logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво, Европа    Аутор: Милан Дамјанац    266 пута прочитано    Датум: 17.07.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Под окриљем покрајинске владе -ЕКСИТ

Колико смо само излива беса могли да чујемо у претходних пар дана око одлуке Уставног суда Србије око неуставности поједних одредаба статута АП Војводине. Колико само реакција из наше северне покрајине, колико спинованих новинских натписа, колико буке око одлуке суда. Та бука највише говори.

Пише: Милан Дамјанац

***

Но, као и обично, улога медија је одлучујућа у држању народа у стању хибернације, само, штета по њих па им то више не успева. Нити ико од народа у остатку Србије верује да аутономаши желе нешто друго до де факто отцепљење, нити се аутономаши у Војводини скривају и поричу своје праве намере, што се могло схватити по реакцијама протеклих дана. И то је добро, то је одлично; ствари су, дакле, истеране на чистац. Ова одлука Уставног суда биће лакмус тест за нову власт. Од тога како се нова републичка власт према њој буде односила и колико ће инсистирати на спровољењу одлука суда зависиће и њена оцена корисности по државу и народ. Уколико се буде заобишло мишљење суда и на неки други начин омогућило АП Војводини задржавање статуса кво (а опет, не видим како би се то могло сем промене Устава, што би било и више него погубно) власт ће изгубити сав кредибилитет. Уколико, пак, власт буде поступила логично и подржала одлуке Уставног суда, ма какве оне биле, урадиће велику ствар за државу. Натераће оне који желе да виде северну Србију независну да јавно о томе проговоре и тиме ће убрзати процес одлучивања судбине АП Војводине. То је више него добро, пошто ће пузајуће подржављење покрајине коначно постати јавно и убрзано а народ може да реагује само када се догађа нагла промена и отворена издаја.

У том смислу, власт никако не сме да допусти наставак пузајућег отцепљења покрајине, јер је план јачања институција Војводине врло добро смишљен, спроводи се поступно и стрпљиво, са јасном идејом циља и средстава. Изградња новог војвођанског идентитета се намеће путем медија у покрајини и културних и просветних установа. Колико је ова тежња јака најбоље се може видети по наизглед тривијалним стварима, као што је транспарент који су истакли организатори Егзит фестивала, и који то и не крију. Занимљиво је да је наслов вести о овом догађају на сајту Б92 био „Нови Сад је главни град АП Војводине“, што је класичан пример медијског спина који мења смисао поруке на транспаренту. На транспаренту нема никаквог помињања аутономне покрајине. Овакво спиновање упућује читаоце и коментаторе у правцу наметања „једино исправног“ размишљања, чему, додуше, српски медији већ дуго једино и служе. Симулацији реалности и успављивању народа док му секу ногу.

Изјаве „војвођанског премијера“ о томе за кога грађани Војводине јесу или нису гласали и да ли је или није одлука Уставног суда исправна су скандалозне. Грађани Војводине су најпре грађани Србије, и имају се гледати само и једино у том односу када се говори о томе за кога јесу или нису гласали. У супротном, становници било ког села или града у Србији би могли да се жале да они овакву власт нису бирали и да та власт тамо нема легитимитет. То што господин Пајтић ради је опасна делатност изградње новог идентитета, која још једном говори у прилог тези да покрајину треба укинути. Пошто је он већ закључио да је одлука суда „политичка и удар на аутономију Војводине“, и затражио појашњења од суда, ја бих га упитао чему аутономија северној Србији, у којој од укупног становништва две трећине чине Срби као већински народ. Дакле, чему аутономија Србима од Срба? Осим уколико се не ради више о Србима? Можда аутономаши мисле да то неће још задуго бити Срби, већ ће кроз пар година постати „Војвођани“? Аутономашка клика се налази у позицији у кјој је био Мило Ђукановић деведесетих у Црној Гори. Треба им још 10- 15 година власти како би били спремни за отцепљење, јер је толико времена потребно за убрзану индоктринацију становништва и довршавање изградње новог идентитета.

