Вести

Види нашег Тасу…

Ваша Преосвештенства, свештенства, браћо и сестре у Христу, желели бисмо да заједно са светим Јустином разобличимо књижицу ”Записи о екуменизму” умир. еп. Атанасија Јефтића, у којој је представио лик светог аве Јустина и од предивног светитеља,

ИХТУС, 19.08.2012

***

који је живео и говорио у Духу и Истини, направио надриреалистичку карикатуру како би ”настављаче” авине идеје оправдао, а осудио ”зилоте” и ”фундаменталисте” (ревнитеље за очување Светог Предања и Богом установљеног поретка у Цркви).

Али како нас мудрост јеванђељска учи: ”Не верујте сваком духу” и ми смо опрезно приступили уз гесло ”не верујте Атанасију Јефтићу” и уз молитве светом Јустину почели да упоређујемо речи авине и ”расуђивања” Атанасијева, опет по Спасовим речима: ”Не гледајте ко је ко кад судите, него праведан суд судите” (Јов. 7,24).

У поменутој књижици изнети су цитати светог Јустина где нам он представља истински екуменизам који је сав у Цркви и који обједињује све Православне у Духу и Истини. Насупрот истинском црквеном екуменизму ава нам представља и лажни ванцрквени екуменизам, папистичко-протестантског типа базираног на хуманизму и обједињавању свих секти. Уређивач ових текстова је вероватно ”заборавио” да нагласи да у овом секташком екуменизму учествује Једна Света, Саборна и Апостолска Црква – Православна као активни члан Светског савета цркава и ”дијалога љубави”. Па ћемо мало допунити пропуштено, али не некаквим нашим ”зилотским” расуђивањем, већ речима, тј. цитатима светог Јустина, и на тај начин авину карикатуру, насталу од болесног вида једног надриуметника, преправити у икону Божију.

Прво ћемо подсетити да у том свејеретичком екуменизму учествују и представници СПЦ у тзв. ”дијалогу љубави” који ава назива легеоном, лажним хришћанством, свејересју која тежи јединству без покајања и одрицања од јеретичких заблуда.

Све даље у овом тексту подебљано су цитати светог аве Јустина (из писма Еп. шабачко-ваљевском Јовану):

”Екуменизам хоће к истини без покајања”.

Овом књижицом Атанасије Јефтић покушао је да заташка данашњу ”заједницу у различитости”, спајања светла са тамом, разоткривши себе и своје истомишљенике. Екуменизам који у ССЦ спаја 233 јереси са Црквом Христовом управо је та хуманистичко нихилистичка творевина коју ава жеравично осуђује, али све је вешто прикрио модерни теолог Атанасије како би манипуласао неискуснима. На 16. страни те књижице ава говори:

”Уједињење ”цркава” није самобитно већ мајмунско подражавање ”Уједињених нација”. Каква лакомисленост: у Цркви Богочовек све и сва у ”Уједињеним нацијама” – човек све и сва”. Ову заједницу наш патријарх Иринеј назива ”јединство у различитости”.

”Дијалог љубави – пре њега дијалог истине. Дијалог љубави могу да обављају и ђаволи”. Затим у закључку каже да је Црква јача од свих грехова, од свих смрти… на шта Атанасије расуђује у фусноти, цитирамо: ”Јасно се види да отац Јустин није у страху од екуменизма, као што панични страх пројављују сви антиекуменисти–фундаменталисти…”

”Пре свега неизбежно је питање које мучи сваког савесног православца: Зашто је Београдска Патријаршија (никада нећу рећи: Српска Православна Црква) под Патријархом Германом ступила у јеретичко удружење, звано „Екуменски савет цркава“, које сачињавају неких 233 јереси? И још: Зашто се Патријарх Православне Српске Цркве примио председништва над тих 233 јереси? – Запрепашћена, рањена, ударена посред срца, православна савест вапије до неба, до изнад неба: О ужаса над ужасима! О стида над сваким стидом! Наследник Светих Апостола и Светих Отаца и Светога Саве — председник саборишта, у коме се на безброј начина одриче и сам догмат о Светој Тројици, па догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, па догмат о Богочовеку Господу Исусу, о Његовом Васкрсењу, о Његовој Пресветој Богомајци, о Светој Евхаристији, о Светим Иконама, о Јерархији, итд. итд. итд.”

