Вести

Знак на путу

После шока који су доживели променом Закона о НБС и сменом њеног гувернера, државно задуживање је постало нова ужарена тема међу бројним економским аналитичарима који су произашли из жуте финансијске свере.

пише Оливер Вуловић 26.08.2012

***

Да ли су задуживања које планирају нове власти скупа или јевтина, шта ће на то рећи европски и англо-амрички финансијски кругови, шта ће се од нас поред враћања новца још заузврат тражити су питања која вам као из катапулта лете у лице како укључите тв, радио, рачунар или отворите дневну штампу. Ако заборавимо истим економским аналитичарима то што таква питања баш и нису гласно или их нису уопште постављали за земана њихових сада тешко поражених фаворита,тешко је а не приметити њихову личну, чисто политичку фрустрацију док та питања сада тако гласно и снажно постављају у јавности.

Њихова „брига“ о начину на који ће се сада држава задужити је слабо маскиран осећај ужаса због евиднетне намере руског , кинеског и осталог незападног капитала да, осим због сопствене економске надградње и раста профита, самим својим уласком учврсти и темеље српске државе, јер за разлику од западног капитала који је и овако јадно до сада био пласиран на ове просторе а само зарад сопствене сирове и зеленашке оплодње и материјалног базиса за непријатељску политику своје матичне државе према српским интересима, незападни капитал неће имати ништа против ако се држава домаћин усуди да поред економских води рачуна и о својим националним интересима.

Панично рачунање од стране жутих економиста камата на руске и кинеске кредите, те лажи и опањкавања које том приликом шаљу у политички етар су чист сурогат паничног страха за сопствене позиције и економске дивиденде које су „зарађивали“ својим изразито критизерским опсервацијама свега источног па и источног капитала. Осим пада економије у ЕУ и САД као чиниоца за себе, смена власти на изборима у Србији је омогућила да се сада јавно сме и може причати о свим досадашњим европским и америчким уценама у смислу политички диригованог економског ослонца Србије само на Западну страну светске економије а то много иритира и нервира дојучерашње недодорљиве домаће економске гуруе и њихове пратеће НВО.

Изношењем става од стране садашњег државног врха да није тачно да се само налози ММФа, ЕЦБе и Светске банке имају узимати као коначне и дозреле мудрости после којих више нема шта да се размишља или сумња, је изгледа за домаћи лихварски свет дошао пребрзо и у снази коју нису очекивали. Сваком је јасно да у савременом свету апсолутно слободног избора економског партнера нема и да је већина међудржавних економских односа политички детерминисана , јер да је супротно, ни једна европска или америчка компанија не би поштовале санкције уведене Ирану, Сирији, Куби. Због тога, отварањем врата ваневропском капиталу а да се при томе иста не затворе и европском и америчком, Србија демонстрира и намеру да се са што мање штета, последица и гурања прста у око рањном Западном капиталу и његовим политичким експонентима другачије позиционира и у политичкој арени и тако што смиреније дочека и јавно обзнањивање пропасти униполарног поретка у свету.

Нико не гаји илузије да ће утицај Србије у односима са политичким експонентима руског, кинеског или било којег другог ваневропског капитала бити симетричан али можемо бити много сигурнији у то да неће бити комплементаран као што је до сада био у односу са политичким експонентима Западног капитала, као и у то да евентуално падање у већу зависност од ваневропског капитала морамо платити територијама и животима грађана .Многи се данас у сусрет озбиљнијих економских односа са Русијом и Кином а из страха и искуства стеченог на основу политичке патологије коју је на планети инсталирала америчка влада и њени сатрапи, питају да ли уоште постоје здрави и партнерски односи међу дражвама. Не постоје апсолутно здрави и апсолутно партнерски односи међу државама али постоје вишестрани и сложени партнерски односи лишени политичке патологије у којима не постоје ни као почетне а ни као крајње позиције да једна страна мора имати све а друга ништа или једна страна готово све а друга готово ништа.

За почетак, Русија и Кина у историји наших међусобних односа никада нису кидисале ни наше територије нити на животе наших грађана, што не значи да ће њихово одношење према Србији бити економски милосрдно а њихови политичари према нама анђели али сам сигуран да неће бити ни економски немилосрдно у смислу беспримерног изношења нашег капитала и уништавања привреде .

Задовољан сам , јер ми је и Западног милосрђа и Западних анђела доста за вјек вјекова.

Оливер Вуловић

www.olivervulovic.com