Иако хвала Богу радостан и оптимистачан, на дан када сам навршио осамдесету, мисли су ми биле углавном усмерене на Зеленгору.
пише Часлав М. Дамјановић, 07.10.2012
***
Био сам тужан:
- Како смо могли да Зеленогру одабцимо у незнање и заборав?
- Како смо могли да Зеленгору одбацимо у “баш нас брига”?
- Сећам се недавно сам питао зашто нас је “баш брига” за Дубоки Поток?
- Сећам се у задњем телефонском позиву пре него што је умро Ед Дарвински ме је питао “Зашто су ме Срби заборавили”?
- Тужан… питао сам се да ли је “баш нас брига”– постало наш неоменталитет?Да ли је доиста тако?
…наравно, у доба одрастања, студија, и док сам и радио у Титовој Југи – такве мисли биле су забрањене:
Истина не одговара терору наметнуте стварности!
- Зато је забрањена!
- Бављење Истином је кажњиво– тачка!
Да ли нас је та тачка срозала у неоменталитет?Због тог питања су ме пред Крстовдан растужиле и речи “песника” наведене узнапис о “рањеникуБожјијем”– о Монаху Антонију:
“Над Србијом црна киша лије – а ти питаш мене како ми је”!
Те песникове речи највише су ме сетиле на то давно Време Забранеи Казне – и чинило ми се… Време се зауставило:
Иако клинци, тада давно знали смо тачно које и какво Кривоклетство је почињено – знали смо тачно да нам Лаж забрањује Истину – да нас режим кажњава зато да би нас натерао да мислимо лаж!Зато је сазнање које јесмо знали морало да остане закључано у неком увек брижљиво сакриваном кутку; сакривено од изречене речи… чак и пријатељима; скривено чак и од оформљене мисли…што значи– скривено чак и од нас самих себе… и?
И тачка!
Да ли нас је тапростачка тачка временом срозала у оскрнављење самих себе – у накарадност неоменталитета “баш нас брига”?
Сећам се о Истини јесмо сањарили, али, иако смо свашта знали, ипак… ипак – само смо назирали:
…беше то живот губавих: видмо а ослепели; чујемо а глуви; говоримо а неми; чак и гробове смо само назирали: тексада знам да се све сводило на смрт оне часне Србије која се називала Равногорском Србијом, и оних часних Срба који су живели на србским земљама… које су биле Божија стварност Поштења и Добра:
Тада забрањена!
А забрањена –и сада!
Време стало: “црнакишалије”:
Напуних осамдесету:
Рођенданска Молитва:
Сећање Успомена:
Дража…
Зеленгора…
Ехо Немањин урезан у Студеници: “хвала Богу на свему.”
Хвала Богу…тогосамдестог двадесет петог септембра сећање успомена вратило ме је као услишење Молитве – на сећање последњег сусрета:
Ричмондд. Вирџинија. У Америци. Далеко од Србије.
Последњи сусрет био је са сестром чувеног америчког књижевика Џона Дос Пасоса. Тод сусрета подсетио ме је међу избледелим папирима Дос Пасосова опаска коју сам давно подвукао –“на чему се заснивамо”:
“Every generation rewrites the past. In easy times history is more or less an ornamental art, but in times of danger we are driven to the written record by a pressing need to find answers to the riddles of today”, John Dos Pasсos, “The Ground We Stand On” –“Свака генерација пише своје о прошлости. Када су времена лака историја је мање више декоративна уметност, међутим, у опасна времена опседне нас чежња за историјским записом да би нашли одговоре на питања која су нам данас загонетна”, Џон Дос Пасос, “Оно на чему се заснивамо”.
Последњи сусрет… сусрет са чиме?
Са сећањем успомена:
Да сам Дос Пасоса знао – иако га нисам никад лично срео– сетило ме је на многе које сам – заиста срео: изнад свега–сетило ме је на Равногорце које сам срео!To сећање нвело ме је на помисао… на питање:
Колико верујемо у реторику – а колико у стварна осећања?
Колико верујемо у Реч – а колико у Дух?
Tа стаза је наравно најтрновитија, средокраћа која је можда најгорча трновитост стазе Долоросе:
Да ли се наша Молитва уздигла изнад Речи?
Наше Веровање– изнад Мисли?
Да ли је наш Дух уздигао Истину– изнад реторике?
