logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Друштво    Аутор: Преузето    166 пута прочитано    Датум: 4.08.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Само сам се молила: "Боже, само кости да му нађем“ и пре три године ексхумирали су га

“У гранатирању су ми страдали шестогодишњи син, мајка и сестра. Све се десило у трену. Авиони, гранате, дим…”

04. 08. 2012. 10: 10х | Ало!

***

“Повређена су ми оба ока, лице унакажено. Кућа спаљена. Изгубио сам све. Много година је прошло, али не осећам се ништа боље. Једну ствар сам схватио – бол није пролазан!“, каже за лист “Ало!“ Душан Дрча из Лике, сведок страдања цивила на Петровачкој цести 7. Августа 1995, када су хрватски авиони бомбардовали колону српских избеглица. А то је само један од стравичних догађаја у операцији „Олуја“, која је на овај дан, пре тачно 17 година, почела и за неколико дана довела до егзодуса више од 250. 000 Срба из Хрватске.

Убио се на граници са Србијом

И Весна К. (83) из Лике са сузама у очима сећа се тих летњих дана 1995. Године. Каже да не прође дан када се не сети ужаса који су претрпели она и њена сестра у колони на путу ка Србији.

- И данас се питам шта би се с нама десило да се човек из колоне испред нас није убио због тога што на граници нису хтели да нас онако гладне и очајне пусте у Србију. Када је одјекнуо пуцањ, свима нам се крв у жилама следила. У општој пометњи, запањени српски полицајци су, видевши тај чин, само подигли рампу и пустили несрећни народ преко границе – каже наша саговорница додајући да се и данас пита ко је био човек који је својим животом платио улазак избеглица у Србију.

- Петог августа сам покупио све што сам могао, стрпао у камион и кренуо са супругом, сином (6) , ћерком (9) , мајком и сестром. Отац није желео да иде. Није било шансе убедити га. Колона се полако кретала. Међутим, није било већих проблема. Онда, 7. Августа, око поднева, колону су почели да надлећу авиони и кренуло је бомбардовање. Дошло је до експлозије. Ја сам задобио повреде по целом телу, а син, мајка и сестра се нису извукли. Сахранила их је супруга два дана након тога.

Знао сам да су мртви и пре него што су ми рекли – мирно и храбро, покушавајући да угуши сузе, прича Душан, који сада живи у Апатину. У овом нападу, хрватски авиони „миг – 21“ су убили четворо деце, једну девојку (20) и четири старије особе, док је 50 цивила, међу којима највише деце, задобило тешке повреде, а сведоци се и данас сећају угљенисаних лешева, крви, ватре и остатака камиона и трактора.

Све је почело 4. Августа 1995, око четири часа ујутро, војном акцијом која је за циљ имала чишћење територије централне Хрватске од српских снага и цивила који су ту деценијама живели. Операција је званично трајала четири дана и завршила се падом Републике Српске Крајине (РСК). Босиљка Ђаковић из Петриње, града на подручју хрватске регије Банија, која данас живи у Београду, тог кобног дана изгубила је супруга Станка и остала сама с њихово двоје деце.

- Било је рано јутро када су нас пробудиле гранате. Данима се причало да Хрватска припрема 100. 000 војника за напад, међутим, то вече се није разликовало од осталих. Супруг, који је као возач камиона био у резервном саставу и тек с времена на време долазио кући, то вече је био са мном и синовима, који су тада имали две године и десет година. Није веровао да је могућ овакав сценарио. Вече пре бомбардовања питала сам га где да бежимо, а он ми је рекао: “Шта да бежите?! Уколико крене гранатирање, идите код комшије у подрум“, и то је било све. Није веровао да ће војска ући у Петрињу. Мислио је да “плави шлемови“, односно војници УН, то неће дозволити – прича Босиљка. Ипак, неколико дана касније сазнала је да је Станко мртав, да заједно с једним пријатељем није успео да се повуче на резервни положај. Остаци његовог измученог тела пронађени су тек 2009. Године.

- Само сам се молила: “Боже, само кости да му нађем“ и пре три године ексхумирали су га. У папирима код „узрока смрти“ је једноставно стајало: „Рат.“ Тек накнадно, након више захтева, добила сам комплетан извештај. Писало је да су поред рупе од метка на глави, нашли и преломе лопатице, вилице, руку и ногу, што ми указује да мој муж није само убијен. Нису га тукли после смрти, над њим је извршен злочин – закључује Босиљка.

Међународни кривични трибунал је операцију “Олуја“ окарактерисао као удружени злочиначки подухват, с циљем трајног и присилног протеривања највећег дела Срба с простора бивше РСК, док је у Хрватској крвави 5. Август државни празник, слављен као Дан победе и домовинске захвалности.

 

Преузето са портала ВЕСТИ

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/244315/Ubili-su-mi-sincica-a-mene-unakazili





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo