Вести

Богдан Букумирић

Мртве другове, Панту и Ивана, ништа не може да врати, али за Богдана Букумирића би хапшење убица значило задовољење макар делића правде. Нажалост, злочинце више нико ни не тражи

13. Аугуст 2012. 21: 44 – >12: 43

***

Након четири операције на глави и две на стомаку, извађене слезине, смрсканог дела лобање надомештеног пластичним операцијама, Богдан Букумирић, један од дечака који је једва преживео напад Албанаца у Гораждевцу 2003. Године, живи за дан када ће убице које су пуцале на децу бити изведене пред суд. Све што жели је да их погледа у очи и пита:“Зашто”. Тада су убијени Иван Јововић (19) и Пантелија Дакићу (13) , а Богдан и још троје другара су рањени.

Нада се да неће проћи још девет година до откривања убица.

– Желим само да погледам у очи човека који је пуцао и да га питам:“Шта ти је то требало, шта смо ти ми, деца скривили у животу” – каже сада двадесетчетворогодишњак, а у тренутку напада на српску децу која су се купала на плажи, дечак од једва 15 година.

– Мртве другаре ми, нажалост, ништа не може вратити, као ни време током ког сам се трудио да се опоравим, али откривањем оних који су пуцали на нас би макар делић правде био задовољен. Све бих дао да су Панта и Иван данас живи, па макар и у колицима и да можемо да поразговарамо. Нажалост, њихове убице више нико ни не тражи – прича смирено, без жеље за осветом.

Не губи наду, али, како каже, што више времена пролази, све су мање шансе да се нешто промени. И ћутање је, каже, прикривање злочинаца. Није нормално да се за девет година баш ништа не открије.

Преживео је, како каже, само уз Божју помоћ. Рањен је 13. Августа, а тек 21. Јануара изашао је са ВМА. Лекари су прогнозирали да има само 4 процента шанси да преживи, 96 одсто је било на страни смрти. Када му се памћење вратило, десетак дана након изласка из коме, сетио се каже, сваког детаља масакра који је преживео.

– Док сам падао на земљу, рањен у леву страну стомака, сећам се да сам видео Панту како лежи поред мене. О Ивану нисам знао ништа, пошто је био на другој обали. Терористи су били сакривени иза жбуна, на само тринаест и по метара од мене. Вероватно не бих ни био рањен у главу да нисам покушао да устанем и погледам у њиховом правцу, јер сам желео да видим ко нас то напада и зашто – сећа се Богдан.

На лицу места је, како каже, нађено 74 чауре и просто је Божја воља била да не страда много више деце тог дана.

Рањен и крвав од Албанаца добио и батине

Нажалост, осам метака које је тог дана“добио” није све што га је тада снашло. На путу до болнице, испред пијаце у Пећи, Албанци су разбили аутомобил којим је комшија покушавао да га довезе до лекара, а он је онако рањен добио и батине. И то је преживео. Преживео је и путешетвије од 11 сати од лекара до лекара – од Гораждевца, Пећи, Јужне Митровице, Призрена до ВМА у Београду, где је стигао у коми, хеликоптером. Преображење Господње слави као други рођендан јер се на тај празник, 19. Августа пробудио из коме.

Као клинац, сањарио је да постане кувар. Свестан је, каже, да је то немогуће због непотпуне покретљивости леве стране тела, као последице рањавање главе и операција на мозгу. Све време које има данас преокупирано му је бригом о здравственом стању и напорима да се опорави.

– Знам да никада нећу моћи да се опоравим у потпуности, али све напоре, вољу и снагу тренутно улажем у то. Сви имамо много жеља, али мени је на првом месту да Бог свима да здравља и да ово што сам ја преживео нико не доживи, па ни они који су на нас пуцали. Волео бих само оно основно у животу – да решим стамбено питање и да једног дана оснујем породицу – прича Богдан, који не одустаје од осмеха пуног наде.

ПУСТА ПЛАЖА НАКОН МАСАКРА

Преостали рањени другари су, каже, сада добро. Остали су да живе у Гораждевцу, а када се нађу, ретко причају о оном што се тада десило јер се нико није скроз опоравио од трауме, а горак укус због убица на слободи не може да се опише речима. Плажа на којој су се кобног 13. Августа 2003. Године као деца купали, данас је пуста.

– Од тог дана нико се од деце више не купа на плажи. Сваки пут када одем у Гораждевац, одем на плажу. Сам. Прво се добро исплачем, а онда стојим и размишљам. Сетим се Панте и Ивана. Разрађујем у глави како је могао то неко да уради. И опет питање:“Зашто” – понавља и покушава да се смири јер му здравствено стање забрањује да се потреса, што је каже, немогуће.

Богдан се присећа и како је тог дана отишао на плажу.

– Моја кућа је била најближе плажи и другови су стално пролазили на путу до ње и звали ме да им се придружим. Тог дана, отац као да је нешто лоше предосетио, рекао ми је:“Сине, немој да идеш, хладна је вода”. Мало сам се премишљао али сам ипак отишао. И, вода је стварно била хладна. Изашао сам, а на обали су упалили ватру да пеку кукуруз. Стајао сам поред ватре, и одједном пуцњи – прича и даље у неверици као да се јуче догодило.

Не може да верује да су другови Панта и Иван заувек нестали од само једног метка. Нада се да ће престати покушаји застрашивања Срба у намери да напусте Гораждевац.

– Моје село је преживело оба светска рата, али и 1999. Годину. Преживеће све. Можда Вам звучи чудно, али мало ко зна да у Гораждевцу постоји црква брвнара стара осам векова. Саграђена је без иједног укуцаног ексера и сигуран сам да чува Србе доле – закључује Богдан ипак оптимистички.

(А. Поповић / Фото: Марко Тодоровић)

http://www.telegraf.rs/vesti/300206-decak-koji-je-preziveo-zlocin-u-gorazdevcu-za-telegraf-samo-zelim-da-pogledam-ubice-u-oci-i-pitam-zasto-foto