Вести

Преносимо превод УНМИК-овог документа СКХ 103 из октобра 2003-е године РЕФ: РП/79/03, ПРЕДМЕТ: САДРЖАЈ ПОСЕТЕ ШЕФА ОДЕЉЕЊА ЗА ИСТРАГЕ И ЊЕГОВОГ САСТАНКА СА ДИРЕКТОРОМ ОДЕЉЕЊА ПРАВДЕ УНМИК-а.

22.09.2012, изворни превод Миодрага Новаковића ФБРепортер дорадио СРПСКИ ЛИСТ

***

отворен цитат

***

Шаље: Емон Смит
Шеф мисије, Скопље и Приштина
Број факса: 8942
Предмет: РП-79-03

 

Прима: Патрик Лопез Терес
Шеф Одељења за истраге
Факс: 8586
Напомена: На захтев Патрика Л. Тереса

Датум: 30. октобар 2003

 

ПРЕДМЕТ: САДРЖАЈ ПОСЕТЕ ШЕФА ОДЕЉЕЊА ЗА ИСТРАГЕ И ЊЕГОВОГ САСТАНКА СА ДИРЕКТОРОМ ОДЕЉЕЊА ПРАВДЕ УНМИК-а

 

Патрик,

Након посете 23. октобра 2003, срео сам се јуче у вечерњим сатима (29. октобар) са Полом Кофијем, Директором Одељења правде УНМИК-а. Уз извештај прилажем следеће:

а) Предмет Албанија
Анекс ‘‘А’‘У прилогу је материјал примљен од Одељења правде у вези истог. Фотографије ће бити достављене накнадно.

б) Ратни злочини, досијеи – истражне радње – УНМИК
Анекс ‘‘Б’‘У прилогу је ажурирани списак

ц) Информација о УНМИК-овим хапшењима (ратни злочини)
Анекс ‘‘Ц’‘У прилогу је Захтев за спровођење истраге

Поздрав, Емон

(Потпис Лопеза Тереса из Истражног одељења Хашког трибунала потврђујe да је факс примио 3. новембра 2003)

 

ПОВЕРЉИВ МАТЕРИЈАЛ
ОВА ИНФОРМАЦИЈА НИЈЕ ЗА ЈАВНОСТ
НОВИНАРИ СУ ДУЖНИ ДА ПОШТУЈУ ПОВЕРЉИВОСТ ОВОГ МАТЕРИЈАЛА

РЕЗИМЕ:

Од средине 1999. (а могуће и нешто раније), између 100 и 300 људи отето је и пребачено камионима и комбијима у приватне затворе у области северноалбанских градова Кукеш и Тропоја. Међу њима су најбројнији били косовски Срби, заробљени између јуна и октобра 1999. Од августа 1999. неки од тих заробљеника (између 24 и 100) пребачени су из северне Албаније у секундарне приватне затворе (приватне куће и индустријска постројења) у средњој Албанији, углавном у близини вароши Бурел, неких 110 километара југозападно од Кукеша. Заробљеници су такође пребацивани у приватне затворе у близини Пишкопеје, око 50 километара источно од Бурела.

Заробљеници су одвођени у централну Албанију, одакле су потом поново пребацивани у малим групама у приватну кућу јужно од Бурела, преуређену у импровизовану клинику. Тамо је медицинско особље, уз коришћење медицинске опреме, вадило органе из тела заробљеника, који би потом умирали. Њихова тела покопавана су у непосредној близини. Извађени органи транспортовани су на аеродром Ринас код Тиране (неких 75 километара југозападно од Бурела) одакле су авионима пребацивани у иностранство. Међу осталим заробљеницима (осим Срба) који су довођени у ту клинику било је и жена са Косова, из Албаније и Источне Европе. Последње пребацивање заробљеника у ову кућу-импровизовану клинику забележено је у пролеће или рано лето 2000.

Поред заробљеника који су довођени у Албанију живи, један неутврђен број лешева српских цивила убијених на Косову пребачен је у Албанију и закопан на тајним локацијама.

Овај уводни текст заснива се на разговорима обављеним са осморо сведока, Албанаца са Косова и из Црне Горе, који су служили у ОВК. Четири сведока су директно учествовала у пребацивању барем 90 Срба и припадника других националности у приватне затворе у северној и централној Албанији. Тројица су одвозила заробљенике у кућу-клинику јужно од Бурела, два сведока тврде да су учествовала у уклањању делова тела, а један да је делове тела и органе одвозио на аеродром Ринас у близини Тиране. Ниједан од њих није присуствовао хируршким захватима.

Према свим нашим сазнањима, сви транспорти и оперативни поступци извршавани су са знањем и директним учешћем официра ОВК средњег и вишег ранга, као и лекара са Косова и из иностранства. Ту операцију су активно подржавали људи повезани са албанском тајном полицијом у време када је Саљи Бериша био премијер Албаније.

Локација

Кућа где су органи били одстрањивани из тела жртава се налази тачно 14,58 километара јужно од Бурела, наа следећим координатама: 41.32.49 степени географске ширине и 20.00.19 степени географске дужине. Кућа је у засеоку Куртеши, шест километара западно од главног друма који спаја Бурел и Клош. Раскрсница од које се одваја земљани пут за Куртеши је 8,57 километара јужно од првог моста јужно од Бурела.

Сведоци

Наши извори су захтевали да не буду идентификовани, те их овде обележавамо бројевима:

1. Албанац са југозападног Косова који је радио као возач и био обичан борац ОВК у време рата. Он тврди да је непосредно учествовао у пребацивању заробљеника и других лица са Косова у приватне затворе у северној и централној Албанији.

2. Албанац са северозападног Косова који се прикључио ОВК 1998. и био обичан борац и возач. Он тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника и других лица са Косова у приватне затворе у северној и централној Албанији и у закопавању лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.

3. Албанац са северозапада Косова који је био возач и стражар при једном регионалном штабу ОВК за време рата. Тврди да је непосредно учествовао у транспорту заробљеника и других лица са Косова у приватне затворе у северној и централној Албанији, као и у закопавању лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.

4. Албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као командир вода. Непосредно је учествовао у закопавању српских цивила на Косову и у пребацивању заробљеника са Косова у северну Албанију.

5. Албанац са Косова који је био логистички оперативац средњег ранга при ОВК. Тврди да је знао за пребацивање заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова непосредна улога у свему томе још није потпуно разјашњена.

6. Албанац из Призрена који је био ухапшен од стране ОВК и оптужен за сарадњу са српским властима. Био је заточен заједно са својим братом у бази ОВК у Кукешу. После рата је пуштен и вратио се у Призрен (његов брат је умро у заточеништву ОВК у логору Кукеш). Овај сведок тврди да је виђао

заробљене Србе у логору у Кукешу и да је чуо да ОВК неке Србе пребацује у Бурел.

7. Албанац из Црне Горе који је служио као обичан војник у ОВК. Виђао је косовске Србе заточене у разним приватним затворима у северној Албанији.

8. Албанац католик који је служио под покојним Командантом Дринијем. Тврди да има посредна знања о пребацивању заробљеника са Косова у северну Албанију.

Жртве

Следећи списак садржи имена неких заробљеника наводно пребачених у Албанију:

1. Властимир Стевановић. Виђен на Косову од стране сведока број 2 и број 1, у групи Срба транспортованих из једног села код Суве Реке у Албанију, крајем јула или почетком августа 1999.

2. Драган Јаћимовић. Виђен на Косову од стране сведока број 2, у истој групи Срба транспортованих из села код Суве Реке у Албанију, крајем јула или почетком августа 1999.

3. Златко Антић. Виђен на Косову од стране сведока број 2, у групи Срба транспортованих са једне локације код Призрена у Албанију, у јулу или августу 1999. Сведок број 1 тврди да је његов пријатељ видео Антића у тој групи заробљених Срба, али да верује да је Антић убијен пре него што је стигао у Албанију.

4. Синиша Витошевић. Виђен је од стране сведока број 7 у приватном затвору код Тропоје крајем јула или почетком августа 1999.

5. Градимир Мајмаревић. Виђен је од стране сведока број 7 у приватном затвору код Тропоје крајем јула или почетком августа 1999.

6. Драгољуб Славковић. Виђен је од стране сведока број 7 у приватном затвору код Тропоје крајем јула или почетком августа 1999.

7. Младен Васић. Виђен је од стране сведока број 7 у приватном затвору код Тропоје крајем јула или почетком августа 1999.

8.Милета Ђукић. Виђен је од стране сведока број 7 у приватном затвору код Тропоје крајем јула или почетком августа 1999.

9. Пера Ристић. Виђен је од стране сведока број 7 у приватном затвору код Тропоје крајем јула или почетком августа 1999.

10. Слађана Фан. Виђена је од стране пријатеља сведока број 1 у приватном затвору у Пишкопеји у септембру или октобру 1999. Сведок број 1 тврди да је жена која одговара њеном опису била заточена у Албанији и верује да је одведена у кућу-клинику јужно од Бурела.

Сведочења

Већина сведока давала је само кратке одговоре и покушавала да умањи своју улогу у одређеним догађајима. Разлог томе био је и страх да би детаљније информације могле да открију њихов идентитет. Четворица сведока који су непосредно учествовали у транспорту заробљеника, међутим, дали су следеће изјаве.

Сведок број 2

Овај сведок дао је исказ о свом учешћу у три пребацивања заробљеника и лешева са Косова у северну Албанију, и два пребацивања заробљеника у кућу-клинику у централној Албанији.

