Вести

Колач

На други дан Божића, сваке године, у кумовску кућу, долазио је најмлађи син, тада још момак за женидбу и доносио колач. Био је то лепо умешен, и у модли испечен, врло укусни куглоф.

пише Јован Јерков, 27.08.2012

***

Колач је ношен у знак поштовања куму; овај прелепи обичај данас неповратно нестаје, а ако се и догоди, онда је то нека куповна посластица – конфекција. Седело се у предњој соби испод иконе, за столом застртим стоним ћилимом прелепих пастелних боја. Из ормана је изношен само у посебним, најсвечанијим, приликама а ткан је на разбоју у другој половини 19. века.

Уз ломљени колач диванило се, тога дана, о свему и свачему, као и сваке  претходне године, хваљено младо домаће вино…

Чим је каснозимско сунце најавило скори долазак пролећа млади кум обављао је тих дана текуће паорске послове. Лепо ухрањеним и тимареним вранцима, који су вукли запрежна кола – празна или натоварена теретом, пролазио је свакодневно поред кумовске куће. Једног осунчаног преподнева прошао је кум запрежним паорским колима и приликом проласка поред куће скинуо, на моменат, шешир и продужио пут величких јама. По повратку са њиве  кум је опет скинуо шешир. Коментари ни објашњења нису неопходна; кум је из поштовања према укућанима, навек, скидао шешир при проласку поред куће.

После неколико година у поподневним сатима једног суботњег дана зачуо се продорни звук гајди и певање гајдаша. То стари кум – свекар, обучен у свечано руво, са заденутом паприком у ободу шешира и чутуром, окићеном првим јесењим цвећем и пешкирима од бељеног безаног, извезеног, платна долази, најпре у кумовску кућу да зове у сватове. Неколико дана после тога појавили су се и фифери (девери) са тамбурашима, у фијакеру и бесним вранцима, да потврде позив у сватове.

Јован Јерков; Нови Сад