И срећан сам да данас, у осамдесетој, верујем да јесте!
И да зато, хвала Богу, знам и верујем да је то Србски Национални Дух који самоткрио у сусрету у Равногорцима… и зато ме сећање успомена наводи на речи једног од најдражих старијих србских пријатеља из Чикага:“ти си Чаславе невероватно срећан кога си срео”! И можда баш и зато данас одзвањају Немањине речи:“хвала Богуна свему”:
Хвала Богу да се нисам успавао на злокобној тачки забране и казне.
А Дос Пасоса сам срео баш у време те тачке:
Пре светске књижевности студирао сам три године енглески и енглеску и америчку књижевност. Одушевила ме је садржајност динамике Дос Пасососове разломљене форме. Написао сам семинар о њему –његовим разломљеним стилом. Супруга неког од режимских генерала, која се на Филозофском припремала да отвори посебну катедру за америчку књижевност, понудила ми је да јој будем асистент.
Захвалио сам се и одбио.
Имао сам друге снове шта даучиним са собом… И тада сам уствари заборавио Џона Дос Пасоса.
Деценијама доцније срео сам га поново… као једног од најактивнијих чланова њујоршке Комисије за праведно суђење Дражи Михаиловићу – у доба када сам деценијама доцније сазнао о њујоршком процесу који је био сачињен од ондашњих најпознатијих америчких правника, књижевника, војних стручњака, политичких и јавних величина…
Тај процес био је и остао до дана данашњег једини поштен и објективан процес о Дражи:
Jедини истинит и званичан докуменат о Равној Гори!
Наравно, данас нас је “баш брига” за тај докуменат…
И чинило ми се тада да Дос Пасосов “The Ground we stand On” –“Оно на чему се заснивамо” – што сам прочитао тада давно када сам читао о процесу – иако су ме пре тогавећ надојиле многе искрене, тачне и поштене изјаве Равногораца– да бар за мене – најочитије изражава поштење жеђи за Истином Историје… жеђи за оном Истином на којој се заснивамо.
Али… како је Време бледело сећање успомена… тако је бледела и авет тачке:
Бледела је авет Забране и Казне:
Тачка је документована за лажну историју коју нам је титоистички терор наметнуо.
А тада… у време њујоршког процеса за поштено суђење Дражи – Америка је била другачија! Иако већ тада јесте у њој било покварености –америчка издаја Равне Горе, америчка забрана јавног признања Трумановог одликовања Дражи, америчко устоличење лажног маршала… –јесте све то али…ипак… амерички сан био је другачији – у том другачијем Времену било је другачије оно на чему се заснивамо – и међу нама у избеглиштву, али и међу њима:
Jош увек је било оних који су веровалi у Победу у Другом светском рату:
То је оно што сам открио у Слободној Србској Цркви на двадесет шестој улици у Њујорку:
Открио сам Одговорност!
И то Поштену Одговорност на којој се Србство заснива!
Открио сам Равну Гору!
Открио сам озбиљно и одговорно поимање и поштовање Истине!
Открио сам Србску Часност!
Открио сам све оно што данас верујем и знам:
Чистоту Веровања!
Божији аманет!
Открио сам све оно што је било замагљено и скривано током одрастања… и тада сам поново заборавио на Џона Дос Пасоса.
Али Време чини своје:
Поново годинама доцније…
Када су се најдражи пријатељи већ упокојили…
Када сам остајао све усамљенији…
Када су међе на мегдану већ почеле да се растачу:
У Ричмонду комеморативна изложба сликариских и илустративних радова Џона Дос Пасоса! А ја нисам ни знао да је осим књижевника Дос Пасос био и ликовац:
На изложби сретнем у Дос Пасосову сестру:
Та остарела госпођа– странкиња– била је толико срећна што сам Србин и што сам Србин одан Равногорству да ми је бескрајно причала о свом брату, који, када је 1937. године схватио да је комунизам лаж, и кадага је наравно због тога, Америка за казну одстранила са америчке књижевне сцене – да је њен брат поштену хуманост и поштену правду–за које је живео – нашао једино у Дражи и Равној Гори!
И да се зато онако јуначки борио за праведно суђење Дражи… Хвала му.
И зато кажем – био је то последњи сусрет– јер: ту њујоршку борбу за Поштење Драже и Равне Горе… ми се тога не сећамо: зато ме је покојни Ед Дарвински, који је Труманово одликовање Дражи ишчупао из канџи америчког Државног секретаријата питао: “зашто су ме Срби заборавили”?
Да… зашто заборављамо?
Али… данас нема више те Америке!
Али…данас нема више нити те Србије!
Али… упркос расточавању… има још Чистоте Духа Србскога и у избеглиштву и у отадџбини! И полако… има га све више! И све је поштеније:
Када је после детињства, током којег смо на Ади Циганлији сваки час вршљали поред казнионе на Ади и чезнули за Дражом, и када је после доба “синдикалаца” – како смо ми клинци називали комуњаре – када је дошло доба одлука – положио сам заклетву самом себи – никад нећу постати саставни део униформисаног братства интелектуалистичке реторике – никада нећу себи дозволити да дечачка искреност и чежње утону у каљугу прописаног… и… иако још увек “надСрбијомцрнакишалије”,хвала Богу до овог осамдесетог двадесет петог септембра… одржао сам то обећање самом себи.
Да, Богу сам захвалан што сам прво у њујоршкој Слбодној Цркви а онда у избеглиштву – сазнао Поштење Равне Горе и Савест Србства.
Да, Богу сам захвалан што сам сазнао Равногорство – захвалан сам што ми је Бог подарио да схватим Дух Равногораца – не реторику – не фразе – него Дух!
Да, Богу сам захвалан– да се то давно моје обећање мени самом–претворило у борбу за Ослобођење од фатаморгана!
Да, Богу сам захвалан да ме баш зато, давнашња дечачка тврдоглавост и искреност, хвала Богу… данас још држе чилим!
Да, Богу сам захвалан– јер из непобитне Истине “Правo Србског Народа”– произилази безпоговорна Историјска Истина да је Србско Право стечено Истином и Правдом – а не освајањем,не покоравањем, не мржњом:
Србска победничка Војска на завршетку Првог светског рата зауставила се у свом напредовању код Темишвара!
Зашто?
Зато што је сматрала да се дотле протежу србске земље!
На захтев међународних фактора да се Србска Војска повуче четрдесетак километара – Србска Војска се повукла!
Некад на давном Косову…
Некад на давном Крфу…
Некад на давној Зеленгори…
Србска Војска се– није предала!
Србска војска –није починила никакво ритуално самоубиство!
Не!
Срби су бранили своју земљу од освајача!
Чак и Цар Душан – није покоравао житеље освојених земаља– није приморавао непријатељске народе нити на латинско-ватиканску покорност, нити на одрицање од њихове културе, вере, традиције, нити на покондиреност!
Напротив!
Неоптерећен као Александар Велики проналажењем вечног живота у нашем овоземљаском битисању у Времену подареном нам од Бога – Душан је озаконио право земаља под његовом влашћу – на слободан развој њихових сопствених вера, култура, традиција…
Најзад… упркос Мољевићевој љубави, па чак упркос и сопственој љубави и њега и Равногораца за Србство и Србију – чак и сам Дража Михаиловић се борио за право свих југословенских народа – да, како је то јасно рекао у селу Ба, слободно, уставно и равноправно одлуче да ли хоће или неће да живе заједно и под каквим државним уређењем хоће да живе!
Бивајући у рату са Нацизмом Дража се борио за равноправно Право свих народа на Слободу – што јесте био циљ Победе Другог светског рата… јер, на крају крајева, бивао је то циљ и хришћанске Европе и слободног света…
Али… тај циљ изневерила је издаја такозваних Западних Савезника!
И зато данас, безбројна тумачења Небеске Србије, Равне Горе, Другог светског рата и његовог исхода –најчешће су подједнако анти-српска и анти-праведна, и изнад свега анти-истинита – зато јер се данас спиновање Истине у сензационалистичка тумачења изједначава са прљавштином директних непријатељских лажи!
Зато је, када сам напунио осамдесету, Зеленгора била моја једина туга:
Јер ако схватимо Зеленгору као оно што јесте – као Светињу – онда су одговори на многа данашња питања врло једноставни:
Зеленгора јесте Косово јер су се и на Косову и на Зеленгори Срби жртвовали за Поштење Савести, за Добро, и за Љубав Господњу!
Жртвовали се против кога?
