Вести

Прави пут

Најбоља дефиниција демократије: Питали верници хоџу: Ефендија , шта је то демократија? Ефендија се дубоко замисли и после дуже паузе одговори:

пише Весна Веизовић; 05.09.2012

***

То вам је као кад се ја попнем на минарет и одозго вас имам право попишати, а истовремено имате и ви право да попишате мене.

Тужна је реалност нашег времена. На први поглед ми имамо осећај да све врви од политике, да се политика налази у свим сегментима нашег друштва и да се апсолутно ништа не може решити без питања политике, ма колико тривијално то нешто било. Али то је само лажни привид. Јер стварност која нас је задесила јесте да политика у нашој земљи уопште не постоји, а самим тим нема ни политичара.

Постоје само људи који реч „политика“ и „политичар“ користе и искоришћавају вршећи под тим именима неке прљаве, незаконите и нечасне радње , обмањујући при том народ да се заправо баве политиком, и уједно стварају врло ружну слику о тој племенитој друштвеној науци и унапред праве стереотип о сваком ко би се заиста бавио политиком , да је лош човек, јер је управо захваљјући данашњим персонама које глуме политичаре, синоним за политику само лопов , лажов илити превртљивац.

Срж данашњег проблема је у томе што данас политиком сви желе да се баве, опет ни сами не схватајући да они не желе да се баве политиком, већ желе да искористе политику остварујући само личну корист. Зато када чујете „ свако је данас политичар“ , знајте да то није тачно, истина је да „свако данас искоришћава политику, претварајући се да је политичар“!

Но, још већи проблем нашег доба је што ми још увек нисмо препознали оног „Божанског човека“ Жоржа Валоаа, јединог који би могао дићи политику до узвишења , враћајући јој славу која јој и припада , својом племенитошћу али и ауторитетом.

Шта је „Божански човек“?

„Он је један од оних људи за које жеља господара уопште није покретач акције.Ти људи делују и усмеравају.Они црпе своју енергију и енергију другог; они увећавају богатсво групе којој припадају , али презиру вишак вредности који им се враћа. Они дају пуно , а примају мало . И пошто уопште не примају за себе добит од своји активности , не плаше се могућности да им исти буде одузет.“ – Овако је „Божанског човека „ описао Жорж Валоа.

А шта ми данас имамо ?

Само јадне демагоге пуне обећања. Мале и ништавне људе , плашљивце , који ништа не нуде, ништа не пружају , али зато узимају и оно што немамо , и тако своје бедне животе проводе у страху да ми једном не дођемо по то наше које су они присвојили. Социјалисте који нас својим испразним речима враћају на само дно цивилизацијске лествице , у једнакост . Једнакост у којој своју сличност можемо наћи само у неразумним животињама. Без рада, свесног ужитка и напретка , само са једном мишљу – егзистенција. Време у којем велики прождиру мале, то нам је донео социјализам – беду, страх, лажну наду у неку имагинарну будућност коју чак ни у илузијама више не назиремо , лажни национализам , све саму лаж до лажи.

Имамо и демократију .Највећу пошаст свих времена . Још једно обећање једнакости , мира. А зар није управо демократија та која доноси рат где год се појави? Чим у некој земљи назремо грађански рат, знајте да је то пут који себи утире демократија. И није ли онда управо она главни кривац рушења сваког иоле стабилног система људског друштва ? Наравно да јесте, свако разуман схвата да је демократија смрт политике, јер се кроз њу не може спроводити политика, кад је она тако установљена да представља сушту супротност политици.

Што се тиче једнакости , људи никако не могу бити једнаки, као што им ни судбине нису једнаке, нити интелектуалне способности , ни материјалне . Како у једном савременом свету ви можете поредити једног добро васпитаног човека , образованог , интелигентног са једним лоповом и убицом. Па нису ваљда поборници демократије или социјализма неки изасланици Божији па да спроводе Његов закон на земљи. Пред Богом можемо сви бити једнаки али овде на земљи , то никако не може бити. Узмемо ли за пример да су ти назови политичари апсолутни демагози , лажних обећања , успели да се уздигну изнад масе не тако што је народ у њима препознао неке квалитетне особине илити врлине, већ управо супротно , да су они жељни власти и похлепе, завидници својом лукавошћу побунили народ нудећи им „леба без мотике“ и опет те пароле о једнакостима где је свако творац своје боље судбине, они онда и нису имали шта друго да понуде осим ових испразних доктрина као што су социјализам, либерализам , демократија …

Поредак који са собом носи демократија јесте у почетку анархија, што и јесте суштина демократије, стање без поредка, но то стање се мало касније претапа у једну врсту дикататуре.Али оне где се још увек одржава нека врста једнакости, међутим у овом стадијуму демократије једнаки су само они који подржавају демократију и уједно пропагирају одређене вредности које та доктрина носи са собом. С`тим што те вредности у стварности и у земљама у којима постоји уређење никад не би могле се сматрати вредностима . Што је само још једна у низу чињеница колико је демократија сама по себи наказна.

