе парове који су покушали побегну на Грбавицу…И ти почеци рата немају никакве везе са мном.

У време тих убијања још увек је постојала заједничка држава БиХ, а госпођа Плавшић, господин Кољевић и господин Симовић су на та жаришта ишли по задатаку заједничких власти: да смирују, а не по задатку СДС.

Караџић се присетио и да је 1. марта ’93 године убијен српски сват у Сарајеву, дан након референдума, када су Крајишник, Кољевић и он били у Београду. Догађај је изазвао спонтане барикаде и освешћивање српске заједнице која је схватила да је полиција „у рукама муслиманских екстремиста“ и да нема намеру да их заштити.

Испричао је и да је његову породицу – у последњи час, кроз кишу муслиманских метака – извело обезбеђење, док је он у хотелу Холидеј-ин био окружен са око 50.000 наоружаних протестаната 4. априла 1992, на „мировним демонстрацијама“ у Сарајеву, дан уочи почетка рата.

- Једина ствар за коју би мени требало судити јесте социјална и политичка глупост, чији је симптом вишак поверења које је мене, моју породицу и моју српску заједницу у Босни могло скупо да кошта. Срби су избацивани из несрпских већинских градова. Где су били мањина, служили су за одстрел и гледали су што пре да побегну, а да нигде нису устали на оружје, нити су се бранили.

До септембра 1992. године таква насеља су разрушена и спаљена док у Српској, где смо били већина, није било рата. На њиховој територији је беснео рат већ од 5. априла, а у суседној Рогатици под српском контролом рат је почео тек 20. маја – објаснио је већу Караџић.

Указао је да су општине Братунац и Власеница већ биле постигле споразум о формирању две општине и мирном животу, и да је госпођа Рабија Шубић написала отоврено писмо Изетбеговићу, захтеавјући да подржи тај вид споразумевања у другим општинама, а да је, уместо подршке, стигло наређење да се муслимани боре.

- И, те општине су претворене у кланицу. Не мојом вољом, већ искључиво прекидом преговора и нападом осионих криминалаца и екстремиста СДА. Тако је било и у крајишким општинама – подвукао је Караџић.

Бранећи се од оптужби да су српске снаге прогањале несрпско становништво и формирале логоре у околини Приједора, у којима су несрби притварани и „злостављани“ Караџић је негирао да је о томе имао сазнања због прекида комуникација, али и да су то све, и иначе, неистине.

- У доњем делу реке Саве се налазе општине Кључ, Сански мост, Приједор и Босански Нови. Оне су запаљене крајем маја и почетком јуна на основу стратешког интереса да се простор лево од Саве припоји Цазинској крајини. И у САО Крајина, која је имала своју скупштину, владу и министре, имали смо поуздане људе, као председника Скупштине Воју Купрешанина, који је обилазио затворе, помагао и ослобађао посланике, сарађивао са УНХЦР-ом, Црвеним крстом и аламрирао да негде може бити страдања цивила. Одлазио би и на Маљачу, у затворе у Приједору, да помогне и смањи патње. Али, затвора није било пре напада на Приједор. Затвор је формиран као истражни центар, јер је притворска јединица могла да прими свега 30-так људи.

Код напада на Приједор, 30. маја, дошло је до заробљавања много људи од којих је 60 посто одмах након тријаже пуштено. Ти затвори нису били логори, они су постојали само док су у њима радиле истражне судије – био је категоричан Караџић, напоменувши и да их је Срђо Срдић, доктор из Приједора, представник Црвеног крста и посланик, обавештавао шта се дешава и чврсто гарантовао да нема никаквих жица око Трнопоља.

Караџић, који је у то време био у Лондону на конференцији, лично је позвао британске новинаре да дођу и да се увере, док је Пени Маршал и њену екипу чак и превезао владиним авионом и отворио јој Републику Српску: да обиђе и увери се да Срби ништа не крију.

- То је такође једна од мојих глупости, јер ни једна земља на свету није пуштала новинаре на линију фронта, а сад могу да кажем да су нама новинари, који су се тако представљали, направили већу штету него НАТО бомбе! Они наместе човека уз жицу, а фотографије пошаљу у свет. То је разоткрио Томас Рајтхман, али нико више није могао да демантује лаж и објасни планети да је све инсценирано.

И док је председник Српске био на конференцијама, рат је беснео, како каже, мимо српске воље.

- Није било начина да се утиче на догађаје. Одлуку о формирању војске донели смо тек 12. маја, а војску формирали тек 15. јуна. Целу 1992. смо провели у структуирању војске од сељака, домаћина и обичног народа. И цело време смо водили одбрамбени рат. У освајање муслиманских територија је било бесмислено да се иде јер је било јасно да ће доћи до реорганизације БиХ у три републике, а ми смо имали под својом контролом већинску територију од 60 посто.

То нас је и довело у пасивну одбрану и велике губитке, нарочито за време тзв примирја – истакао је Караџић додавши да су периоди конференција били најпроблематичнији јер су тада предузимане циљне активности како би преговори пропадали.

Објаснио је већу да је српска страна до контраофанзиве у пролеће 1993. трпела страшан терор. А пошто су заузели Церску и Коњевић поље, постало је и више него јасно каква кампања лажи виси над Српском. Док су западни медији писали о томе како „муслиманска крв тече потоцима“, српска војска је на освојеним територијама проналазила спаљене и на крст разапете српске лешеве.

- Тој пропаганди није могло да се одупре. Да није отишао генерал Моријон, геноцид од стране Срба би остао „истинита прича“. У то време су се муслиманске породице раздвајале и одлазиле у Тузлу, а војноспособни мушкарци у Сребреницу, да се боре. Наставили смо са акцијама, али сам зауставио нашу војску да уђе у Сребреницу, што је изазвало љутњу код неких генерала.

И поред тога, неке озбиљне земаље су преко својих министарстава одбране дале званична саопштења да смо ушли у Сребреницу. Наравно да нам се нико није извинио за те лажи. Променада пропаганде се поново одиграла после пада Сребренице 1995. – иста реторика, исти начин представљања ситуације.

Оптужени се са жаљењем осврнуо на то што је много веровао међународним актерима и често долазио у сукоб са својом војском, нападајући официре.

- Показало се да сам више веровао гласинама него официрима, што ме је довело у тешку позицију и према локалном руководству и према нашим командама, јер сам некритично прихватао све нападе и алегације од којих највећи број није био тачан. Конвоји су били један од најчешћих неспоразума и извора напетости између цивилне власти и војске. У сваком трену било је око 700 транспорта на путевима Републике Српске, јер Хрвати им нису дозвољавали пролаз, а једини пут да хуманитарна помоћ дође до муслимана био је преко српске територије. И поред тога, занемарљив проценат конвоја је имао проблеме.

Проблеме су изазиваоли велики број камиона и роба која није одобрена, односно неовлашћени преласци на месту на којем војници нису о томе били обавештени…

- И опет смо чинили све да цивили са друге стране добију хуманитарну помоћ. Пропуштање хуманитарне помоћи у ратовању, иначе су увели Срби у српско-бугарском рату. И, ми смо на то поносни! Професор Кољевић, једна од најхуманијих личности које сам упознао, разбољевао се да би омогућио њихов пролазак, а муслиманска страна је у тим конвојима добијала сав ратни материјал који јој је био потребан. После сваког конвоја имали смо страховите губитке јер су били пуни, не само чизама и униформи, већ оружја, муниције и горива. Тешко смо успевали да неутралишемо бес народа који је видео да то није хуманитарна помоћ.

Наставивши о пропаганди и триковима којима се служила муслиманска страна, Караџић се највише чудио суду у Хагу који је те „лажи оверио као као стварне догађаје“. Те “гласине” биле су, како је казао “по принципу – ето вука, ето вука, и више нико нормалан у то није веровао”.

Као пример екстремне пропаганде против Срба, Караџић је навео прву експлозију на пијаци Маркале 5. фебруара 1992.године.

- Маркале-1 су изведене након што је дан раније, 4. фебруара, у Добрињи неуспела инсценација страдања. Већ сутрадан се на потпуно празној пијаци, без икакве робе, нашло 500-600 људи, да се инсценира масакр. Инсистирао сам код наше војске да ми признају ако смо криви, јер морамо бити кредибилни, да када кажемо нешто – мора да буде тачно, а војска ме је сто посто уверила да нити је могуће једним хицем погодити такво место, нити постоји визуелни контакт да знамо да је тамо 500-600 људи, нити је вероватно да се толико људи нађе на празној пијаци, на уском простору. Као што није било могуће да се погоди то место и направи толика штета, с обзиром на столове и препреке. То је бесрамна исценација!

Караџић није негирао да је у тој експлозији погинуло „нешто људи“, али је рекао и да су „видели и лутке како се убацују на камионе и како се прави шоу за свет“. Српској страни није дозвољено да учествује у истраживању тог инцидента.

- Маркале-2 (28. август 1995.) су дизајниране како би се криза довела до усијања, јер је негде донешена одлука да се рат заврши. Ни овај пут нам нису дозволили учешће у истрази, чак су војници УНПРОФОР-а сарађивали са муслиманском полицијом и усаглашавали налазе. А било је тела која су довезена са фронта, па чак и неких умрлих природним смрћу, чији су лешеви чувани да би били придодати овој групи, како би се умножила катастрофа и слика страдања.

Бранећи се од оптужби за терорисање Сарајева уз помоћ снајпера, бишви предсеник Српске је објаснио да се одувек грозио снајпера, сматрајући га нехуманим као и да је сам иницирао многе антиснајперске споразуме, који нису дуго поштовани.

- Уз линију фронта у Сарајеву, у домету пушчане или снајперске ватре, муслимани су били у повољнијем положају него ми. Имали су више зграде него ми и могли су на Грбавици да погоде и погађали су кога су хтели. Убијали су нам тамо и цурице и старе жене. Послали су своје спортисте из стрељаштва, па убијали и своје људе. Толике преваре, лукавства подвале па и злочини према сопственом народу могли су да се искључе само уз присуство неке потпуно непристрасне посматрачке стране а такве стране нисмо имали. Представници УН долазили су са предрасудама против Срба и ми нисмо имали начина да наша истина дође на видело. Били смо потпуно ухваћени у замку.

Осврнувши се и на догађај у Сребреници 1995. године, оптужени је рекао да је навратио у Власеницу око 25. јула, у време када је већ десет дана трајала страховита офанзива муслиманских снага око Сарајева. Указао је да су снаге Насера Орића одвлачиле српске снаге и активно садејстовавале са првим корпусом из Сребренице, из заштићене зоне која је служила за излете Орићевих снага „које су избегавале сусрет са војском РС, а убијале иклале цивиле, кидале им уши и вадиле очи, палиле куће, крале стоку и враћале се под заштиту УН“.

Караџић је признао да је дао сагласност да се изведе мала тактичка операција раздвајања Жепе и Сребренице, свођења у границе које су потписане споразумом, како би се прекинула комуникација између ове две општине, с обзиром да су једна другој служиле за дотур оружја и муниције.

- Муслимани су одлучили да не бране Сребреницу и њихово локално руководство је тражило да се предају и евакуишу. На дан поласка, генерал Крстић је тражио од Главног штаба инструкције и дао сам сагласност да уђу и демилитаризују Сребреницу, а не да их „победимо“, јер није било сврхе. Они су хтели да победе и нас и Хрвате, док ми нисмо имали амбицију да поседујемо целу Босну, и то је разлог зашто нама није одговарао рат. Пошто смо у Сребреници једино могли да очекујемо од цивила муслимане, наредио сам да се хитно формира полиција да се сачувају цивили. Никоме од нас није пало на памет да ће цела популација хтети да оде из Сребренице, што нас је потпуно изненадило, али је касније утвђено да им њихове власти нису дале да оду готово цео рат, а не наши – објашњава Караџић.

О догађајима у Поточарима, оптужени није говорио много. Рекао је да се „десило да је Сребреница пала и да су се цивили нашли у Поточанима, а тамо се о њима бринуло“. Нагласио је да ни једну информацију о лошим постпуцима према њима није добио.

Одмах потом је прешао на то да је имао информације о великој напетости у Братунцу, јер је тамо било много заробљеника, због чега су ухапшене чували трећепозивци. Па на тему размене заробљеника после тријаже и слања у Батковић и Мањачу оних који подлежу кривичном гоњењу.

- Врло често сам у својим акцијама милосрђа аболиције, у нашем смислу речи – опраштања од гоњења, сматрао оне којима је требало да буде суђено. Али, није било ни назнаке ни информације да је неко убијен у Сребреници или након њеног пада. Када је госпођа Олбрајт дошла и нашла на површини неко тело, очигледно погинуло у борбама, ипак сам наредио да се то испита. Отишао сам у главни штаб 22. или 23. марта и рекао да ту пропаганду не можемо трпети, и да се изврши најтемељитија истрага сваке смрти око Сребренице. Нико из Главног штаба није то покушао да спречи и сви су потврдно климнули главом и прихватили. Недељу дана касније сам издао наредбу војсци, полицији и војном тужиоцу да се изврши истрага сваке смрти.

Подвукао је да – откако је, половином маја, предао власт Биљани Плавшић – више није могао да даље прати ситуацију у вези са истрагама и догађајима око Сребренице.

- Нигде није било брижније власти од српске локалне власти по општинама, све док није дошло до напада. Свуда је омогућавано постојање две општине и две власти, да би свако водио своје послове и да обезбеђује себе, да се постигне политичко решење. Још сам 24. јануара 1992. године у Скупштини БиХ казао да ћемо, ако се настави овим путем, имати верски и етнички рат, да ће бити покоља и смрти, и да ћемо на крају поново морати све да договоримо и потпишемо постојање три потпуно организоване заједнице. Тако се и десило, а нудио сам да сачекамо са референдумом и да Срби изађу и да му дају пун легитимитет.

Били смо у немогућој ситуацији, изложио сам своју заједницу страдању, због своје мирољубиве политике и концесија које сам давао другој страни са циљем да се рат избегне.

Караџић је истакао и да није било таквог примера да неко ратује, под толиким притиском, против толико лажи и вишеструко јачег и бројнијег непријатеља.

- Против нас је само у БиХ мобилизацијска база била два према један са стране муслимана и Хрвата. А кад се укључио НАТО, ту више није било никакве пропорције. Господо, ми смо пред Богом прави и та истина ће бити све јача и јача. Никада се неће променити факти да смо чинили све што је могуће и да се избегне рат и да се смање патње. Ови злочини нису подложни застаревању, а пропаганда и лажне оптужбе су помогле застаревању. Сви ћемо то дочекати и видети – драматично је завршио Караџић пре него што је позвао свог првог сведока у судницу.

 

(Факти)

преузето са србин.инфо

http://srbin.info/2012/10/karadzic-gospodo-mi-srbi-smo-pred-bogo/





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo