Вести

Ко је какав?

Подсећања многих аналитичара и писаца бројних фељтона на европску поквареност и бесраман однос према Србији, јасно указује да од две стране, од којих: “ни једна нема виши политички морал од друге“, треба изабрати ону која је мање лицемерна , а то је у овом случају Америка.

пише Драган Видаковић, 25.август 2012

***

Још од времена када су нам Европљани за злато продали топовске гранате које су морале да се прерађују у српским радионицама у јеку рата, па до француске коњице „која (тобоже) није могла да стигне српску пешадију“, нормално све док Срби не упадну у неко бугарско село са жељом да врате мило за драго, преко одлучујуће улоге при изазивању најновијег рата преурањеним признањем БиХ од стране Немачке (по америчким оптужбама), Кинкел – Ведриновог паничног писма у ситуацији наше потпуне контроле над Косметом, те до бесрамног, дивљачког бомбардовања дела Европе од стране, тобоже, цивилизоване и демократске Европе, до бескрајних понижавајућих условљавања за пријем у ЕУ, до одбијања да нам плате ратну штету, показује се врло једноставно да је Америка мање опасна од Европе, бар не лаже, отворено покаже и штап и шаргарепу, мада јој је шаргарепа сасвим непотребна, пошто смо реп одавно подвили и чини се ипак одржи реч до рока кога је сама прихватила.

Иначе, наш незаустављиви пад у амбис, трагични поход проласка теснацом између Западних чудовишта отпочео крилатицом Слобо – Садаме која је одјекивала Београдом почетком деведесетих.

На основу чега су је демонстранти узвикивали, када ни једна паралела, у то време, између те двојице није постојала?

Није се тада знало какве ће они невиђене злочине тек да почине, нити какви ће то тек бити диктатори, по будућим западним причама, мада још нису пронашли оружје за масовно уништење, али и даље верују да постоји, све на свету знају, једино наводно нису знали где им је Садам.

За Слободана су знали где је.

Како је у то време једна Србија оптуживала другу за бољшевизам, што нам је нанело немерљиву штету, нема никакве логике да та иста Србија није скандирала Слобо – Кастро, или Слобо Ким Ил Сунгу један.

Одакле, у то време, та бесмислена крилатица Слобо – Садаме?

Па, одавно је скицирана тужна судбина Србије и Ирака. Знало се одавно и за будуће санкције, и за бомбардовање, и за успутну сатанизацију, и децу која умиру без лекова.

Улоге те двојице, узгред буди речено некада западних фаворита, биле су одавно написане, а маси, која није ни знала зашто нешто скандира, као пилот пројекат, у уста је је убачена, тада бесмислица, а касније се видело дубока и нераскидива веза, створена у виртуелном свету помешане стварности, рата, игара и разарајуће пропаганде, још онда када је створена Албанија, или кад су Енглези отели Ирачанима Кувајт, преко, готово, подршке да Садам упадне у Кувајт, а да Слободан на Газиместану скупи милион људи, са завршном сценом отимања Космета и стварања Косова, за упад неког будућег „Садама“ или „балканског касапина“ или „гаранта мира“, како ко воли, а све за потребе изазивања неког новог рата на Балкану, за који се сценарио вероватно негде скицира или чак разрађује.

Толико фино Запад плете своју политику, да његови потези показују свој прави смисао за 10 – 20 – 30 година, а неки вајни аналитичари имају обичај да причају да Запад скоро да и нема појма шта ради, готово да је све по њима случајност, незнање и необавештеност Запада. Каква глупост!

Докле је ишла та технологија лажи која нам је нанела немерљиву штету види се и из Фишерових оптужби да „Србија од Косова прави један нови Аушвиц“, да је по Америци, а и многима, Милошевић као Хитлер, или по Аснару: чак и гори од Хитлера, и само је нејасно зашто га не пореди са Франком, Хитлеровим савезником и пријатељем.

Неће. Они једни друге чувају, нису као ми, а Аушвиц се помиње само зато да би се ублажило сопствено зло. Чуј, има горих од (Хитлерових) Немаца.

Најчудније је то што су те ступидне приче поред клијената „Гласа Америке“, „Слободне Европе“ и „Дојче Веле“, „прогутали и многи поштени и честити људи, не схватајући да ми морамо да будемо Хитлерови Немци, са ледом (хладњаче) уместо ватре (крематоријуми), са једнонационалним тровањима уместо вишенационалних гасних комора, да нам се догађа „мали (велики?) Нирнберг“, да ћемо олако понављање бесмислених парола платити страховито великом ценом, те да ће мржња према појединцима и радост због њиховог хапшења бити наше задње сеирење и радовање пред упис у светску књигу зла, а о финансијској, психолошкој и моралној катастрофи да се и не говори.

Ниједан народ није о себи самом изговорио толико гадости и денуцирања, нико није испољио толико нетолеранције, острашћености и мржње, а бескичмењаштва, снисходљивости и додворавања према другима, али и ниједан народ се данас у свету не чини мањим и према никоме се не показује такав презир као прама нама.

Можемо ли из блата у које смо се сами угурали, да се не гађамо више тим блатом и увесељавамо свет око себе?

Можемо ли да почнемо да излазимо из те рупчаге, да се придржимо, помогнемо, обришемо блато, умијемо се, насмејемо једни другима, потрудимо се да се разумемо, проговоримо, престанемо да копамо једни другима ране и наносимо неподношљив бол. Да се окренемо себи и својим интересима. Да не мислимо ни о реформисању Америке, нити Европе. Да се угледамо на свет коме се толико дивимо, да власт поштује опозицију и опозиција власт, а заједно народ и државу. Можемо ли то?

Драган Видаковић