Вести

Домаћа храна

Кућа једнобродна, дужна, паорска. Предња соба са два пенџера; иза ње кухиња и стражња соба. Између два окна избијена врата. Од те просторије Живана Момчилов направила је бирцуз, у Великом шору, а у Дероњама. Столови покривени бирташким чаршавима живих боја.

пише Јован Јерков 30.08.2012

***

У углу паорска пећ са великим банком и запећком. У прочељу о(д)ма’ преко пута лебрњег пенџера, на најпространијем зиду, окачена слика сина Стевана, а до ње Лекина. Ту стоје уместо иконе. Два ратна друга, један погинуо, а други жив, стоје један поред другог, нераздвојни као и у рату. Онај други Александар Лека Ранковић, обилазио је матер Стеванову врло често из поштовања према другу и матери његовој. Навек је био у пратњи неких озбиљних људи у дугим кожним капутима. Нека, то баба Живани, сви су је тако звали, и није нешто сметало.

Слике су висиле у кафани на зиду од самог краја рата. Нико баби није замерао што ту стоје уместо иконе св. Великомученика Георгија, кућевне крсне славе. Дочекивала је баба Живана разне феле гостију: било је ту ознаша, министара, партијских другова из свих већих вароши Југославије; посећивао је бабу Моша, Коча, Пера, Кардељ и други.

Она, Живана, стасита жена са црном поврзачом марамом на глави и обавезном црном кецељом са белим ситним цветићима и великим џепом у који може да стане најалватнији буђелар, била је у исто време директор, шеф сале и конобар. Строга кад мора, доброћудна кад хоће, није волела пијанице ни пустолине. Умела је, онако јака, па још кад се разгоропади, да избаци неваљалце преко четири степеника на шор.

Долазила тако господа другови годинама, а баба Живана их дочекивала и угошћавала. Крај малих авлијских врата чучао је, као незаинтересован, деран мало тамније пути и будно пратио могући долазак гостију. Када би их запазио, звиждуком који децибелима уши пара, обавештавао је тамбурашку банду да се припреми за рад. Док си дланом о длан, а они већ на вратима и дискретном музиком дају до знања да је ово ваљан угоститељски објекат. Бегеш је навек стајао у углу бирцуза. И тако из дана у дан одвијао се богат кафански живот у баба Живанином бирцузу, на радост села и мештана.

После неколико година дођоше ти исти, озбиљни, људи, у дугим кожним капутима, али сада намрштени и строго наредише баба Живани да скине ону другу слику, ратног друга њеног сина и да им преда. Није било пуно расправе; баба Живана се, рипидама (читај: дланови) строго подбочила и врло кратко, разборито и одлучно узвратила:

– O(в)де можете добити лепог срнећег паприкаша из котланке, сушене шунке на дудовом пању, домаћих кобасица и меснатих чварака, овчијег подливаног сирца, свеже или умиљланке (фефероне) из дунста.Све је то у овом бирцузу дозвољено да се поједе или понесе, а ове две иконе, чедо моје, – обративши се једном од најстрожијих, не може нико нигде да понесе док сам ја жива, а можда и после тога.

Остале су слике на зиду бирцуза још много година после тога догађаја, а баба Живана је још дуго дочекивала и испраћала господу другове, министре, али и вредне паоре, бостанџије, Лалићане и друге добронамернике.

Можда код авлијских врата и данас седи неки други деран и звиждуцима позива дероњске тамбураше…

Јован Јерков