‘‘Мој први транспорт са Косова је био негде око 20. јула, други је био око 23. јула, а последњи почетком августа. Ујутру 20. јула (можда дан раније или дан касније) био сам у једној вароши близу мога села, источно од Пећи. Дошао сам да се јавим свом претпостављеном ПА. Он ми казао да му је РЗ наредио да пронађе возача за један посао. Знао сам да је та група (или ‘‘банда’‘) опасна и да је позната по убијању Срба у Пашином Селу. У то време у нашој вароши није више било Срба. Речено ми је да ћу возити камион из Пећи у Призрен. ПА ми је наредио да извршим тај задатак, држим језик за зубима и заборавим све што видим, и да ћу једино тако моћи да доживим дубоку старост. Био сам задужен прашњавим и прљавим камионом хладњачом марке саб. Хлађење није радило. Возио сам од Пећи до Призрена, око 80 километара. Вожња је трајала око сат и по. Једини који је био са мном у камиону је био ПА. По доласку у Призрен наредио ми је да наставим према Сувој Реци. Возио сам неких 15 минута. Прошли смо Љутоглав да бисмо се зауставили после једног километра. Љутоглав је између Суве Реке и Призрена. Ту сам онда скренуо десно, дошавши до једне велике троспратне куће, одмах са десне стране. Скренуо сам десно и наставио још неких 100 до 200 метара. Ту нас је чекало око 30 заробљеника, међу којима је била и једна жена, и 10 бораца ОВК. Било је очито да су заробљеници дуго пешачили. Били су прашњави и прљави, неки од њих и крвави. Атмосфера је била нормална, и у почетку сам мислио да ћемо их разменити за наше борце. Један војник ОВК саслушавао је неколико заробљених Срба. Један од њих је био Драган Јаћимовић из Шилова, стар око 40 година. Шилово се налази код Гњилана. Остали Срби су били из Ратимља, Оћеруше и Гњилана. Натерали смо их да се укрцају у камион. Возио сам одатле до Призрена. ПА је сишао у Призрену а у кабину су ушла друга два припадника ОВК који су ту остали током целог путовања. Били су у цивилу. Имали смо такође и ‘‘дискретну’‘ пратњу четворице припадника ОВК у аутомобилу марке голф 2. Један од ОВК бораца који је био са мном у кабини био је веома непријатан. Када сам га упитао куда идемо, казао ми је да зачепим и возим.

Када смо напустили Призрен, морао сам да станем зато што је једно од возила имало проблем са гумом.

У близини главног пута сам приметио другу групу од 15 заробљених Срба. Испред њих је полако ишао џип са борцима ОВК. Четири или пет бораца ОВК ходало је уз Србе. Застали су да запале цигарете. Тада сам препознао заробљеног Властимира Стевановића из Призрена. Он је радио као келнер у Дому армије у Призрену. Био је мршав, стар око 30 година. Неколико Срба носило је униформе. Речено ми је да су они били заробљени припадници МУП-а и војске. Упитао сам једног борца ОВК шта ће бити са њима. Казао ми је да ће сећи дрва у Албанији. Та група је сишла са главног пута и пешке прешла у Албанију преко планине Паштрик.

Наставили смо вожњу према Кукешу. Прешли смо границу код Морина. Саобраћај је био веома густ и нико нас није заустављао. Избеглице су се враћале и много камиона кретало се у оба правца. Стигли смо у Кукеш око 4 поподне. Вожња је трајала око сат и по. Када смо стигли у Кукеш наставили смо другим путем ка северу и тамо смо испоручили Србе. Потом смо се вратили у Призрен.’‘

23. јул

‘‘Поново иста два борца ОВК који су били са мном у кабини на претходном задатку. Иста рута, исти камион. Овај пут смо се одвезли даље од претходне локације на путу за Суву Руку. На око 1,5 километар пре улаза у Суву Реку скренули смо лево на сеоски пут. Тамо нас је сачекала банда ОВК под вођством Исмета Таре. Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже људске крви, по чему сам знао да су недавно убијени. Међу њима је било и жена, али већина су били мушкарци. Ту су утоварили лешеве у камион. Онај непријатни сувозач ми је казао пошто су лешеви убачени у камион: ‘‘Погледај их добро. Мој брат је завршио у Трепчи..’‘ (Верује се да су тела неких Албанаца убијених од стране српских снага уништавана у Трепчином индустријском комплексу). Ту су сипали прашак ‘‘капорит’‘ који се користи за дезинфекцију и уклањање непријатних мириса. Потом поново истим путем за Кукеш.

Стигли смо око 12:30. Овај пут сам скренуо ка југу. Верујем да су лешеви у камиону припадали људима из околине Суве Реке, Гњилана и Ораховца. Када сам стигао на одредиште видео сам Енвера Цоколија из ШИК-а (тајне полиције Албаније, прим. уред. СЛ). Он је до 1991 радио у српском МУП-у у Приштини. Борци ОВК који су нас пратили у голфу 2 истоварили су камион. Поново су користили маске и рукавице. Тамо је било већ ископано око 15 јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је око сат и по да обавимо посао. Локација је била веома забачена. Изгледало је као неки предео у Авганистану, једино је овде било више дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен. Из Призрена смо продужили у Пећ где сам вратио камион онима од којих сам га узео.

По повратку из Албаније, непријатан сувозач ми је казао да ће остати са мном у вези.’‘

2. или 3. август

‘‘Било је око 10 или 11 ујутро. Нисам сасвим сигуран, али је било пре поднева. Непријатни сувозач ме је поново звао. Нисам сигуран одакле је, али знам да није из Пећи. Казао ми да треба да транспортујем ‘‘товар’‘. Отишао сам у Капишницу у Пећи. Тамо ме је чекао један стари мерцедес хладњача. Био је већ утоварен и имао је катанац и ланац на задњим вратима. Иста пратња је и овај пут била у голфу 2, и иста два припадника ОВК су била са мном у кабини. Овај пут сам возио не до Морина већ до Морине и потом до Тропоје. Требало нам је сат и 45 минута од Пећи до Тропоје. У Морини је падала кишица. Иста процедура као и пре. Све добро организовано. Гробови су већ били ископани. Требало нам је сат и по да све завршимо. Овај пут је мени било теже зато што је локација била високо на планини са великим успонима и стрминама, и било ми је доста тешко да извезем камион до тог места. Тамо су нас сачекала три човека. У овом случају нисам знао колико је лешева убачено у ископане јаме. Све време сам седео у камиону.’‘

Сведок број 2 је изјавио да је две последње испоруке имао на локацији куће-клинике јужно од Бурела. Прва испорука је била у октобру 1999. Одвезао је четворицу или петорицу Срба из Кукеша у кућу јужно од Бурела и предао их човеку по имену Бесим Вокши (оперативцу ОВК под надимком ‘‘Кинез’‘). Сведок је описао кућу као традиционалну и прилично велику, подељену у два дела. Рекао је да се налази на крају тешко приступачног сеоског пута, неких 20 минута вожње од главног пута за Бурел. Казао је да је кућа била обојена у светло жуто и да њен власник није припадао истом клану као остали житељи села. Заробљеници су држани у шупи иза куће. Друга испорука је била у мају или почетком јуна 2000. Сведок је тада превезао око 20 жена (словенског порекла, из Источне Европе и бивших земаља СССР-а) са локације у северној Албанији у једну кућу северно од Бурела. Сведок се присећа да камион није имао прозоре и да је вентилација била лоша, тако да су, када су отворили врата, нашли неколико девојака без свести и готово угушене, те су морали да их изнесу из камиона. Ту су искрцали камион. Пет жена су издвојене из групе и одвезене у кућу јужно од Бурела. Сведок је потом изјавио да је касније добио задатак да прати возило у коме су транспортовани делови људских тела и унутрашњи органи до аеродрома Ринас код Тиране. По повратку у кућу му је наређено да помогне у закопавању, или премештању људских остатака који су били у црним врећама. Дао нам је додатни опис куће и преко мобилног телефона нас је наводио до локације. Када смо му касније показали фотографије десет различитих кућа, сведок је позитивно идентификовао инкриминисану кућу. Изјавио је да су људски остаци закопани на више места око куће као и на оближњем гробљу. Сведок број 2 је нестао у области Клине у марту 2003. Један члан његове породице нам је казао да верује да је убијен због дугова. Породица није добила његово тело, нити је пријавила његов нестанак косовским властима из страха од освете. Из тог разлога нисмо успели да од њега добијемо потпун опис испорука заробљеника на локацију куће-клинике.

Сведок број 1

Овај човек говори о учешћу у пребацивању заробљеника са Косова у северну Албанију, и најмање пет пребацивања заробљеника у приватне куће у централној Албанији.

‘‘Учествовао сам у пребацивању заробљеника средином августа 1999. Неки људи из ОВК су ме тада позвали. Био сам на известан начин обавезан да радим оно што ми кажу. Добро познајем све путеве у Албанији, јер сам претходно тамо превозио ‘‘проститутке’‘ са Косова и из Македоније и обратно. Мој командант ми је рекао да треба да возим пошто познајем пут.

