logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Проф. др. Слободан Турлаков    247 пута прочитано    Датум: 15.09.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

… а мени улогица?

Једном је Нушић забележио: „Позориште чине три елемента – писац, глумац и публика. Чим једно од овога трога недостаје, то није више позориште“

пише Проф. др. Слободан Турлаков 14.09.2012

***

Десило се, међутим, да се појавио и „четврти“ чинилац, кога, иначе, Нушић и не помиње – редитељ, који је из тог и таквог позоришта, поизбацивао све – и писца и глумца и публику, сматрајући да је он сам, по себи и за себе, постао – цело позориште; тј, да је битно шта он види, мисли и хоће, и од пишчевог дела, и од глумчеве радиности и од сензибилитета и очекивања, публике.

Наравно и дабоме, последице су свуда видне, не само у нашем позоришту, које „игра“, „даје“ и „нуди“ једну исту и непрекидну представу, ма ког дела, ових нових и облигатних протагониста, који ма шта „режирали“, увек и непрестано намећу себе и своју личност, своје двадесетпрвовековно поимање, подмећући их свима као једну неприкосновеност, лишених сваке узвишености, племенитости, поетике, сваког заноса и сваког зрачка наде, које „црнило“ правдају тзв. „новим читањем“, не само Нушића.

Наравно, та тзв. нова читања, нису само у позоришту, већ и у музици, не само у опери, које је ипак музичко позориште, већ и чистој, самој музици, па смо тако, кад је Руски национални оркестар гостовао на Коларцу, изводећи и Пету симфонију Чајковског. Тај ватромет снаге, борбе и узвишености човекове, под палицом диригента Плетњова, просто је нестао, претворивши се у једну млитавост и неопредељеност, чиме је ваљда желео да изненади пучанство својим новим читањем Чајковског, за коју би га жељу требало, бар – ухапсити. Утолико пре, што је реч о доказаном и великом пијанисти, добитнику, између осталог, и прве награде на највећем музичком конкурсу, званом по Чајковском, усред Москве. Али, дефетизам и одрицање прошлих вредности сад је у моди, која је захватила сав уметнички свет, и извођачки и стваралачки, тако да човеку који има духовну потребу за уметношћу, нема више шта у њој да тражи.

Ова и оваква „нова читања“, кад је реч о нашем позоришту, у највећој мери погодила су Нушићев театар. Он који је, без обзира на велику промену оног нашег карактера који је дефинисао Цвијић, успео је у народу да остане трајни присутан, јер је открио и овековечио његов менталитет, који је крај свих модерности и свих „напада“ на његов духовност, остао у највећој мери непромењив, и отуда настојања ових илегалаца у Нушићеву дефиницију позоришта, не успевају својим „новим ћитањем“ да дођу до одушевљења публике, чак тако и толико, да су Нушићеви текстови ретки гости на нашим позорницама.

Благодарећи овим редитељима и уопште новим „позоришцима“, који владају нашом културом уопште, ми више немамо ни глумце Нушићевог театра, оних који су изашли из духа и понашања нашег народа, као на пример, као што су били Миливоје Живановић, Љубиша Јовановић, Жанка Стокић, Ана Паранос, Мира Ступица, Јовиша Војновић, Милан Ајваз, Мија Алексића, Марко Маринковић, Јован Гец, Љуба Дидић, Миодраг Петровић –Чкаља… као ни што је била и, међу нама, Македонка, Мери Бопшкова….

Размишљајући тако и сећајући се ранијих представа и глумаца, одједном ми сину пред очима и у свести читава галерија аутентичних Нушићевих глумаца, у лицу данашњих политичара, оних који су, као некадашњи глумци, изашли из народа, по којима је, уосталом, и сам Нушић створио своју непрегледну галерију глумаца и глумица, што су играли себе кроз његове ликове.

