Српска Света гора: Прошло је више од месец дана како је мати Јелена са следбеницама прогнана из манастира. Сада се моле богу на врху чуке и поливају темеље будућег (расколничког или не) храма.
+++
Тражили смо им чабрицу сира да преживимо макар неколико дана. Исту ону коју смо сами исирили и прикупили. Нису нам дали. Молили смо и за неку шерпицу, тек толико да у гори имамо шта да скувамо. Одбили су нас. И кору хлеба да смо заискали, не би нам дали. Само су нам руком показали врата и са црквеног прага отерали. Ето, такав је наш усуд.
Мати Јелена, донедавно игуманија манастира Вазнесење у Овчарско – кабларској клисури, каже да није огорчена. Не јадикује и не куне. Једино се плаши Господа. Моли му се сваког трена, сваког дана, на исти начин као што је то одвајкада чинила. Али, више ништа није исто. Кришом и без јава, уведена су нека друга правила. Ново доба, па нова и служба: кажу, другачије се сада Господу моли. Није схватила, па није ни пристала. И зато је, ваљда, и сама пострадала. Као и много пута раније, као и сви други који се не одрекоше ни крста ни Христа. Тако, барем, она мисли.
Светиња под шатором Мати Јелена примила екипу репортера Пресса недеље
Ко је ту вера а ко невера
Трагом прогнаних монахиња, стрмом, вијугавом стазом до врха Овчара упутила се и наша екипа. Иако смо кренули на Видовдан, на место одакле се, кажу, најбоље види панорама Чачка и језеро Међувршје, није нам био наум да се задржавамо и било шта да гледамо. Понајмање ко је ту вера а ко невера, ко се оглушио о црквене власти а ко о вековни богослужбени поредак. Желели смо једино да видимо како живе и како опстају саме у планини. Без крова над главом, без воде, струје и хлеба, без свега оног што би и јаче сломило. А опет, нисмо знали ни да ли ће нас примити, а још мање да ли ћемо их уопште у гори пронаћи. Јер, сурова је то планина: много стаза, нигде путоказа; никог кога бисте срели и за правац упитали.
Још у Београду нам рекоше да постоје два пута: један је краћи, бржи и безбеднији. Води од самог Вазнесења, кроз порту манастира, право до чуке на којој су сестре свиле своје ново гнездо. Али, њиме не можемо. Кажу да крај цркве стоји стражар и да никог не пушта. Понајмање оне који би и сада да нечим цркви пркосе и јогунасте монахиње да походе. Постоји и други пут: знатно даљи, тежи и стрмији. Од манастира Ваведење, из срца српске Свете горе, рекоше нам да се лево одваја уски, шумски друм. Лети је углавном проходан. На магистралу излази под оштрим углом, усред кривине, и до њега се може једино преко пуне линије.
Одавде, па све до малог засеока подно самог Овчара, једно два километра, може се и аутомобилом. Даље, ка небу, уз стрму шумску стазу тешко је и пешице. Па опет, народ пролази. Мало, мало, па нека група наиђе, однекуд с висина, кажу да из манастира иду.
Манастир Вазнесење После пуних 38 година поново мушки манастир
А манастир, необичан! Бело, шаторско крило разастрто на ледини, тек да се човек мало заклони од кише и врућине. Десно, под њим, постављен мали олтар са иконом, а лево су трпезаријски сто и клупе. Иза њега неки темељи изливени, а нешто даље и повећа брвнара.
– Како је било, сад је одлично – мати Јелена нам прилази, поздравља и одговара на питање које још нисмо поставили. – А како нам је било, сам Бог зна. Најцрња беше прва ноћ, када смо по мраку из манастира истеране. Нити знамо куда да пођемо, нит’ смо знале коме да дођемо. Па опет, хвала Господу, и то некако прегурасмо.