Идентитет мржње и „грешка система“

Пре извесног времена смо имали прилике да чујемо скандирање „Србе на врбе“ и „Убиј, закољи, да Србин не постоји“ на Цетињу у дворани у којој се играла кошаркашка утакмица између репрезентација Србије и Црне Горе . Овај сраман догађај је још једном потврдио две ствари. Једна је да је спорт увек и пре свега огледало политике, а друга да је конструкција идентитета реалност и да позивање на историјски идентитет нема смисла уколико конструкцију подржава медијска и институционална елита на том простору. Наравно, изливи мржње које смо чули су доказ континуиране кампање против Срба и српског идентитета у Црној Гори, у којој група навијача која скандира представља тзв. грешку система. „Грешку система“ треба разумети као приказ суштине политике која се спроводи и пропаганде која је на делу. „Грешка система“ је њена крајност, екстрем политике која се намеће. Доминантна грешка система у скоро свакој околној држави јесте излив шовинизма, а само је у Србији доминантна грешка система излив аутошовинизма или самомржње.

Постулати једног система увек могу дати екстремне варијетете. Отуд је екстремни варијетет теорије марксизма анархизам. Зато је екстремна буквална варијанта политике која се у Црној Гори медијски намеће шовинизам према Србима пошто је српски идентитет камен темељац црногорске нације, а однос према њему условљава виталност и постојање нове нације. Отуд је идентитету који се ствара увек потребан спољни и унутрашњи непријатељ. Спољни непријатељ су Срби и Србија а унутрашњи остаци и сећање на српски идентитет. Стварање мржње је једини начин на који се такав идентитет који је, пре свега, историјски, може сузбити. Стога је једна целокупна политика мржње зашла у све области културе и образовања, тражећи начине да створи мржњу код млађих нараштаја, доведе у питање историјске истине и створи нови идентитет пун набоја и страсти. Новонастали идентитет се може сузбијати на само два начина- стварањем новог идентитета и деконструкцијом старог уз помоћ институција, медија и образовања.

Нешто слично се догађа и у Србији у којој „грешку система“ редовно можемо видети кроз изливе мржње према сопственом народу. Медији учествују у креирању једне политике самомржње и политике самостида, која намеће осећај кривице свима који се осећају као Срби. Међутим, на примеру севера Србије, АП Војводине, најбоље можемо видети да се процес деобе српског народа и слабљења српске државе никако не зауставља, већ напротив, убрзава. АП Војводина је статутом ојачана само у контексту слабљења Србије. АП Војводина представља државу у држави, камен око врата Србији- она је регулатор државне политике. Уколико власт у Београду буде спроводила другачију стратешку политику од погубне „ЕУ нема алтернативу“, брзо ће схватити улогу и планове Новог Сада. Војводина, оваква каква јесте, је регулатор српског државног апарата, она ограничавга маневарски простор сваке српске владе. Мржња према Београду која се ствара у Војводини изнова говори о новом стварању националног идентитета који почива на мржњи према Србима и Србији, а иза којег стоје интереси страних држава и доста новца (сетимо се само кампање о изјашњавању на националном попису).

Стога приоритетни национални циљ мора бити заустављање даљег растакања државног и националног ткива Србије. А да би се тај основни циљ испунио, мора се разумети основа процеса урушавања нације, морају се објаснити узроци ових метастаза пропадања које свакодневно видимо. Затим, мора се постићи консензус око националног идентитета. Шта он јесте, а шта није.