Овде се не ради о ”паничном страху”, већ о вапају до неба, о ужасу и стиду свих савесних православаца који устају против неканоских поступака четири човека што се зову Синод, а под ондашњим патријархом Германом, или данашњим Иринејем. Подсетимо се – Синод није Црква, он јесте Свети Синод ако је у саборном уму са свима Светима, али ако падне у јерес он представља четворицу палих које Црква (Епископи у истини и народ) није дужна да слуша. Чујмо даље аву Јустина:

”Ето, ту свету веру Православну, ту свету Цркву Православну, о којој тако апостолски одлучно и светоотачки богомудро говори Свети Сава, почели су данас да издају многи православни Патријарси и Епископи и Пастири, а наследници Светога Саве, не само не предузимају ништа против тога, него чак и сарађују, и подржавају, и учествују у, авај! тешко је и рећи: разрушењу Цркве Божје, Стуба и Тврђаве Истине (1Тим.3,15).”

До данас ти рушитељи СПЦ говоре: ”Све је у реду, ништа се неисправно не дешава у Цркви”.

Завукли се у егоистички мрак самозадовољства па у ”празности ума” таму проглашавају за светлост, док ревност свих истинских православаца проглашавају зилотизмом. Ава Јустин је такође зилот, па чујмо како и он ”успаничено” пред лажне христосе ставља питање патријарха Атинагоре, који је неканонски скинуо анатеме са латинске јереси и почео те бесконачне ”дијалоге љубави” који, уместо да уведу јеретике у Цркву покајањем и одрицањем од својих заблуда, управо раде обрнуто – уводе у Цркву јеретички хуманизам зачињен рационализмом западних ”великих теолога”.

”Ево и другог питања из савремене ужарене вавилонске пећи: Шта сте учинили, Богом постављени стројитељи Цркве Христове, за заштиту Светог Православља од самоубилачке површности и издајнички неозбиљне делатности Цариградског Патријарха Атинагоре, који својим неопапистичким понашањем у речима и делима ево већ више од једне деценије саблажњава православне савести, одриче јединствену и свеспасоносну истинитост Православне Цркве и вере, признаје римске и друге јереси за равноправне са Истином, признаје римског Понтифекса-Максимуса са свом његовом демонски противцрквеном гордошћу…”

У Цркви је пометња коју егоизам и човекоцентризам не примећују. Чак многи ”необавештени” препирачи кажу: то су фотомонтаже, клевете, итд. А дешавање је следеће: одрицање од Светог Предања кроз заједничке молитве, пуштање јеретика на амвон, у олтар, узимање благослова од истих, чак и од папе, читање јеретичке литературе, уздизање папе као теолошке величине, причешћивање римокатолика оправдано икономијом, и све оно противно канонима Цркве. Па чујмо шта каже ”зилот” Свети ава Јустин:

”Нису ли још, насупрот изричитим Канонима Светих Апостола и Светих Отаца – Апостолски 45. и 64. Канон; Лаодикијски 32, 33, 34. и 37. Канон, молили се заједно са јеретичким великодостојницима и њихове „благослове“ примили по храмовима београдским кад су им они долазили у „братске посете“, или по њиховим зборницама кад су ишли њима? Нису ли неки наши богослови и професори, ваљда из незнања, проповедали и проповедају не Богочовечанско, саборно, истински икуменско Православље, него „екуменизам“ протестантског синкретизма и еклектизма, у коме од вере Отаца нема ни трага, већ сам бесплодни европски хуманизам и бесомучни европски антропоцентризам? Ово кратко навођење само неких од суштинских проблема Цркве Христове, могло би бити далеко опширније благодарећи одговорности, или, боље рећи неодговорности неких наших најодговорнијих црквених људи. Но и ово до сад речено, довољно показује да они нису на путу Светих Отаца, не поштују Свете Саборе, него газе Свете Догмате и Свете Каноне, идући за лажним духовима противним Духу Божјем, Духу Христовом…”