Жртвовали се против оних који мрзе, против оних који су против Добра, против оних који су против Љубави, против оних који су против Господњег…
…против оних који су –једном речју– против Поштене Савести!
Посматрано из перспективе Зеленгоре, не само да је данас јасна Истина Историје, и не само да су данас јасни издаја и сарадња са окупатором – већ је неумитно јасно и зашто не примећујемо нити сопствено замирање Савести и Поштења, нити зашто се растачемо у покондирене слуге, нити зашто не примећујемо претварање света у безсавесну додворивачку руљу која служи Лажи Сатанизма.
Зато Србски Народ мора да се пробуди и да схвати да је једино Поштење Истине оно што треба да га пробуди да би га оснажило да стане на бедем Православља и ослободи и себе и своју отаџбину, и изнад свега Истину и Чистоту Вере Православне – од сатанистичке лажи… одлучно и без обзира под каквим се све етикетама лаж прикрива и намеће.
И зато што та чежња јесте чежња за Истином – и зато што поштена чежња за Истином јесте поштено Добро – зато:
Хвала Богу да осамдесет година нисам проарчио у улудој реторици.
Хвала Богу на сећању успомена.
ХвалаБогу на чежњи за Истином.
Косово и Зеленгора су она Небеска Србија на којој се заснива наше Национално Поштење.
Чежња једина: Ослободићемо Поштење Зеленгоре и Поштење Грачанице… од “баш нас брига”.
И зато, како записа Немања у Студеници: “Богу хвала на свему.”
Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com
Са интернет странице нашег драгог пријатеља Часлава: http://www.ravnogorskivenac.com/Autor.htm
Часлав М. Дамјановић БИОГРАФИЈА: Часлав М. Дамјановић, генерација 1932. Одрастао на Сењаку, Београд. Студирао Светску књижевност са теоријом књижевности код Војислава Ђурића и Рашка Димитријевића, прва генерација. Од 1959. до 1973. филмски редитељ и писац сценарија. После асистирања најпознатијим југословенским филмским редитељима Радошу Новаковићу, Саши Петровићу, Жики Митровићу, Соји Јовановић, Бошку Вучинићу, Фадилу Хаџићу и другима, сарадњи са Душаном Макавејевом, ко-режирању данских и норвешких филмова, и асистирању многим америчким филмским редитељима – режирао по свом сценарију први југословенски филм на енглеском језику, са Џорџ Монтгомеријем и најпознатијим југословенским глумцима Бомба у десет и десет. Филм је 1969. био номинован за Златни Глобус у селекцији страних филмова. Са Ричард Контеом и Рори Калхуном режирао амерички филм Операција Укрштени орлови по америчком сценарију, а онда поново по свом сценарију, режирао је америчко-југословенску копродукцију Последњи воз за Берлин, са Тај Хардином, Ацом Стојковићем и Џорџијом Мол.
1973. отишао је у САД где је у Торонту, у Канади, режирао по свом сценарију телевизијску серију о учешћу свесног и подсвесног у стварању сликара, Несагледива граница (The Frontier Remote).
Од 1973. у Њујорку активно ради на националном фронту до 1983., када одлази у Вашингтон и до 2005. ради у Гласу Америке као продуцент, прво у југослвенском а затим српском сервису.
У Вашингтону Часлав припрема бројне конгресне презентације за конгресмена Филипа Крејна о Дражи Михаиловићу и Равногорству; активан је на националном пољу; и интензивно учествује у покушајима да се на федералном земљишту у Вашингтону изгради споменик Дражи Михаиловићу у знак захвалности америчких авијатичара спасених са Прањана.
Истовремено, дуже од 12 година редовно је писao за чикашку Слободу, и друге листове српског избеглиштва, под псеудонимима Сања Живановић, Прањанин, Равногорац, и другим.
Од одласка у САД није се враћао у отаџбину. У књизи на енглеском језику Звук чизама (Sound of Boots), на енглеском језику, анализирао је непријатељску улогу пропаганде у сатанизацији Срба током растурања Југославије. Онда је одлучио да прво објави “Запис из Ђедове колибе“ на српском језику, па тек после тога “Звук чизама“ на енглеском.
Ја сам света обишао доста, ал` ми на СЕЊАКУ срце оста!
Комшија Комшији са Сењака!
Драган Славнић