А преживела је мати Јелена баш свашта током живота. Само у Вазнесењу провела је читав век, пуних 38 година. Када је дошла са духовником, оцем Савом Ћировићем и још две монахиње, 1974. Године, нису знале шта ће пре. Кров на храму прокисао, порта разграђена, нигде струје, воде, пута…
– Својим рукама сам копала рупе за бандере, довела сам воду са извора, подизала ограду и којешта још радила – сећа се. – Мало нас је било, а невоља много. Манастир није имао своју парохију, није имао свог имања ни икаквих прихода, а ваљало је и градити и од нечега живети. Колико сам само суварака из шуме донела, све што би нам шумар дозволио, само да бисмо се преко зиме некако огрејали. Колико је само камена прешло преко наших руку, колико земље, гвожђа и песка, све док светињу нисмо обновили и нове зграде подигли. А сада…
Уз Артемија 120 следбеника
Прошло је нешто више од месец дана од несрећних догађаја у порти манастира Вазнесења: група свештеника је уз помоћ полиције избацила девет монахиња из порте храма, уз образложење да су се оглушиле о црквене власти и одлуке епископа жичког Хризостома, те да су прешле под духовно старатељство рашчињеног владике Артемија.
Удружени представници духовне и световне власти нису штедели ни вернике, који су клечећи певали црквене песме и тиме, како је речено, пружали подршку прогнаним сестрама. У међувремену, старатељство над манастиром поверено је оцу Герману из Епархије жичке, из Студенице су пристигла два монаха, те је Вазнесење од женског претворено у мушки манастир. Свети архијерејски сабор СПЦ позвао је садашњег монаха Артемија, под чијим је духовним старатељством више од 120 монаха, монахиња, искушеника и искушеница, као и неколико свештеника, да се заједно с њима покаје и врати под окриље цркве, али одговора за сада нема…. А сада све из почетка, сричемо у себи неизговорену реченицу. Не спори игуманија да се са епископом у много чему није слагала. Понајвише у томе да се новотарије у цркву уводе, да се друкчије ваља Богу молити, да се исповест и причест и без поста могу обављати. Уосталом, и Сабор СПЦ – а је о томе више пута расправљао и увек би њој за право дао. Ал’ опет, неко и даље гура унијаћење, светосавље одбацује и православље одгурује. Ни сама не зна шта се сада ово дешава.
– Каже ми епископ: „Ти си уз Артемија пристала?!“ – сећа се када је прошле године ишла у Краљево, по позиву из Владичанског двора. – „Стаћу уз сваког ко ми у веру не дира“, рекла сам му. „А шта ако Артемије поклекне, ако се покаје и на прави пут врати“, пита ме он. „Ако Артемије поклекне, бог и даље остаје“, рекла сам му. И тако то би – прича нам она.
Признаје Јелена да није ни сањала да би неко могао да их истера из манастира. И не само да остану без крова над главом, већ и без свега другог, свега оног што су саме радиле и својим рукама стварале.
– Најжалије ми је живине, кокошака и коза – признаје. – О њима смо се старале и оне су нас храниле. Чујем да их више нема, да су и њих некуд отерали – прича са сетом, док јој поглед бежи доле ка долини, ка светињи која и без њих наставља да векује.
На гробу духовника Да је Ћировић поживео, ово се не би догодило
Божански пој из брвнаре
Док причамо са игуманијом, из брвнаре се чује божански пој младих монахиња. Поносна је Јелена што ниједну није наговарала, што је свака срцем одлучила и за њом кренула.
– Најтеже је било прве ноћи, када смо на под колибе као сардине полегале – каже игуманија. – Ко зна са каквим је мислима свака легла и какве су их патње тада заокупиле. Ал’ опет, не даде Бог да пропаднемо. Већ сутрадан похрли народ к нама у гору, и свако понесе шта је имао и ко је шта могао. За тили час добисмо кревете, поњаве, неке судове, храну… Ма, док је верујућег народа, и ми ћемо живети.
Не помиње мати Јелена, али се и то види да је народ и грађевински материјал на рукама изнео, темељ да залије, храм да подигне. Када ће га завршити, коме ће га посветити и ко ће га напослетку освештати, за сада не знају, нити о томе превише размишљају. Уосталом, зна се ко о томе одлучује и ко се над свима нама брине. А ко је ту у праву а ко у криву, ко је јеретик а ко се јеретицима приклања, показаће време. Једино што се за сада зна, а то је оно што у врху цркве упорно негирају, да је раскол започео. А докле ће трајати и како ће се завршити, још само свевишњи зна.
Влада Арсић
01. 07. 2012; Пресс
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/229839/Monahinje%20pod%20%C5%A1atorskim%20krilom.html
… [Trackback]
[…] Information on that Topic: novinar.de/2012/07/01/monahinje-pod-šatorskim-krilom.html […]