Из свега до сада се види да ава није млако и прећутно гледао на рушење црквене тачности (акривије) и напуштање канона Светих Отаца, како је његов духовни лик карикирано представио Атанасије Јефтић. Слепи вођи слепима се оправдавају љубављу и осталим лукавствима која их учи отац лажи, али авином виду није промакло њихово лицемерје, дрскост и игнорисање Светог Предања и потпомагања јеретичке заблуде на пропаст оних који се те заблуде држе.

”Немојмо се изговарати сентименталним и празним фразама о „времену“, о „духу времена“, или о „духу екуменизма“ који влада у свету, или о „ дијалогу љубави“ који тобож загрева срца наших савременика насупрот досадашњим „вековима мржње“, или другим сличним лицемерним фразама. Такав став је површан, и неистинит, и игнорантски, и лажан. Лажан је, јер уместо „љубави Истине“ (2Сол.2,10), уместо „истиновања у љубави“ (Еф.4,15), уместо љубави ка Истини Богочовечанској, протагонисти споменутих штурих фраза „ходе као незнабошци у празности ума свога“ (Еф.4,17) и даве се у мртвом мору европског лакомисленог човекопоклонства и човекоугађања. Резултат је тога? Не просвећивање заблуделих ван Цркве јеретика, и повратак ка „вери Истине“ (2 Сол. 2,13), већ општа индиферентност у вери и бљутави синкретизам…

Знајмо и у сну и на јави да, по богомудрим и апостолским речима Посланице Источних Патријараха: „сам црквени народ јесте чувар православне вере и предања“ (Посланица 1848. год.). Немојмо да се деси да тај још верујући народ Божји једнога часа дође до тога да данашње Епископе не признаје више за носиоце и чуваре апостолско-светоотачке вере, како је то знао чинити православни народ много пута у својој крстоносној историји.”

Све је толико јасно за оне који хришћанство мере по Истини и тачности вере, а не по лицима, тј. по оболелом духовништву које своју шизофренију оправдава рационално-хуманистичком љубављу према човеку, кокетирајући са 233 јереси у ССЦ, издајући Христа.

”Богу се треба већма покоравати него човеку” (Дел. ап. 5,29). Човекоугодништво према онима који су својом јересју устали против Бога и Његовог Јеванђеља је ”неразум који сам себе објављује”. Цитирамо аву:

”Правдати се при томе тзв. црквеном икономијом (попуштањем) није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто издајство Цркве Христове…

Жалосно је такође што наши богослови, и они у богословијама и они на факултету, не знају светоотачки пут у вери и у животу, у црквеној делатности и црквеној организацији, у православној Догматици и Етици, у православној Еклисиологији, у православном литургичком и духовном животу; једном речју: у свима областима Богочовечанског православног црквеног бића и постојања, православне аксиологије и критериологије…

У својој хиљадугодишњој историји Српска Православна Црква није никада била тежи болесник него што је данас; болесник на самртничком одру, у агонијском ропцу.”

Ава говори о издајству, о самртничком ропцу СПЦ, а они: ”Ништа се не дешава”.

И на крају поменуте књижице приређивач Атанасије говори о ”истинском Екуменско-Саборнокатоличанском јединству свих хришћана, и свих људи у Истини = Богочовечанској Цркви; да сви буду једно стадо и један Пастир по слици и прилици Свете Тројице (Јн. 10,16-17)”. Ову реченицу ћемо мало изанализирати како не би било забуне. Она говори о истинском јединству свих хришћана и људи у Истини, тј Богочовечанској Цркви. Једини хришћани и људи у Истини су само Православни, тј. чланови те једине Цркве Христове. Преведено, то значи да ми чланови Цркве не дозволимо расколе, раздоре и цепање ризе Христове. Да међу нама буде јединство у Христовом уму, који је ум и Светих Отаца. Ко није од тог ума, није више ни православац. А од тог ума су отпали они који и јеретике називају хришћанима, тражећи начин њиховог присаједињења Цркви (без покајања) правећи лицемерну хуманистичку ”заједницу у различитости” коју ава назива легеон.