Морам рећи да је то велики комплименат за све њих, можда чак и једини у њиховој безуспешној политичкој каријери. На жалост, публика која је изгубила блискост и прожетост са Нушићевим позориштем, неће моћи да осети ову прожетост данашњих политичара са Нушићевим ликовима, али мени, коме је та прожетост и та сличност постала тако блиска и неодољива, добио сам жељу да је „прикажем“. Па, настојте и ви, читаоци, да ту галерију, преко њих, наново доживите, без „нових читања“, који су вас одвојили од вечног Нушића.

Пођимо редом:

Сумњиво лице

Јеротије, срески начелник – Ивица Дачић;

Марица, ћерка, она што прети да ће да поразбија све судове, ако се још једном отвори љубавно писмо од њеног Ђоке, апотекарског помоћника – Јелена Триван, Марина Рагуш, Александра Јерков

Ђока, звани Проминцла – Ненад Стефановић, С.Срећковић, Ђелић

Вића, срески писар, узалудно заљубљен у Марицу– Александар Вучић

Жика, писар, онај што „чешће навраћа у срез“ (кафану), што се памти по оној: „закон није писан за тебе, већ за мене, да знам колико да ти одредим“ – Млађен Динкић, Душан Петровић, Мркоњић

Алекса Жуњић, срески шпијун, – Слободан Хомен

Таса, практикант, оном што подмећу „расјснегле“ на столици – Мирко Цветковић

 

Народни посланик

Газда Јеврем – кандидат за народног посланика – Веља Илић

Даница, ћерка, – Триванка, Маловићка

Адвокат, њихов кирајџија, противкандидат Јевремов, Даницин момак – Никола Селаковић

Секулић, срески писар, што нуди полицијску помоћ, у изборима, газда Јеврему – Вук Драшковић, Шутановац, Динкић

Срета нумера – А. Вучић, Д. Петровић

 

Покојник

Спасоје – Драгољуб Мићуновић

Павле Марић – покојник – Тадић

Анта – Веља Илић

 

Госпођа Министарка

Живка Министарка – Јоргованка Табаковић, Славица Ђукић–Дејановић

Тетка Савка – она што је Живки позајмила паре, па јој сада стално тражи – Калановићка

Дара, ћерка, удата за Чеду – Моловићка

Чеда, проводаџија ташти , која му прети Ивањицом – Вук Драшковић

Никарагуа, ком су подметнули, у врелој собици, Анку – Палма

Анка, служавка, која воли да „врдне“– Триванка

Ујка Васа –који окупља фамилију – Веља Илић,

Министар Поповић, Живкин муж – Тома Николић, Мићун, Коштуница

Пера писар, из административног одељења, који јавља Министру да је министар – С. Срећковић, Селаковић

Нинковић секретар који се препоручује Живки за љубавника, што је нужно, ако хоће да буде нобл – Ђелић, Стефановић

 

Пут око света

Јованча Мицић – Јагодинац, што путује око света – Тадић

Јулипшка, која прати Јованчу – Зорана Михајловић, Јерков, Северина (јер зна да пева)

Човек с ногом, Црногорац чешатор, пратилац Јованчин – Мркоњић, Жарко Обрадовић, Владимир Вучковић

Мика телеграфиста – што организује испраћај – Вучић, Селаковић

 

Ожалошћена породица

Агатон – срески начелник, који кад дрекне 52.374 становнику среза – Мирно !, сви се укипе и гледају у њега као у Бога – Дачић

Трифун, по занимању коцкар – Динкић

Сарка, она која воли да „врдне“ – Зорана Михајловић, Табаковићка

Танасије – Веља Илић

 

Аналфабета

Срески начелник – Мићун

Школски надзорник – аналфабета – Жарко Обрадовић

 

Ето, тако, некако.

Лепе улоге, и одговарајући „носиоци“. Само без редитеља, поготову не Небојшу Брадића, јер је он чувен са својих „нових читања“. И на крају један Нушићев наук, старо-новој влади и новој опозицији:

„Не треба се никад бојати опозиције чије „бодље“ служе само као – накит!“

 

Слободан Турлаков

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo