Вести

Ковачница

Лепо уређена кућа. Затрављено испред. Фасада шприцана. Три дуда заклањају пенџере. Авлијска врата воде у горњи део куће и, кроз баштицу, у кућерак. С оне друге стране, у сокаку који се протеже ка Врбашком шору, велики верштет.

Joван Јерков; Нови Сад; 29.08.2012

***

Милан–Мима ковач, а сви су га звали Бâба, био је сбажна људина са изражено јачим десним раменом; то је ваљда због тешког чекића који је био основни алат овог, надалеко чувеног, мајстора ковачког заната. Већ са првим петловима одјекивали су звонки ударци у наковањ. Баба је већ уранио прокоментарисао би прадеда. Тек сат и нешто после њега оглашавала су се звона словачке цркве, а баш је тај народ вредан. Безброј врста чекића, другог ситног и крупног алата висио је, у строгом војничком поретку, на бело окреченом, зиду верштета. Јова, поштен, ваљан и вредан момак, Брестовчанин, био је шегрт, па калфа, док се није ослободио.

Пурпурно румено гвожђе, извађено из кућишта усијаног угља, распириваног мехом на ножни погон, Бâба је савијао као да је од теста. Посебан догађај за радознале посматраче, а њих је навек било подоста, представљало је окивање потковице: мајстор је левом руком, ушицама, придржавао потковицу која је наизменичним, скоро театралним, ударцима савијана као кифла. Бâба је ударао десном руком, малим чекићем, а Јова великим са обе руке. Варнице су севале на све стране. Био је то очаравајући ватромет. Са посебним интересовањем посматрао сам како је мајстор Мима стављао потковицу на копито коња, из које се испаравао мирис посебне ароме. Дисциплиновани коњ, чију ногу је придржавао власник, није ни трепнуо. Ретко када се могло видети раскусуривање. Сазнао сам доцније да је ковач исплаћиван кукурузом и пшеницом.

Чудесно уједначени хаос звукова уловљених у ритам ударца чекића у наковањ, усложавани су у прелепу музику праискона коју је Бâба нехотимице стварао: два ударца у материјал – један у наковањ, један у материјал – два у наковањ, два плус два, три плус два…

Многа цветања јабуковог цвета доживео је мајстор окивајући раонике, резе на авлијским вратима, разне клинове… а продоран звук наковња ваљда се још ваља изнад кровова и крошњи, сада неких нових јабука. Опори воњ нагорелих копита и миомирис водене паре, из шавоља, у које је стављано усијано гвожђе, преселили су се, негде, у модре и мокре јесење облаке, а на неком другом наковњу Баба кује нове усијане звездице у висинама бесконачности

Joван Јерков; Нови Сад