Вести

Један од најстаријих живих књижевних часописа на свету “Летопис матице српске“ (излази и данас)

Град музике и светлости. Ту је позната концертна дворана у којој је често дириговао Херберт вон Карајан. Прелепа катедрала краси пространи трг; коначно родна кућа Волфганга Амадеуса Моцарта (Wolfgang Amadeus Mozart, 1756-1791). Житељи бескрајно поносни на великана музичке уметности. Ту је и Покрајинска болница у којој, као и свугде, леже невољници.

Јован Јерков; Нови Сад 12.10.2021

***

У граду се налази и наш Генерални конзулат. Конзул се у једном телефонском разговору пожалио како су сви болесници могли, до миле воље, да користе књиге из болничке библиотеке, на свим европским језицима, изузев наших људи.

Мозаик је почео да се склапа; комби је убрзо био пун књига наших врлих издавача, посебно Издавачке куће Вук Караџић. Итинерер, како би то рекли туристички посленици, је заокружен. Неопходан број људи сачињен је функционално: били су ту Ђорђе, Миња, Саша, Неша, Бата, Миле возач и мали оркестарски састав, дакле, све људи од пера, музике и електронских медијума. Договорени су и организовани сусрети са нашим људима у Салцбургу, Минхену и Улму.

Посебна пажња посвећена је деци. Централни и најзначајнији догађај у свим клубовима и Покрајинској болници у Салцбургу било је уручивање књига, на радост људи и њихових најмлађих. Од тога дана на болничким колицима којима су разношене књиге налазио се значајан број и наших. Руководећи људи у Болници и наш конзул исказали су неподељено задовољство. Генерални конзул у Салцбургу неизмерно се захвалио на труду и атмосфери коју су уметници поклонили нашим људима и најмлађима. Приређене су бројне литерарно–музичке, хумористичке приредбе и квизови за децу

У предаху између догађаја конзул се, поред осталог, интересовао за своје школске другаре. Припадали смо истој генерацији, а завршили средњу школу у два различита сремска града. Набрајајући их, дошли смо до једног, који је био добар пријатељ обојици. Поштовали су се, схватио сам, и својевремено дружили. Конзул је испричао неколико згода и незгода које је у младости чинио Бошко. Распитивао се да ли је врцавост духа и даље својство овог шерета. Одговорио сам да је веома цењен и уважаван у граду као врстан хроничар, пишући о минулим вредностима вароши, у којој живи, како их мрак прошлости не би пoкрио. Усудио сам се да испричам најсвежију догодовштину о Бошку.

Заређао Бошко скоро свако вече, као ожењен човек, са дружењем у кафани где су га радо очекивали сремски весељаци. Враћао се он у неко доба кући, а жена онако буновна, само га је упитала колико је сати?

– Десет је жено, ћути и спавај. Тако се то понављало из вечери у вече док једном горопадна Сремица није погледала на сат и Бошка љутитo прекорела да није десет, него један.

– Боже, Боже, узврати он, „па где си још чула да сат избија нулу.“

Жена се на ту опаску брецне и узврати:

– Срам те било, уписао си децу у школу, а свако вече лонгачиш са пустолинама и дангубама! Бошко је на ту озбиљну примедбу и претњу лаконски одговорио:

– Па ваљда сад нећемо децу исписивати из школе.

Јован ЈерковНови Сад