Ми данас , гледајући те назови политичаре који у свакој реченици бар једном помену демократију, демократски поредак, демократски начин, демократско уређење, не можемо а да не приметимо да имамо посла са најобичнијим демагозима. Покушавајући да нам натуре те јалове аполитичне програме , контраиндикторне са самим собом, јер два различита концепта социјализам и демократију, којима је само исход исти, немају ништа заједничко, то значи да ни сами не верују у те идеологије које наводно представљају. Што нас даље води до закључка да нису политчари, нити идеолози како желе да се лажно представе народу, већ мали људи жељни власти и испразних речи. Они самим тим не желе добро ни народу који воде, јер уколико познају политику као науку и социјализам и демократију, знају да неће ни појединачно ове доктрине, а поготово не заједно уклопљене, донети никакав напредак заједници, осим њима самима кроз разне обмане које врше. Они се значи не баве политиком, они своју заједницу држе у летаргији и једном стању у ком народ само бива опијен хвалоспевима демократије , док време пролази око њега . Не може се такође ни демократија оправдати речју да су је водили погрешни људи, јер демократију не могу да воде добри људи зато што они знају шта је демократија и не подлежу њеним обманама а самим тим ни свој народ не желе да обмањују.

Тако да оном политичару који почне да проповеда о демократији илити социјализму , не треба и не смемо да верујемо, јер он тог тренутка када се дотакне демократије илити социјализма или било ког другог уређења сличног и безнапредног , он престаје да буде политичар и постаје само још један у низу малих људи жељних власти зарад сосптвене користи.

Још један проблем наше садашњице је недостатак национализма међу назови политичарима. Делимично се у појединим уређењима провлачио национализам али и то је било само лажни патриотизам и то у случајевима када је био потребан онима који желе власт. Никад ниједан од тих назови политичара није случајно показао свој национализам, али то је само зато што он не поседује њега, он га не познаје па самим тим не може ни да га испољи, све што је деловало случајно треба да се има у виду да је намерно , а да је намера управо да се и на овај начин обмане народ како би имао слику свог вође као некаквог националисте.

Самим тим што смо у недостатку национализма, нас врло често оптужују и за шовинизам. Што је опет друга обмана. Јер уколико народ помисли да га оптужују за шовинизам , онда је логичан закључак да у истом том народу заједно са његовим лидером цвета национализам, и тако ми путем овим обмана увек имамо погрешну слику о стварном стању идеолошких опредељења наших назовиполитичара.

Добар политичар мора да поседује у себи ту особину, да буде истински патриота. Овде долазимо до једног суштинског елемента, а то је да лидер једне земље мора да буде припадник тог народа али не нације , већ управо народа. У том случају вођа те земље , осим што ће имати одговорност према свома народу, имаће и према својим прецима који су се као припадници његовог народа борили за ту земљу и онда је његов осећај отачаствене љубави према тој земљи искрен и он је сам по себи националиста. Што рецимо не би био случај када би земљу водио припадник нације те земље, јер не мора истовремено да буде припадник народа који води и код таквих особа ма колико се они трудили недостаје осећај одговорности и љубави према својој отаџбини јер то није његова отаџбина. Даље нема он урођен осећај патриотизма ,и увек иза себе има резерну државу .

Зато је врло битно да нашу земљу води човек који се не устручава да покаже свој искрени национализам, јер он тиме показује колико воли свој народ и своју отаџбину , и да га није страх од тога. Значи да му је испред лидерског места, његова земља и њен народ. Таквог политичара поштују чак и оне демократски уређене земље и зазиру од његове неустрашивости. Баш зато што знају да такав политичар не може бити купљен њиховим новцем и да није постао лидер ради своје користи већ ради свеопште користи народа који води. Такав политичар природно је свом народу неће натурати некакве назови идеологије слободе и једнакости , нити ће свој положај задржати страховладом већ страхопоштовањем.

Народ са слабим вођом је препуштен самом себи, опет некој врсти анархије, зато у демократским уређењима владари морају да примењују тиранију али користећи се искључиво људским страхом. Њих народ по правилу не поштује, јер јасно је да нема разлога, али их се колективно плаши. Они као такви не нападају групе заводећи страх, већ на појединцима демонстрирају своју силу и показују шта ће се десити сваком ко покуша да им се супростави. И ово је једна врста привида , јер они су ти који се више плаше народа него што се народ плаши њих, али народ застрашен случајем појединца не схвата то и ћути.

Са друге стране добар политичар уједно мора да буде и јака личност , да међу народом заслужи страхопоштовање али не сејући страх , већ својом правдољубивошћу, делима и одговорношћу која ће донети добро нацији и народу који води, а њему самом поштовање од њих.

Није курва политика већ људи који је искоришћавају .

пише Весна Веизовић 05.09.2012