Речима пророка Божијег Јеремије: ”Проклет био ко немарно ради дело Господње”, позивамо све Епископе, ревнитеље истинског Православља да подигну свој глас у одбрану СПЦ од вукова заогрнутих мантијама и приучених теолога, да изађу из ССЦ и ако је потребно, одсецају труле удове јеретичког и рационалистичког зловерја које благодат замењује ”постотачким” мудровањем, да прекину ”дијалог љубави” и заузму неустрашиво исповеднички став, проповедајући Једну, Свету, Апостолску Цркву Христову – Православну, као ту једину Цркву коју врата пакла нису и неће надвладати, да забране литературу јеретика, преко које се хуманистички рационализам нашао у телу Цркве, преко оболелог и ка јереси наклоњеног клира.

Ако победите кукавичлук, позовите папу да се одрекне безгрешности и покаје за све јеретичке заблуде и призна Православље као једну истинску Цркву Христову. Тада ћете видети ”Његово” ”смирење” и ”љубав”, и схватити зашто су Оци анатемисали и одсецали јеретике, а не, као ви што за 30 сребрника римском синедриону продајете Христа=Цркву.

На Атанасија и све пале у вери гледати као на прелешћен клир, који руковођен демонским силама покушава да превари, ако је могуће, и изабране. Али жив је наш Господ Исус Христос, који нам даје благодат и силу разума.

”Ми Христов ум имамо и знамо шта нам спрема сотона”.

Јеретичком клиру поручујемо: ”Покајте се породи аспидини, јер се приближило Царство Небеско”, а свој браћи и сестрама у Христу: чувајмо нашу Цркву у Духу и Истини, не одступајући и бранећи је од злих посленика.

”Јер такви лажни апостоли и преварљиви посленици претварају се у апостоле Христове.”

” И није чудо, јер се сам сотона претвара у анћела светла.”

”Није дакле ништа велико ако се и слуге његове претварају као слуге правде, којим ће свршетак бити по делима њиховим.” (2.Кор. 13,14,15).

Атанасију Јефтићу поручујемо авиним речима: ”Нисте на путу Светих Отаца, не поштујете Свете Саборе газећи Свете Догмате и Свете Каноне идући за лажним духовима противним Духу Божијем – Духу Христовом”, навукли сте себи омчу и воденични камен, јер сте саблазнили многе Епископе и свештенство, који то даље шире у телу Цркве.

Патријарху Иринеју шаљемо поруку аве Јустина: ”У мутним и мртвим водама „екуменизма“, у које су неки од њих загазили, ретко се ко од православних одржао а да не почне тонути у јереси неправославља и злославља. Но знајмо за сва времена и на сву вечност: нико не може остати у Цркви Христовој Православној не држећи се благочестивог богочовечански саборног пута Светих Отаца и Исповедника Православља.”

Зар се на вас не односе одлуке Васељенских Сабора, или мислите да сте изнад њих?

”Ко има право да суспендује Васељенске Саборе. Ко?”

Једино добро које можете да учините је јавно покајање и прекид сентименталних односа са ”епископом римским” како га ви богохулно називате.

”У свејереси латинској нема апостолског прејемства, ни у продуженом папизму=протестантизму. Свејерес – какве тајне? Не постоје; а ако видљиво постоје – не важеће.”

О Иринеју, ”сачувај што ти је предано, клони се поганих празних разговора и препирања лажно названога разума. Којим се неки хвалећи, отпадоше од вере.” (1.Тим. 6,20-21).

С љубављу

Анастасије са браћом и сестрама у Христу, Коме нека је слава са Оцем и Светим Духом у све векове, амин.