Средином августа су ме послали у Криву Реку. Када сам стигао, речено ми је да морам да пребацим неке људе у Албанију. Тамо сам их преузео – четири мушкарца Србина. Било је већ касно поподне кад смо кренули за Призрен. Возили смо се у комбију марке фолскваген. Са мном у кабини је био један човек. Друга двојица су била позади са Србима, чије су руке биле везане на леђима и за шасију комбија. У другим колима пратила су нас тројица припадника ОВК. Познавао сам их од раније из времена проведеног у ОВК. Нисам знао ко су заробљени Срби. Били су старости између 25 и 35 година. Судећи по изгледу и одећи били су сељаци. Било нам је забрањено да са њима разговарамо, али су нас у току пута заробљени Срби стално питали куда их водимо. Стражари који су били позади са њима говорили су им да ућуте или ће их пребити. ‘‘Водимо вас да сечете дрва и радите на сеоским имањима’‘, говорили су.

У Призрену нам је речено да не смемо да бијемо заробљенике, већ да са њима поступамо добро. Први пут сам чуо тако нешто и изненадио сам се пошто нам је увек пре тога било дозвољено да Србе пребијамо и ломимо им и руке и ноге како нам се прохте. У здању у коме смо преспавали је било пуно жена ‘‘проститутки’‘. Заробљенике смо држали у посебној просторији. Следећи дан смо кренули за Албанију. Били смо у униформама. Прешли смо границу на Морини; тамо је била велика гужва. Избеглице су се враћале тако да смо прошли без икаквих проблема. Стигли смо у Кукеш, где се нисмо задржавали и потом кренули за Бићај. Ту су нас сачекала двојица тамнопутих људи; вероватно су били Арапи. Нисам сигуран које су националности били. Они су се укрцали у комби, и наставили смо да возимо ка југу. Тако смо стигли у Бурел. У Бурелу смо преноћили. Тамо је било још више људи попут наших заробљеника, жена и мушкараца Срба. Сви на том једном месту. Ти Срби су били затворени у некој врсти шупе или складишта. Ми смо отишли у другу кућу да преспавамо. Нисам сигуран колико је било заробљеника у том складишту, али по гласовима које сам чуо, рекао бих да их је било између шест и десет. Јасно сам чуо како причају на српском језику.

Следећег дана смо заробљене Србе одвезли у кућу југозападно од Бурела, у Фуше Крује. Пре тога смо предали једном доктору торбу са црном фасциклом, мислим да су ту били неки документи. Након тога приликом свих испорука смо предавали докторима актен-ташне или фасцикле са пратећим документима, који су слати заједно са заробљеницима. Када смо стигли била је ноћ, и већ је неколико људи чекало на нас. Тамо је био један албански доктор, Ђамил. Он је прегледао заробљене Србе. Посебно је загледао област абдомена, и пропитивао нас да ли смо их тукли. Ту смо се мало шалили на рачун Срба. Потом су те Србе негде одвели, а ја сам отишао у другу кућу где сам преспавао, да бих се следећи дан вратио на Косово.

Друга путовање одиграло се у новембру или децембру 1999. Налазио сам се у Бурелу, пошто сам превезао неке жене. Овај пут сам возио мерцедесов комби. У њега су укрцали четворицу заробљених Срба. Сви су били млади мушкарци у доброј форми. У пратњи овог транспорта била су двојица припадника ОВК. Возили смо се до куће јужно од Бурела. После 20 минута вожње од Бурела прелази се мост и потом скреће на сеоски земљани пут. Пут води уз реку. Возили смо се све до краја тог пута где се налазила стара светложута кућа. У кући су се налазили неки мушкарци и два доктора (тако су им се обраћали). Један доктор је био Арапин, а други Албанац кога су звали др. Адмир. Заробљени Срби су били веома нервозни. Извели смо их из комбија и одвели у помоћну зграду иза куће.

 

Трећи транспорт био је у пролеће 2000. Поново сам се нашао у Бурелу, возећи двоје Срба – мушкарца и жену. Она је била млада и говорила је српски. Срби су били избезумљени. У једном тренутку мушкарац нас је замолио да их убијемо одмах. ‘‘Не желимо да будемо исечени на комаде’‘, рекао је. Одвезли смо их у исту кућу јужно од Бурела, отприлике у предвечерје тог дана.

Када сам обавио прву предају заробљеника у Бурел, мислио сам да их тестирају и ваде им узорке крви. То за узимање узорака крви већ сам био раније чуо. То ме је збуњивало. Зашто?

Већ после треће предаје било ми је јасно да се тамо дешава нешто друго. Када сам једном приликом ушао у главну просторију куће јужно од Бурела да бих попио чашу воде, видео сам да је све чисто и осетио веома јак мирис неког медицинског средства. Тај мирис ме је подсетио на болницу; знате, онај отужни слаткасти мирис, и било ми је мука. Пожелео сам да одатле изађем што пре. И тада ми је пало на памет да је то једино место где довозим заробљенике, али их ту никада не преузимам. Негде у то време сам почео да од других припадника ОВК слушам приче о људским органима, бубрезима, и путовањима од ове куће до аеродрома.

Четврти транспорт био је негде крајем маја или почетком јуна 2000. У Бурелу ми је СС наредио да одем са још једним пратиоцем у Мирдите (регион у Албанији на око 30 километара северно од Бурела) и преузмем две жене и пребацим их у кућу северно од Бурела где смо држали ‘‘проститутке’‘ и заробљене Србе. Локација је била на периферији насеља и ограђена, и на њој су биле две куће, штала, и старија кућа. Тамо сам једном видео доктора, мислим да је био Арапин, и он се бринуо о заробљеним мушкарцима. Преузели смо девојке и предали их у кућу истог дана. Тада сам први пут сазнао да у кући северно од Бурела имају апарат за ултразвук. Преспавао сам на другом месту и следећи дан сам се вратио у кућу северно од Бурела. Речено ми је да возим заробљенике – два Србина и три жене. Мушкарци су били доведени са друге локације код Пишкопеје. Жене су биле из Источне Европе. Испоручили смо их у јужну кућу-клинику. Касније сам сазнао од пријатеља који је такође био возач да су и две друге девојке из Мирдите одведене у ту кућу-клинику и да ће их искористити за, како је рекао, ‘‘резервне делове’‘.

Сећам се да сам био веома тужан зато што су девојке биле Албанке и веома младе. Први пут нисам знао шта се дешава, други пут сам мислио да то има везе са проституцијом. А када сам после трећег пута схватио шта се заправо тамо дешава, био сам ужаснут и хтео да некуд побегнем. Моји саборци били су добри војници, али су ме овде разочарали. Мислио сам да водимо рат, али ово је било нешто сасвим друго.

После тог последњег транспорта рекао сам им да сам болестан. Осећао сам се уистину болесним, али сам мом команданту казао да имам упалу плућа и да ћу морати да идем на лечење.’‘

Овај сведок обавио је још неколико транспорта српских заробљеника из Пишкопеје до области око Бурела. Казао нам је да је након неких разговора сазнао да су његове сумње оправдане. Причао је са својим саборцима из ОВК који су учествовали у сличним транспортима и који су обављали испоруке од куће-клинике до аеродрома Ринас, и то касно ноћу или у рану зору. Сведок нам је рекао да су возила стизала пред задњи помоћни улаз на аеродром (Овде имамо разлога да верујемо да сведок прикрива властиту улогу у тим испорукама на аеородром). Сведоку смо показали фотографије осам различитих кућа из Албаније. Он је без без оклевања идентификовао инкриминисану кућу јужно од Бурела, потврдивши да је то локација на коју је превезао највише заробљеника и где је видео индиције да се ради о импровизованој болници. Зачудио се када је видео да је кућа окречена у бело (имамо једну старију фотографију исте куће на којој је она светложута). Сведок је потврдио да верује да су људски остаци закопавани иза куће и на оближњем гробљу.

Сведок број 4

Овај сведок је учествовао у закопавању српских цивила убијених у области Ђаковице. Такође је учествовао и у најмање три транспорта заробљеника са Косова у северну Албанију.

„По завршетку рата наступило је време освете. Након тога почели су да пребацују заробљене људе далеко, у Бићај и друга места у Албанији. Такође у то време су камиони пуни медицинске опреме и материјала из Приштине, Ђаковице и Призрена пребацивани у Албанију. Одвели су тада читаву једну групу заробљених (живих) људи из Призрена, преко границе на Врмици, и то главним путем. Друга група је пребачена преко планине Паштрик у Тропоју. То није био главни пут, већ широк само колико да прође једно возило.

Људи из јединице Џавида Ељшанија (сведок је навео да је Ељшани командовао 128. специјалном јединицом ОВК, чији су борци носили црне униформе) наредили су ми да учествујем у тим транспортима. Послали су нас у Кукеш, па потом у Бићај. Тада смо наређење примили нас четворица, али тамо су били и други. У првој групи заробљеника је било између 15 и 20 људи, све мушкарци. Били су здрави и снажни, старости од двадесет и неколико па до четрдесет година. Били су то обични српски цивили. Сељаци. Прва група је била из Зочишта, Ораховца, Мушутишта (село код Суве Реке), Љубижде и Ратимља. Камион који смо користили је био је обичан камион хладњача. У њему није било еркондишна или вентилације. Мислио сам да ће бити убијени, али су нам дали строга наређења да не смемо да их повредимо, и да им дамо храну и воду. Све је то било након убистава из освете с краја јула и почетка августа.

Испред нас су ишла два возила да би спречила да нас било ко заустави. Али нико нас није заустављао. Седео сам до возача. До границе смо стигли брзо, за 40 минута. Али пут на албанској страни је био лош и требало нам је два сата да стигнемо у Бићај. Стигли смо до једне куће на крају села. Тамо је била друга група Албанаца који су Србе одвели у кућу. Тамо је био један човек кога су сви ословљавали са доктор. Био је Албанац са Косова. У кући су нам поновили да са заробљеницима не сме да се поступа лоше.