Узроци растакања националног и државног ткива су унутрашњи и спољни. Спољни, јер су у интересу богатих земаља запада и наших суседа који желе проширење на рачун наших територија. Унутрашњи, јер представљају слабост српског идентитета. Српски идентитет није успео да се конституише на језику, чиме би се створила српска нација три вере, два писма и различитих субкултура. Затим, не само што се један народ који говори истим језиком поделио на више нација, већ је неизграђена српска нација наставила да се дели по верском питању, да би се на крају, поделила и по културном модалитету (Црна Гора је најбољи и најсвежији пример). Постоји тенденција деобе, тенденција пропадања и смањивања српског етноса и то зато што стално траје борба и неслагање унутар српске елите о ономе шта јесте а шта није део српског идентитета. Не постоји консензус о том основном питању. Шта уопшше значи бити Србин? Које су то основне матрице које чине његов идентитет? Да ли је то језик? Није. Да јесте, не бисмо имали неколико српских језика под различитим именима. Да ли је то писмо? Највероватније да јесте. Само, уколико је ћирилица кључан део идентитета, онда је недовољан. Да не помињемо да то не решава питање наших великана који су писали на латиничном писму. То отвара питање, рецимо, Сима Матавуља и његовог статуса у српској култури. Да ли је мит? Јесте, с тим што мит, наше епске песме и наша култура нису у стању да апсорбују Србе других вера у национални идентитет пошто су изразито православног карактера. Стога је јасно да се српски идентитет мора првенствено односити на рпвославце. Да ли је то вера? И да и не. Као што смо видели у претходном примеру, вера је изузетно важан део идентитета али није пресудан, иако се на први поглед чини супротно. Након што смо се поделили по језику, поделили смо се и по вери, и тај је процес неповратан. Затим смо се поделили по култури, тако да су се Срби у Црној Гори који се данас изјашњавају другачије остали православци али национално одвојили од Срба. Да ли је карактер српске цркве? Да. Чини се да је најснажнији део нашег идентитета осећање повезаности и различитости од других који се најбоље осећа у Српској Православној Цркви, која је дуго представљала национални стожер. Оно што српско православље разликује од других јесте улога Српске Цркве у историји и то да је у дугим периодима када Срби нису имали државу она била једина институција која их је штитила и у коју су имали поверење. Урушавање Цркве стога нипошто није случајно. Ипак, и даље остаје питање- шта је то што је камен темељац српског идентитета, када ни Српска Црква није била довољна да се поделе међу Србима православне вере зауставе. Изгледа да је крајње време да схватимо да смо исувише мали и као народ и као држава да бисмо себи могли да дозволимо оволи9ко дијалеката, два писма, неколико вера. Крајње је време да почнемо да градимо културни и национални образаци из почетка. Тако ћемо коначно знати на чему смо.

Добро је што је ДСС тужбом Уставном суду ову ствар око Војводине истерао на чистац. Сада је права прилика да се схвати да су наредне четири године историјска прекретница за Србију. Или ћемо кренути тешким корацима ка избављењу или ћемо се још брже сурвати уз провалију. Исто сигурно бити неће. Ова тема није ни смешна ни безопасна као што се многима чини. Смејали смо се када су се појавили етнички црногорци па смо доживели узвике „Србе на врбе“ и „Убиј, закољи, да Србин не постоји“ на сред Цетиња. Смејали смо се 2005. године како у многим породицама један брат тврди да је Србин а други да је Црногорац. Сада нам више није смешно. Идентитет јесте историјска категорија, али се уз помоћ масмедија све може наметнути и преокренути- морал једног народа, његова историја и менталитет, па чак и укинути народ. Не будемо ли озбиљно почели да се бавимо овим проблемом чекају нас убрзане метастазе пропадања и нестанка државе и народа. Постоји много начина да се обесмисле институције које стварају народ унутар народа. Претпоставка је, наравно, да се мора ојачати сопствени национални образац кроз медије и образовање. Први је укидање покрајине мада је интересантно да је у Статуту АП Војводине јасно назначено да „о променама граница Војводине одлучују искључиво грађани и грађанске Војводине на слободном и демократском референдуму“. Ова невероватна ставка која стоји у Статуту фактички је камен темељц будуће државе. Као таква, она одузима инструменте из руку државе Србије и тиме је обесмишљава као суверену државу. По ком принципу је оваква ставка уставна? Да ли то значи да држава Србије не сме и не може мењати своеј унутрашње уређење без да пита само грађане Војводине? У нормалној држави се нешто овакво никада не би догодило.

Други начин је обесмишљавање покрајинских институција на исти начин на који су оне обесмислиле институције српске државе; стварањем и јачањем сремске, банатске и бачке регије. Шта год да се уради, добро је, све док се нешто заиста и уради.

 

Пише: Милан Дамјанац





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo