Вести

Мишина виолина коју су му подариле добре виле из таласа месечином позлаћене Тикваре задржала је, педесетак година, више намерника (читај: туристи), него неке велике туристичке метрополе у ближој и даљој околини.

Јован Јерков, 06.10.2012

***

Све је у ствари почело од данфере (читај: скела). Онако неугледна, а звала се Медвед, била је у минулим десeтљећима једина спона између леве и десне обале велике реке, између Паланке и Илока – утврђења из римског времена – Кукцијума. Увек дупке пуна данфера је пловила редовно по лепом времену и кијамету. Пренела је она, у минулом 18. 19. и 20. веку, до изградње моста, сијасет света и којечега другог: било је ту Сомбораца и Сремаца, дротара и цигана, ‘талијанских ловаца, пудара, Пивничана; прелазили су туда Бечлије и Пештанци, па чак и Сивчани. Најчешћи терет била су пуна бурад из правца Срема и празна из Бачке, затим каруце и чезе, запреге, касније камиони, а богами и луксузни аутомобили. Сви су они стајали у реду и чекали данферу, а Васа Влајков скелеџија одбројавао је колико кога и чега може да стане у скелу. Ако лије или веје, припече, дође вече или не дај Боже какве друге невоље, тај силни свет морао је негде главу да склони. Ето зашто је никла чарда на Дунаву. Она у ствари и није на реци, више је на Тиквари. Изграђени пут од Калоша до Дунава пресекао је Дунавац, па је од западног дела настало језеро повезано, каналом, са реком код Поповог штранда, а источни део препуштен је хировитом Дунаву. Онај западни део Паланчани називају Тикваром.

Залазак сунца на Тиквари

Некада се, ритуално, шетало, фластером, од Цврциног бирцуза до чарде, да би се на обали језера уживало у заласку сунца и раскошној хармонији боја које је нештедимице нудило огледало Тикваре. У прворазредне лепоте укупног дунавског тока убраја се Сентандреја – најсевернија српска енклава, Маргит сигет, Тиквара, Гибралтар на Дунаву (Тврђава), Штранд у Новом Саду, Тврђава у Смедереву и Голупцу, језеро на Ђердапу, Казан и друго.

Чарда на Дунав

Чарда. Скромна панонска грађевина са неколико соба и, обавезно, разапетом мрежом преко плафона, зидним лампама у облику зјапећих рибљих чељусти и паорском пећи у највећој просторији. Фиш паприкаш из котлића чувеног Бâбе кувара, разне врсте печене рибе, па шприцерима белог нештинског, па онда опет шприцери, све је то задовољавало оне, како би се рекло, гурманске потребе. За оне душевне – како би рекли мештани, био је задужен чика Миша и његова тамбурашка банда; а свирали су још и Кика, Неша и брат му, Спасоје, Нице…

Омањег раста, здепаст, паткастог хода, врлих господских манира, беспрекорно одевен и испеглан, са обавезном белом марамицом у левом горњем џепу радног сакоа, св. Миша је прихватајући се виолине, при музицирању, заузимао такав став да би му могао позавидети сваки велики мајстор овог племенитог инструмента. Он то никада и нигде није учио. То је извирало из њега самог. У таквим тренуцима није се знало да ли чика Миша постаје виолина или тај инструмент постаје Миша. Оваквом идеалном споју, уз неодољиви шарм времешнијег уметника, ретко ко је могао да одоли.

Често су упућивани захтеви пробирљиве бирташке клијентеле да чика Миша пева иако је то Неша, његов млађи колега, знатно боље чинио. Прихватао се ипак часне обавезе. Песма је тада добијала неку нову, несвакидашњу, димензију. У карактеристичном раскораку врсног инструменталисте, са спуштеним гудалом низ десну ногу и виолином која је срасла са левим раменом, следила је песма, полупромуклим гласом, уз велики вибрато, са унапред срачунатом немогућношћу досезања жељених интервала; ипак, све је то смештено у неки речитатив… И та песма је чудесно добро и лепо, неконфекцијски, звучала да би му на интерпретацији могао позавидети и сам… (…), али чика Миша се заклињао да никада није чуо за св. Луја Армстронга; богами ни Луј никада није чуо за св. Мишу, а сваки је п р а в и о уметност на своме меридијану.

Јован Јерков