Други транспорт кренуо је четири или пет дана касније. У њему је било 20 до 25 заробљених мушкараца, углавном из Ораховца и Ђаковице.

Преузели смо их усред бела дана у близини ауто школе у Призрену. Ауто школа где смо их покупили налази се с леве стране пута када се иде према Албанији. Када сам стигао, камион је већ био ту. Мушкарци су били сличних година, здрави. Нисам препознао никога од њих. У камиону је било мрачно. Упутили смо се према граници; овај пут смо користили споредан друм кроз Насек преко планине Паштрик. Близу границе предали смо заробљене мушкарце другој групи која их је одвезла у Албанију, у Тропоју.

После тога ме више нису користили за транспорте али сам сазнао од других да су они настављени, бар до краја 1999. Трудили су се да не користе сувише дуго исту групу људи из ОВК за транспорте са Косова.’‘

Сведок нам је казао да је касније посетио затвор у близини Кукеша где су били заточени други Срби. Изјавио је да су му његови претпостављени рекли да се неки од заробљеника пребацују у централну Албанију. Тада је сазнао да се од заробљеника узимају лабораторијски узорци мокраће и крви. Више оперативаца нижег ранга рекло му је да се Срби користе за органе и да се вађење органа обавља негде у централној Албанији.

Сведок број 3

Овај човек није желео да наводи детаље свог учешћа у транспорту Срба у Албанију, али је рекао да је 1999. и 2000. као возач и стражар био послан најмање три пута у област Бурела где су држани заточени Срби. Сведок је описао један пут где је возио претпостављеног оперативца ОВК до куће јужно од Бурела. Његов претпостављени је тамо надзирао закопавање и премештање људских остатака који су били у црним врећама. Сведок је из возила посматрао како је око 20 људских тела закопано на малом гробљу на око један километар од те куће. Сведок је идентификовао тог оперативца ОВК као Бесима Вокшија. Показали смо сведоку 10 кућа из различитих делова Албаније и он је без оклевања идентификовао инкриминисану кућу, као што су учинили и други сведоци пре њега. Чак је навео да је кућа која је на фотографији обојена у бело, пре тога била жута.

 

ЛОКАЦИЈЕ МАСОВНИХ ГРОБНИЦА

Клинт: ‘‘Као што видите, неке од ових описа је тешко пратити. За нашег истраживача биће кључно да се проучава овај материјал уз сталну консултацију мапе. Морам да нађем начин да ти доставим детаље о локацији број 3. Наш истраживач сада вероватно има још неке локације.

Сведок Н. каже да зна за седам транспорта у Албанију. Он је био возач.

Локација 1: Тропоја.

Масовне гробнице (вероватно више њих). Транспорт је био око 2. августа, 1999. Тела Срба су довезена из области Пећи.

Кад возиш из Тропоје, после отприлике један километар, или 2-3 минута вожње, скренеш десно према Хошају. Прођеш мост и наставиш ка северу. Прођеш Гостуран, настављајући према северу, и мало касније, прођеш два извора са десне стране а пут постаје стрм, са кривинама, у правцу планинског врха Шкељзен. Док трају кривине, имаш букве, а кад престану има нешто углавном зимзелених стабала, али веома ретких. Кад се прођу кривине скренеш десно на шумски пут. Испред се дијагонално пружа део планине који се простире од Тропоје у правцу север-запад. Треба обићи брдо, или стену, зови то како хоћеш, углавном кроз зимзелену шуму, и ту ћеш наићи на понорницу. Ту је пут веома стрм. Постоји више бочних путева са десне стране, када прођеш кривине. Мислим да скрећеш на трећи, или четврти. Нећеш се збунити. Важно је заобићи стену и доћи до потока који понире. Ако погрешиш, врати се и нађи прави, јер само један пут води око стене. Кад дођеш до потока вози његовим током до места где понире.Онда заобиђи поток и иди до мале заравни са леве стране потока. Зараван се налази отприлике у средини између места где вода понире и планинског гребена на тој страни. Са заравни ћеш угледати велике стене и путић који води између њих и гребена планине, право до врха изнад њега. Видећеш речицу ако погледаш доле са заравни. Удаљеност масовне гробнице од речице је око 50 метара у ваздушној линији, али идеш возилом прећи ћеш око 100 метара. Вози све до краја заравни, где почињу стене. То је локација. Иди до самог краја и стани на углу. Ту почни да копаш. Када смо били на заравни видели смо неко жбуње. Локација је отприлике на 1600 до 1700 м надморске висине (тако је бар према нашој мапи).’‘

Локација 2, Кукеш:

„Ту су довожена тела Срба из области Суве Реке. Н је видео тела умотана у сиву војничку ћебад. Углавном су били мушкарци, али било је и неколико жена. Тела су била утоварена и посута прашком ‘‘капорит’‘ да се сузбије смрад. Ти вози до Кукеша, онда скрени јужно до села Нанга, пре Бићаја. После скрени лево до врха Ђалице. Немој да идеш у Бићај. Пут иде по равном, али одједном постаје стрм. Ми смо се возили кроз мешовиту шуму шумским путем. Ту има и веома високих стабала. Сведок је узгред описао заробљенички логор који је раније био смештен на другој страни планине у близини извора речице која отиче на Косово. Тај логор је био око 50 метара од извора. Већина заробљеника у том логору су према овом сведоку били припадници МУП Србије и Војске Југославије, који су претходно држани у селу Жижа на Косову, а у Албанију су пребачени почетком јула. Морали су да секу дрва. У том логору се налазило око десет барака. Заробљеницима су дата албанска имена. После гласина и буке која се подигла око логора, заробљеници су пребачени на другу страну планине, где је направљен већи логор, у који су довођени и други Срби у већем броју. Миљири ми је казао да су неки присиљавани да раде до смрти, и били су потом закопавани у близини места где је бачен његов терет. Он је такође навео да је логор постао нека врста ‘‘ваздушне бање’‘ за Србе одабране за даваоце органа. Наставили смо да возимо кроз шуму све док нисмо угледали извор. Извор је био на пропланку мало изнад шуме. И бараке су биле тамо. Н каже да је тамо видео неке заробљенике. Камион није могао преко потока. Скренули смо камионима десно и ишли низбрдо неких 50 метара, где се налазила огромна сломљена буква, обележавајући улаз у шуму. Сведок каже да су стали ту, на 10 метара од тог сломљеног стабла, зато што је било сувише стрмо, и да су потом носили српске лешеве низ падину у шуму. Тамо их је чекао Енвер Цоколи из албанске обавештајне службе ШИК. Било је ископано 15 великих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало им је сат и по да заврше посао. Место је било забачено и налик на Авганистан, једино је овде било дрвећа. Јаме-гробнице су залазиле су у шуму од 2 до 15 метара у правој линији. Биле су доста плитке, па је поред земље на њих набацивано лишће и грање. Приметио сам у околини тог логора жбунове малина.’‘

Локација 3, Фуше-Круја:

Немам при себи белешке за ову локацију и мораћу да их доставим касније.

Следи преписка (УНМИК) између ‘‘Хозеа’‘, и вероватно горе споменутог ‘’Клинта‘’, којом почиње ова секција извештаја. Преписка је означена као ‘‘веома поверљива’‘.

Хозе: Треба да кренем из Сан Франциска у понедељак,16. јуна. Стижем у Подгорицу у среду ујутро. Имам намеру да одем са мојим истражитељем на локацију код Бурела, да бих унео тачне координате, и надам се, потврдио постојање друге локације у близини куће. Такође се надам да ћу разјаснити ствари са З, па ћу потом да наставим на Косово, вероватно до недеље. Из Београда ћу отићи за Париз а онда за САД у петак, 27 јуна.

Ово пишем да бих укратко изложио податке које смо прикупили у последњих годину дана, а који се тичу судбине Срба и других који су отети или су нестали на Косову и у Албанији.

Иако целовита слика о томе шта се десило тим људима, када и зашто, још није створена, имамо више сведока (углавном анонимних) који су изјавили следеће:

1. Између 50 и 300 људи држани су заточени од стране људи тесно повезаних са ОВК на локацијама у близини Тропоје и Кукеша (Бићаја). Велика већина су били Срби са Косова. Према нашим изворима, неки од њих су били још увек живи и заточени у Албанији све до краја лета 2000. Овај податак заснива се на изјавама тих сведока:

Тројица људи (нижерангирани припадници ОВК) кажу да су учествовали у транспорту Срба са Косова у Албанију у најмање шест наврата, почевши од јуна 1999. Два сведока рекла су да су пребацивали мање групе заробљеника са локација у северној Албанији у куће у близини Бурела, у централној Албанији.

Један сведок, такође обичан припадник ОВК, каже да је видео заточене Србе на локацији у близини Тропоје, у лето 1999. Он нам је дао имена четворице Срба, која сам већ навео у извештају. Један други нижерангирани оперативац ОВК видео је Србе заточене у једном селу на косовској страни границе на путу за Тропоју. Изјавио је да му је по повратку у то село у септембру 1999 речено да је већина тих Срба пребачена у Албанију.

Један косовски Албанац заточен у бази ОВК у Кукешу изјавио је да је видео тамо барем тројицу српских цивила и да је чуо за друге који су пребачени у Бурел.

Један бивши виши официр ОВК такође нам је потврдио постојање приватних затвора у северној и централној Албанији. То је потврдио још један бивши виши официр ОВК који је био под командом покојног Команданта Дринија.

2. Тројица сведока која су учествовала у транспорту Срба са Косова у Албанију изјавила су да су добили неуобичајено наређење да не смеју да повреде заробљенике, што се никада раније није дешавало. Изричито им је скренута пажња да не смеју ударати заробљенике у абдомен и грудни део оружјем или било каквим тупим предметима. Двојица сведока изјавила су да су по испоруци Срба у заробљеничке логоре, они (Срби) били прегледани да би се утврдило да ли су тучени.

3. Срби који су одвођени живи у Албанију су већином били мушкарци цивили старости између 25 и 50 година. Један од сведока је међу заробљеницима одведеним у централну Албанију (Бурел) једном приликом видео и једну Српкињу. И тај сведок и још један изјавили су да су се уз Србе у заточене у централној Албанији налазиле и ‘‘проститутке’‘ из Албаније и других земаља.

4. Три сведока навела су и да су два албанска лекара са Косова (доставио сам вам њихова имена) били присутни у приватним затворима у северној и у логору у централној Албанији. Њихова тачна улога није разјашњена, али су два сведока навела да су они (и барем још један лекар из неке арапске земље) прегледали заробљенике и изгледали као особе са формалним ауторитетом. Ти сведоци су такође изразили уверење да су лекари вршили медицинска тестирања на заробљеницима, али да томе нису лично присуствовали. Два сведока су потврдила да су чули да су заробљеници подвргавани ултразвучним прегледима.

5. Два сведока (двојица од тројице који су превозили заробљене Србе), описали су превожење заробљеника из приватног затвора код Кукеша (Бићај) до друге локације код Бурела. Они су детаљно описали кућу где су заточеници одвођени. Трећи сведок, виши официр ОВК, такође је описао кућу и њену околину и тај се опис подудара са сведочењем прва два сведока. Један од пратилаца, кога ћу овде звати М, упутио нас је како да нађемо ту кућу јужно од Бурела која се потпуно уклапала у овај опис. Фотографисали смо је и показали слику другом сведоку А заједно са 10 фотографија других сличних кућа. А је идентификовао инкриминисану кућу као локацију на коју је довозио заробљене Србе од краја лета 1999. до краја лета 2000.

И М и А, до којих смо дошли преко различитих извора, и који се по свему судећи не познају, изјавили су да сматрају да се у кући код Бурела налазила медицинска опрема коришћена за вађење органа из тела заточених Срба. М је изјавио да је то сазнао од других који су боравили на тој локацији, док нам је А рекао да је у предсобљу куће осетио снажан, ‘‘болнички’‘ мирис који га је подсетио на анестетик.

Трећи сведок, бивши виши официр ОВК, нам је описао како је та импровизована клиника у централној Албанији, захваљујући медицинској опреми највероватније украденој из болница и клиника на Косову, служила за вађење људских органа. Тај сведок, међутим, није потврдио тачну локацију куће, иако је дао добар опис области где се кућа налазила.

Ови сведоци су навели да верују да су људски органи транспортовани на аеродром Ринас код Тиране, удаљен око два сата вожње од инкриминисане куће, и потом авионом пребацивани у Истанбул. Могуће је да је сведок А и сам обавио један такав транспорт, иако је одбио да о томе пружи икакве детаље.

Ти сведоци су такође потврдили да су људски остаци закопавани иза куће и на још једној или две друге оближње локације.

Сви наши сведоци су изјавили да су овом операцијом руководили припадници ОВК средњег и вишег ранга. Ипак, свега неколико сведока било је вољно да именује официре који су били присутни када су заробљеници прикупљани на Косову. Једно од имена које се јавља у том контексту када је у питању Ораховац је име Исмета Таре. Један од пратилаца је потврдио да је Тара био присутан барем у једној прилици када су Срби укрцавани на Косову и одвожени за Албанију. Међутим, многи сведоци били су вољни да именују оне за које су знали или чули да су били умешани у ове активности.

6. Три сведока су потврдила да су видели медицинска документа са детаљима о здравственом стању неколико заробљеника. Један сведок, виши официр ОВК, је потврдио да су ти документи били кључни у трговини органима и да су коришћени да би се утврдило да ли ‘‘донатори’‘ одговарају примаоцима.

7. Три сведока описала су и како су лешеви Срба пребацивани са Косова у Албанију да би се сакрили докази о убијању цивила. Један од тих сведока је лично учествовао у тим пребацивањима.

Крај дешифроване поруке

Сведок Н: ‘‘Ја сам обавио три испоруке. Прву 20. јула, онда 23. јула, а последњу 2. или 3. августа.

Преподне 20. јула сам се нашао у близини Клине, која је удаљена 30 километара од Пећи. Тамо сам се јавио мом претпостављеном Петриту Агушолију. ПА ми је казао да му је Решад Зајми тражио да нађе за возача за један посао. Знао сам да је та група веома опасна а били су и добро познати по убијању Срба у Пашином Селу. У то време у Клини више није било Срба. Речено ми је да ћу возити камион од Пећи до Призрена. Рекао ми је да чиним оно што ми се каже, да држим језик за зубима и да заборавим све шта сам радио јер ћу једино тако моћи да доживим дубоку старост. Задужили су ме старим и прашњавим камионом хладњачом марке саб. Замрзивач није радио. Возио сам од Пећи до Призрена, око 80 километара. Вожња је трајала око сат и по. ПА је био са мном у камиону. По доласку у Призрен казао ми је се упутим ка Сувој Реци. Возио сам 15 минута. Прошли смо Љутоглав. Љутоглав је између Суве Реке и Призрена. Један километар после Љутоглава скренуо сам десно. Код једне троспратне куће с десне стране пута скренуо сам десно и наставио још неких 100 до 200 метара. Ту сам угледао 30 заробљених Срба, међу којима је била и једна жена. Чувало их је 10 војника ОВК. Било је очито да су заробљеници били изложени дугом маршу. Били су прашњави и прљави, а неки су били и крвави. Атмосфера је била нормална, тако да ми се у почетку учинило да ћемо их само разменити за наше људе. Један од припадника ОВК је саслушавао Србе. Један Србин је изјавио да се зове Драган Јаћимовић и да је из Шилова. Имао је око 40 година. Шилово се налази код Гњилана. Други Срби су били из Ратимља, Оћеруше и Гњилана. Ту је било неколико људи из Ратимља који су се презивали Костић. Натерали су их све да се укрцају у камион. Возио сам назад до Призрена. Петрит је изашао у Призрену. Све време су се двојица припадника ОВК возили са мном у кабини. Били су у цивилу. Имали смо ‘‘дискретну’‘ пратњу четворице припадника ОВК у голфу 2. Петрит је био у цивилу. Један од пратилаца ОВК у кабини је био веома непријатан. Питао сам за одредиште. Наредио ми је да ућутим и да возим. Одвезли смо се до Кукеша. Требало ми је сат и по да стигнем у Кукеш. Прешли смо границу на Морину. Саобраћај је био густ и нико нас није зауставио на граници. Избеглице су се враћале, и пуно камиона је ишло у оба правца. Али како сам напуштао Призрен морао сам да се зауставим јер смо имали проблем са једном гумом.

Тада је поред нас прошло 15 заробљених Срба. Они су крчили пролаз. Испред њих је полако ишао пинцгауер са припадницима ОВК. Четири или пет бораца ОВК ишли су пешке уз њих. Ту су застали да запале цигарете. Међу заробљеним Србима сам препознао Властимира Стевановића из Призрена. Био је мршав, око тридесет. Неки Срби су носили униформе. Речено ми је да су то заробљени припадници МУП-а и војске. Питао сам једног борца ОВК шта ће урадити са њима. Казао ми је да ће сећи дрва у Албанији. Та група је скренула десно са главног пута и прешла у Албанију преко планине Паштрик. Ми смо стигли у Кукеш око 4 поподне. Када смо стигли у Кукеш, наставили смо другим путем и скренули према северу, и тамо сам испоручио Србе. Потом смо се одвезли назад у Призрен.’‘

23. јул, 9-10 сати преподне

‘‘Поново са двојицом истих припадника ОВК у камиону. Иста рута, исти камион. Овај пут смо се одвезли даље од претходне локације на путу за Суву Реку. Дошли смо на неких километар и по од улаза у Суву Реку. Ту сам скренуо лево на неки сеоски пут. Тамо нас је чекала банда озлоглашеног Исмета Таре, пореклом наводно из Суве Реке. Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Било је ту особа оба пола, али су углавном били мушкарци. Убацили су лешеве у камион. Посули су их прашком ‘‘капорит’‘ који смо користили за дезинфекцију и одстрањивање смрада. Затим истом рутом до Кукеша. Око 12:30. Овај пут сам скренуо ка југу. Лешеви Срба су били углавном из Суве Реке, Гњилана и Ораховца. Када сам стигао на дестинацију угледао сам Енвера Цоколија из ШИК-а. Он је све до1991. био при српском МУП-у у Приштини. Цоколи је био десна рука Башкиму Газидеди. Башким је био шеф ШИК-а у време Берише. Пратиоци из голфа 2 су истоварили камион. Користили су поново маске и рукавице. Тамо је већ било ископано 15 већих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је сат и по да све завршимо. Место је било веома забачено и подсећало је на Авганистан, осим што је овде било дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, а из Призрена смо продужили у Пећ, где сам вратио камион људима који су ме задужили њиме.

Непријатни сувозач из ОВК, у време када смо убацивали српске лешеве у камион код Суве Реке, ми је казао: ‘‘Добро погледај ове. Мој брат је завршио у Трепчи.’‘ Након повратка из Албаније, непријатни сувозач ми је рекао да ћемо бити у вези.’‘

2. или 3. август

‘‘Било је око 10 или 11 сати преподне. Нисам сигуран. У сваком случају знам да је било пре поднева. Назвао ме је непријатни сувозач. Не знам одакле је био, али сам сигуран да није из Пећи. Казао ми је да имамо товар за транспорт. Стигао сам у Капишницу у Пећи. Тамо је био стари камион хладњача марке мерцедес. Био је већ натоварен, а на вратима позади били су ланац и катанац. Исти тим нас је пратио у голфу 2, и иста два човека била су са мном у кабини. Овај пут сам возио до Морине а не Морина, па потом до Тропоје. Требало нам је сат и 45 минута од Пећи до Тропоје. У Морини је падала слаба киша. Иста процедура као и пре. Све је било добро организовано. Гробови већ ископани. Требало нам је сат и по да све завршимо. Овај пут за мене је било теже, зато што је локација била више у планини, са наглим успоном и имао сам проблема да извезем камион. Тамо су нас чекала три човека. Не знам колико је тела закопано овом приликом. Све време сам седео у кабини. Надлежни из ШИК-а овај пут, иако није био присутан, био је локални мафијаш из Дебра или Пишкопеје – исто место. Име му је Самури Амре. Лично знам за седам испорука за Албанију.’‘

Н нам је казао да је четири друге испоруке обавио његов брат. Питао сам га како је знао имена људи из ШИК-а. Каже да је чуо двојицу од њих у кабини како дискутују о људима из ШИК-а, и да је чуо да тадашњи шеф ШИК-а Фатос Клоси није имао појма о овим операцијама.

П и Ц

Према П, а ја сматрам да му се може веровати – ништа не може да се учини у јужном Косову без одобрења пећког и призренског клана, ништа што је у вези са организованим криминалом (наркотици, проституција, цигарете, оружје, прање новца итд).

Према П, Даут Харадинај и Наим Маљоку су били лично задужени за Пећ, Ђаковицу и све надоле до Јуника, а линија поделе се простирала кроз метохијску долину до Малишева. Он каже да је Маљоку веома моћан и скоро раван Рамушу. Он је финансирао и прошверцовао много оружја пре и за време рата. Углавном се бави наркотицима. У другом сектору који чине Призрен, Сува Река, Ораховац, Урошевац и део малишевске општине, постоји друга група, независна, али и даље под контролом Рамуша и Даута Харадинаја. Локалне вође су били Ислам Кастрати, Шићури Ћељај и Џавид Ељшани. Ељшани је из села Пиране, код Призрена, док су Кастрати и Ћељај из самог Призрена. У Урошевцу је тада био официр ОВК по имену Насер, који је ову другу групу ‘‘снабдевао’‘ заробљеним Србима из своје области. П није могао да се сети његовог презимена. Он нам је казао да је ОВК из његове зоне такође куповала Србе из северних општина.

Даут Харадинај био је надлежан за базе ОВК код Тропоје од 1998. П је боравио тамо често и лично комуницирао са Даутом и Рамушем, али више са Даутом. Неки заробљени Срби довођени су ту и за време бомбардовања, али су главне испоруке почеле одмах по завршетку рата. Као што су нам и други сведоци изјавили, и П нам је рекао да су Рамуш и Даут Харадинај наредили локалним командантима ОВК да се суздрже од освете над Србима почетком јула 1999. Истовремено су одмах почели да организују отмице Срба у областима под својом контролом и њихово пребацивање у северну Албанију. Наставили су и даље са погубљењима у знак освете, али је то сада било под већом контролом. Рамуш је наредио свим локалним командантима да га известе ако заробе неке Србе. У Ђаковици је највећи део овог посла обављан уз помоћ Џафера и Генца Пожеге као и извесног Насера који је пре рата био вулканизер.

У области Призрена, Џавид Ељшани из села Пиране је био веома активан у хватању Срба. Изузетно је уживао да их мучи. Био је шеф војне полиције ОВК. Они су носили црне униформе са ознакама ОВК. (Ц нам је потврдио ово исто – казао је да је Ељшани рођен у веома сиромашној породици, и да је прво убиство починио у раној младости. Убио је и доста српских полицајаца, пре избијања рата, и много више српских цивила, такође и Албанаца осумњичених за сарадњу са српским властима. Био је бескрупулозан и убио је чак и своја два блиска сарадника јер су га обманули за малу количину дроге вредну свега 2.000 долара.) П нам је казао да су Џавид и Даут Харадинај били веома блиски. Ељшани је водио заробљенички логор у селу Насек код Призрена, и такође је организовао два логора за заробљене Србе у северној Албанији. Један се налазио у Бићају, јужно од Кукеша, а други је био на планини источно од Бићаја – то је наша друга локација, где нам је Н казао да је био заробљенички логор у близини масовне гробнице. (Ц нам је потврдио да је Ељшани организовао смештај за Србе и набављао храну за њих из Албаније.) Ељшани је тесно сарађивао са клановима Кастрати и Ћељај из Призрена.

Ислам Кастрати је власник ресторана ‘‘Скендербег’‘ у Душанову. Ислам је бивши полицајац при српском МУП-у. Он је вођа клана. (Ц нам је рекао да нико није могао да покрене било какав посао у региону Призрена без његовог благослова.) Други чланови тог клана су Даут, познат као Даћи, који је према П и Ц сексуални манијак, потом Фадиљ који је тежак пијанац и често борави у Елбасану у Албанији, Реџеп, и неколико других чијих имена П није могао да се сети. Они су у одличним односима са Рамушем и Даутом Х.

Други клан – Ћељај – је близак са Исламом. Шићури Ћељај је тренер локалног фудбалског тима ‘‘Лирија’‘ и власник ресторана ‘‘Млини’‘ на путу за Брезовицу, у близини Призрена. Његов брат се зове Феим. Према Ц и П, Шићури је веома интелегентан и понаша се као Исламов саветник. Он заправо и јесте Исламов мозак.

Интересантно је да су кланови Ељшани, Ћељај и Кастрати пореклом из истог племена из северне Албаније. Име тог племена је Љума. Кастратијеви и Ћељаји су у крвном сродству, док Ељшани са њима није у директном сродству, али је пореклом из истог племена, и он са ова друга два клана одржава одличне односе већ деценијама. Сва три клана су дубоко умешана у илегалне послове – трговину дрогом, проституцију, рекетирање, изнуде и друго.

П ми је такође навео још неколико имена везаних за сличне ‘‘послове’‘. Споменуо је извесног Даута Лаушу, припадника ОВК из Суве Реке, који је помагао у киднаповању Срба.

П ми је такође казао да је половина клана Харадинаја и Маљоку живела на другој страни границе у области Тропоје. Даут и Рамуш, али посебно Даут, имају веома добре везе са Блиским Истоком и Турском. Многи исламски фундаменталисти су се придружили ОВК у базама у Тропоји и Кукешу пре и и току рата.

П ми је казао да су многи заробљени Срби били присиљени да раде на једном имању у време када је он боравио тамо. Он ми је такође казао су имали наређење да уклањају српске лешеве са одређених локација, и да их пребаце у Албанију да би се прикрили докази. Ујесен 1999, ОВК је почела да користи много више планинске стазе и путеве, као и корита река, за пребацивање српских лешева и заробљеника у Албанију, зато што је постало теже и ризичније прелазити границу уобичајеним путем.

Ц је коначно директно именовао једну особу укључену у трговину људским органима: Алију Љуљаја из Елбасана, који је у том ‘‘бизнису’‘ имао добре везе у Турској и ‘‘још неким’‘ блискоисточним земљама. ‘‘Он је ‘њима’ доносио новац који је добијао за продате органе.’‘ Ко су ‘‘они’‘, упитао сам га. ‘‘Па… Џавид… и неколико других. Тај Џавид нема душу, и није ме брига да вам одам његово име у вези овог посла.’‘

Потом смо упитали П нешто више о Алији Љуљају. Он је спремно одговорио да га је лично познавао, и да је он рођак Ислама Кастратија и Шићурија Ћељаја, као и добар Даутов друг.

П ми је казао да су после рата користили пуно оних који су избегавали регрутацију да обављају прљаве послове за ОВК, попут ископавања и преноса лешева у Албанију, а неке су присиљавали и да убијају Србе и албанске дезертере – поред тога многи су били присиљени да у новцу исплате свој дуг за ‘‘албанску ствар’‘. ‘‘Тако су сви били умешани у прљаве послове, и после тога за њих није више било излаза.’‘

Ц ми је казао да су многи Срби били довођени високо у планине ‘‘да би им се поправила крвна слика’‘. Давана им је добра храна, радили су тешке послове на имањима и секли дрвеће. А када би после извесног времена стигле поруџбине за људске органе, одводили су их у Бурел где су чекали на операцију. Дан пре операције су одвођени у Фуше-Крује, или боље речено на оближње имање источно од вароши. Након што би из њих повадили све што је вредело, тамо су били бацани. Све те масовне гробнице су на приватном земљишту. Он нам је такође споменуо да је у близини вароши било неко гробље, али није нам дао детаље. На крају је потврдио да је Ељшани био дубоко умешан у тај бизнис. Када сам га упитао за Ћељаје и Кастратије, он је одговорио ‘‘До ђавола , срање… логистика… Назваћу вас касније.’‘

Ц је казао да су од првих неколико Срба узели само два бубрега, и потом их убили. Тада је било важно направити продор на тржиште. Касније су постали много успешнији и зарађивали и до 45.000 америчких долара по особи. Највећа испорука је била када су одједном ‘‘урадили’‘ пет Срба и потом одмах кренули на аеродром. Рекао нам је да су тада зарадили читаво богатство. Друге испоруке су углавном биле након ‘‘обраде’‘ два или три Србина истовремено. Он нам је казао и да је Даут Харадинај долазио више пута у Тирану да би се уверио како иде посао, и да се једном приликом посвађао са једном породицом из Фуше-Крује, али се све брзо смирило. Рекао нам је и да је Рамуш такође долазио у Тирану више пута. Адис (име прецртано али читљиво, прим. уред. СЛ) није могао ништа да нам потврди о његовој директној умешаности у овај посао, али је нагласио да је он то морао знати, пошто је све препустио Дауту. Такође нам је рекао да је у саму трговину органима била укључена не много велика група људи. Локални команданти ОВК су имали обавезу да своје заробљенике предају Ељшанију и Дауту, док су возачи и пратиоци транспорта добијали врло мало за свој рад.

Рекао ми је такође да су људске органе преносили за Истанбул понедељком и средом, редовним летовима. Он је такође рекао да је капацитет тих путничких авиона био 70 до 80 путника. Б је потврдио редовну испоруку јутарњим летом понедељком за Истанбул. Није много причао о другим детаљима, осим што је додао да су операције биле такође рађене у Бурелу, који је на око два сата вожње од аеродрома, и да је постојао и заробљенички логор за Србе у Круји у централној Албанији, где су они чекали на операцију у Фуше-Круји.

Ц ми је казао да на аеродрому Ринас нису имали никаквих проблема. Запосленима на аеродрому су даване паре да зажмуре, а исто је било и на аеродрому у Истанбулу.

Овде је важно напоменути да су Фуше-Крују потпуно населили људи из Бајрам Цурија и Тропоје још у време комунизма, и да је то веома опасно место. Пошто знамо да Харадинаји имају породичне везе са Бајрам Цуријем и Тропојом, онда можемо слободно да закључимо да такође имају и добре односе са својим рођацима из Фуше-Крује, као и чију су земљу и имања користили у ове сврхе.

Б се придружио ОВК у септембру 1998. Пореклом је из једног предграђа у Призрену.

Прва испорука

Каже да је 2. јула примио наређење од свог команданта да оде из Суве Реке у Урошевац са још једним борцем (такође возачем) и преда неке документе једном високом официру ОВК, и да након тога изврши свако наређење које евентуално добије. Било је десет сати преподне. Када су стигли нашли су човека за везу који им је казао да сачекају. Чекали су у некој кући до два поподне (где су и ручали), потом им је речено да се одвезу до Талиноваца и тамо покупе још једног борца ОВК (кога ћу овде називати ‘‘трећи човек’‘) на излазу из Урошевца. Возили су се у белом комбију марке фолксваген. Дакле ту су покупили тог човека, за кога се Б присетио да га је два пута срео у Приштини.

Одвезли су се до Талиноваца, где су продужили још 100 метара према северу, и ту су ушли у кућу у чијем подруму је ОВК држала петорицу заробљених Срба. Тамо је видео два старија човека, од преко 60 година старости, и два млађа између 20 и 30 година. Били су прљави и са повредама на глави. Један од њих је на себи имао војничку блузу. Тамо је била и једна жена, старија од 50 година. ‘‘Трећи човек’‘ их је псовао и претио им да ће сада морати да плате за све што су урадили Албанцима. Зграбио је једног од двојице старијих људи и питао га где му је син. Старији човек је ћутао, а он га је снажно ударио песницом тако да је пао. Затим се загледао у млађе Србе и их извео напоље. Ставио им је лисице на руке и укрцао их у комби. Потом су се њих тројица одвезли назад у Суву Реку и тамо преноћили. Веома рано следећег јутра друга патрола ОВК довела је још једног Србина. ‘‘Трећи човек’‘ је разговарао са њима, предао им неки пакет, и затим преузео заробљеног Србина. Било је око шест ујутро.

Б им је донео доручак. Каже да је био изненађен што је храна за заробљенике била тако обилна. Око 6:30, заједно са ‘‘трећим човеком’‘ дошао је и један Албанац обучен у цивилно одело. Наредио је Србима да скину кошуље и онда их упитао да ли су тучени моткама, пендрецима, или сличним предметима. Срби који су прикупљени у Талиновцима рекли су да су добијали ударце у главу, и да је то било све. Наређено им је да се обуку и око седам сати су били на путу за Призрен. Б је био веома изненађен начином на који су заробљеници били третирани. Помислио је да ће бити размењени за заробљене Албанце. По доласку у Призрен направили су пола сата паузе, и потом су седморо њих продужили према граници. У комбију је било четворо Албанаца и троје Срба. Преко уста су им залепили траке, лисице су већ имали, и наређено им је да ћуте, јер ће у противном бити стрељани на лицу места. Прошли су границу без проблема, трубнули немачким војницима, и то је било све. Пут је био закрчен избеглицама које су се враћале. Прво су се одвезли до Кукеша и тамо покупили још једног Албанца, који је сишао у Бићају, јужно од Кукеша. ‘‘Четврти човек’‘ обучен у цивилно одело и ‘‘трећи човек’‘ из Урошевца су такође напустили возило у Бићају. Тамо су укрцали друга два Албанца (касније се испоставило да је један од њих Арапин из Египта). Одвезли су се до Бурела у централној Албанији, где су предали Србе.

Требало им је цео дан да тамо стигну јер је пут био веома лош. Људи које су покупили нису били причљиви. Један од њих је последњих пет година живео у Турској, и он је проговори пар речи када им је казао где да возе. (У каснијем разговору Б ми је рекао да се осећао веома непријатно у друштву та два човека. Нису допуштали њему и другом возачу да разговарају, и наредили су им у току вожње да се два пута зауставе да би могли да размотају тепихе и помоле се. Рекао је да је касније чуо од ‘‘трећег човека’‘ да је други ‘‘верник’‘ био Египћанин.)

Друга испорука

Следећи дан су се вратили на Косово и одмарали се до 14. јула. Онда су се Б и његов колега одвезли до Грековаца, место између Призрена и Суве Реке. Одатле је отишао у друго село по имену Дубрава, потом назад у Грековце, и онда источно од Грековаца недалеко од два манастира где су покупили још три Србина, на обали реке Душнице. Касније су на путу за Призрен покупили још два српска заробљеника од једне јединице ОВК. У ствари један од њих је био муслиман српског порекла. Није ми казао по чему је то знао. Та двојица су били ужасно претучена, рекао је, и комби му је после био натопљен крвљу. Тада су имали још два војника ОВК у пратњи у комбију, а за њима је ишао и један мали камион. Када су стигли у Тусус одвели су Србе у кућу једног локалног Албанца, а из малог камиона који је возио иза њих су извели су још шесторо Срба. Сви су били затворени у исту кућу. Са њима је била једна млада Циганка као и једна старија жена. Циганку су извели негде ту ноћ. Чуо је да су је војници ОВК силовали. После тога је више није видео. Следеће јутро су покупили још три Србина из групе која је доведена претходни дан.

Тог јутра је у Тусус дошао ‘‘трећи човек’‘ који је учестовао у претходном транспорту и из групе издвојио млађе Србе који су добро изгледали. Потом су се сви, три Албанца и три српска заробљеника, одвезли до Кукеша, где су се срели поново са Турчином-Албанцем, који је овај пут био сам. Б нам је рекао да му се ‘‘трећи човек’‘ обратио са ‘‘Здраво, Махмуте‘’, а да му је овај одговорио ‘‘селам алејкум’‘ или нешто на арапском. ‘’Махмут нам је пребацио што каснимо, и рекао да треба да се држимо договора јер авион не може да чека. Овај пут смо се одвезли до Фуше-Крује. Стигли смо касно ноћу. Пут је био ужасан.’‘ Објаснио нам је да је возио до имања у близини вароши. (Касније сам од њега сазнао да су тамо у кући затекли четири Арапина и два Албанца, који су дошли такође са севера, из Бајрам Цурија. Два Арапина била су у униформама ОВК. Казао нам је да се у кући осећао ужасан смрад, и да су свуда по зидовима биле исписани стихови из Корана.) Затворили су Србе у једну собу. Следеће јутро Б, његов колега возач, и ‘‘трећи човек’‘ су се вратили на Косово. Приликом повратка ‘‘трећи човек’‘ их је упозорио да о свему ћуте и да ће бити добро награђени. Он им је објаснио да су рат и ‘‘привремени хаос’‘ настао по завршетку рата изванредна прилика за бизнис, и да већ имају ‘‘велики број поруџбина, да морају убедити клијенте да не лажу и да им је Махмут од велике помоћи’‘. ‘‘Трећи човек’‘ је углавном разговарао са Б-овим сувозачем. Додао је да ‘‘их’‘ ни он не воли, али да плаћају добро. Питао сам га ко су то ‘‘они’‘, а Б ми је само одговорио: ‘‘Клијенти’‘.

Трећа испорука

После овог имали су паузу од три дана. У међувремену је друга група узела његов комби и обавила вожњу до Кукеша, вративши се истог дана. Онда је 18. јула Б обавио још једну испоруку, овај пут само до Бићаја. Покупили су три српска заробљеника у Сувој Реци, рано изјутра. ‘‘Трећи човек’‘ им се придружио мало пре границе у другом комбију, а потом је прешао у Б-јев комби. У другом комбију су такође била два српска заробљеника. Све заједно су их одвезли у Бићај где су их испоручили домаћим људима који су радили за ‘‘једну чувену породицу’‘. Вратили су се у Призрен истог дана.

Четврта испорука

Након тога Б је био ‘‘на допусту’‘ до 19. августа, док су његов колега возач и две друге групе обавили неколико испорука. Онда су га, 19. августа, његов колега возач и ‘‘трећи човек’‘ звали да им се поново придружи. Прво су се одвезли до Ландовице, а потом до Пирана где су се зауставили у близини Белог Дрима. Ту су преузели 10 до 12 заробљених Срба и укрцали их у камион (овај пут је то био црвени и прашњави камион марке волво. Потом су између Пирана и Ландовице покупили још шест или седам заробљених Срба. ‘‘Трећи човек’‘ им је објаснио да је овако лакше да их све покупе и пребаце одједном у Албанију, јер њихов посао постаје све осетљивији, и да је боље да не ризикују са КФОР-ом и другим фракцијама ОВК. Стигли су у Кукеш истог дана и преспавали на оближњем сеоском газдинству, где је већ било пет српских заробљеника. Следећег јутра, ‘‘трећи човек’‘ и колега возач су продужили до Бурела са четворо српских заробљеника у комбију, док су остали остали у области Кукеша. Овог пута су отишли у други крај Бурела, до једне куће која је била уређена као мала клиника. Кућа је била приземна и изгледало је као да је пре тога била ресторан. ‘‘Трећи човек’‘ је казао да се већина људских органа испоручују на Блиски Исток, пре свега у Дамаск; ‘‘То је у Сирији’‘, објаснио је. Потом су поново испоручили заробљене Србе домаћим наоружаним људима, међу којима је Б уочио једног мушкарца тамне коже са брадом, који је вероватно био Арапин. Б и друга двојица су провели ноћ у другом крају Бурела и следећи дан су отишли у Тирану, где је ‘‘трећи човек’‘ посетио Махмута и Арапина кога је Б видео током прве посете. Он није присуствовао састанку. У Тирани су остали још један дан, а потом се вратили на Косово, и то је било све.

Б-jeв колега возач му је казао да су њихове групе пребациле око 60 Срба у Албанију, али да је можда само половина искоришћена ‘‘за овај посао’‘. Додао је да су неки од њих били ‘‘медицински испитани’‘ у Кукешу и Бићају, али није знао детаље. Питао сам га да ли су од Срба узимани узорци крви или неки други узорци, али он није умео да одговори. Његов колега возач није био задовољан колико су му платили. Рекао је да су Махмут и његови пријатељи, ‘‘трећи човек’‘, високи званичници ОВК и албански гангстери зарадили читаво богатство, док су њима дали само мрвице. Колега возач подсмевао се Махмутовој причи да имају велике трошкове око унајмљивања авиона и слично. Махмут је том возачу такође казао да људски органи не могу да се вечно чувају у фрижидеру и томе слично.

На крају је додао су Башким Ибрахими и Азем Хоџа били задужени на албанској страни за овај посао и да су радили за исте људе који су организовали шверц оружја за ОВК у току рата. Није хтео да именује ‘‘крупне рибе’‘. Такође није рекао готово ништа о учешћу ОВК. Само је напоменуо да су ‘‘веома важни људи’‘ били укључени у овај посао, и да не сме више ништа да нам каже јер се плаши за безбедност своје породице. Казао нам је да су чак и неке младе Албанке, католкиње са севера Албаније, биле отете и ‘‘употребљене у ову сврху, уместо да буду послате у Италију да се баве проституцијом попут многих других’‘. После тог последњег путовања он више није обавио ниједан транспорт, али верује да се ‘‘бизнис’‘ тамо и даље одвија, иако без трансфера преко границе. Око једне ствари је био апсолутно сигуран, а то је да Атлантска бригада (група албанских добровољаца из Америке који су се током рата 1999. године придружили ОВК, прим. уред. СЛ) није имала никакве везе са овим послом.

 

УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ
Привремена административна
мисија УН
Косово

 

***

 

УНМИК
Предмет: DOJ/DIR/2774/pec/03
12. децембар 2003.

 

За г. Џонатана Сача
Шефа Мисије Међународног кривичног
суда за бившу Југославију
за Косово и Македонију

 

Драги господине Сач,

У наставку су изложени детаљи везани за наводне албанске ратне злочине а поводом наших недавних разговора.

1. Од средине 1999 (а могуће и пре тога) између 70 и 200 српских заробљеника отето је и камионима и комбијима пребачено у приватне затворе у близини северних албанских градова Кукеш/Бићај и Тропоја. Већина су Срби са Косова, киднаповани између јуна и октобра 1999. Срби одведени у Албанију су били углавном мушкарци старости између 27 и 50 година. Од јула 1999, према више извора још неутврђене поузданости, неки од тих заробљеника (од 24 до 100) пребачени су из северне Албаније у приватну кућу (или више кућа) у близини вароши Бурел, удаљеној око 110 километара од Кукеша у правцу југозапада. Медицинску опрему допремљену у ту кућу лекари су користили за вађење органа тих заточеника, који су потом умирали. Њихова тела закопана су у близини. Органи су транспортовани на аеродром Ринас у близини Тиране (удаљен око 75 километара од Бурела у правцу југозапада) и авионом превожени у иностранство. Други заробљеници који су осим Срба довођени у ту кућу су нам описани као ‘‘проститутке’‘. Барем две женске особе међу њима биле су из области Мирдита у Албанији. Последње пребацивање заточеника из северне Албаније у кућу у близини Бурела је наводно обављено у пролеће или почетком лета 2000.

2. Осим заточеника који су живи пребачени у Албанију, још неутврђен број лешева, највероватније српских цивила, наводно је пребачен са Косова у Албанију, где је закопан на забаченим местима.

3. Ова информације засноване су на разговорима обављеним са најмање осам извора, чија веродостојност тек треба да буде проверена. Сви они су Албанци са Косова и из Црне Горе који су служили у Ослободилачкој војсци Косова. Према тим изворима, пребацивања и хируршки захвати обављани су уз активно учешће и/или одобрење средњих и виших припадника ОВК, као и лекара са Косова и из иностранства.

4. Кућа где је наводно обављано вађење органа налази се 14,58 километара јужно од Бурела, на следећим координатама: 41.32.49 степени географске ширине и 20.00.19 степени географске дужине. Кућа је у засеоку Куртеши, шест километара западно од главног друма који спаја Бурел и Клош. Раскрсница од које се одваја земљани пут за Куртеши је отприлике 8,57 километара јужно од првог моста јужно од Бурела.

5. Ови извори (сведоци) су захтевали да њихов идентитет не буде откривен. Воде се под бројевима:

1. Албанац са југозападног Косова који је за време рата био возач и обичан војник у ОВК. Сведок број 1 тврди да је непосредно учествовао у пребацивању заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.

2. Албанац са северозападног Косова, који се придружио ОВК 1998. и углавном био обичан војник и возач. Сведок број 2 тврди да је непосредно учествовао у пребацивању заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.

3. Албанац са северозападног Косова који је био возач и припадник безбедности при регионалном штабу ОВК у западном Косову. Сведок број 3 тврди да је има непосредно знање о пребацивању заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.

4. Албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као обичан војник и возач. Сведок број 4 тврди да је непосредно учествовао у закопавању лешева српских цивила на Косову, и да је транспортовао заробљенике са Косова у северну Албанију.

5. Албанац са Косова, које је био средње рангирани официр за логистичку подршку у ОВК, близак Рамушу Харадинају. Сведок број 5 тврди да има непосредно знање о пребацивању заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова непосредна улога у није разјашњена.

6. Албанац из Призрена кога је ОВК оптужила за сарадњу са Србима. Био је киднапован заједно са својим братом и заточен у логору ОВК у једној напуштеној фабрици у Кукешу. После рата је ослобођен и вратио се у Призрен. Он тврди да је видео српске цивиле које је ОВК држала заточене у Кукешу.

7. Албанац са Косова који је био обичан војник у ОВК. Сведок број 7 тврди да има непосредно знање о постојању приватних затвора у северној Албанији.

8. Албанац који је служио у ОВК под покојним Командантом Дринијем. Сведок број 8 тврди да има посредно знање о пребацивању заробљеника са Косова у северну Албанију.

 

Ваш,
Пол И. Кофи
директор
Одељење правде

 

(Погледати мапу логора и гробница као и текст у оригиналу ОВДЕ)

Напомена: Објављено на сајту www.vidovdan.org у неколико наставака у јануару-фебруару 2011, у преводу Миодрага Новаковића, а на основу докумената постављених на адреси: www.pressonline.rs/upload/boxFileData/2011/0/29/129508/ IZVESTAJ%20UNMIKA%20O%20TRGOVINI%20ORGANIMA %20NA%20KOSOVU.pdf

Коначна обрада текста и редактура превода Уредништва Српског листа.

 

***

 

затворен цитат

http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/srbe-su-komadali-zive-unmikov-izvestaj-br-skh-103