Вести

Недавно у једном интернет магазину прочитах чланак о феномену аутошовинизма код Срба. Покушавајући да докуче и објасне српском народу шта се заправо дешава са нама самима и који је разлог аутомржње врло занимљиво и народско објашњење дао је Радослав Павловић

Пише Весна Веизовић, 18.06.2012

+++

„Није случајно што је израз аутошовинизам потекао од тадашњих студената а данашњих ЛДП-оваца, односно комуниста. Ви нигде на кугли земаљској нећете чути да неко за свој народ каже ми смо говна. Ја сам то од детињства слушао и увек сам се грозио те изјаве. Како уопште неки народ може то да буде? Код нас је постало нормално да Срби нису људи, него су говна. То је толико постало нормално да сам очекивао да ми се током дневника неко обрати речима добро вече, говна, како сте? Ето до каквог су нас мазохистичког и крајње морбидног аутошовинистичког самопрезира довели некадашњи и актуелни комунисти.“

Та патолологија самомржње, која је мање више натурена али и прихваћена од једног дела српског народа, је из године у годину све израженија. Признавајући сву кривицу за дешавања током деведесетих година, чија идеја сасвим сигурно није из нашег лонца скувана, ми смо на начин криваца са грижом савести један велики део уступака комшијама сагнуте главе испунили. Можда је најбољи пример за горе наведено Сребреница. Шест хиљада преко ноћи створених жртви, без стварног имена, без породице која би ожалила те жртве, али са гомилом доказа да се геноцид никада није десио. Ипак аутошовинизам је преовладао и ми смо признањем тог, наводног, злочина постали „геноцидна нација“.

Истовремено прочитах још један чланак са хрватским префиксом у ком извесни Јурица Павићић пише жалопојку о недостатку Срба у Хрватској јер, забога сада више немају над киме да се иживљавају, нити у коме да траже кривца. Аутор као какав полијугословен, што би се могло закључити из текста, ипак не види неко велико зло ( бар не што се тиче поменутог текста „Срби су нама као чаша коњака“) у акцији „Олуја“ , када је из Хрватске прогнано преко 250 хиљада Срба, осим већ поменуте чињенице да немају на кога да сваљују сопствене грешке. Наравно не помињући Јасеновац и Градишку. Хрвати се сећају само ону годину после другог светског рата, када је побијена неколицина нелојалних комуниста пореклом из Хрватске и оних залуђеника који за вишу добробит свог хрватског народа нису хтели да се одрекну усташке идеологије, или пак оних који то нису знали добро да сакрију.

Значи из Другог светског рата Хрвати збирајући се у југословенство излазе као хероји и победници, ослободиоци и поред тога што су за време целог рата као усташка држава били активни савезници нациста и фашиста. И поред почињеног геноцида над Србима, где је побијено преко милион Срба и Јевреја, они себи дају за право да мрзе Србе. Исто као и пре сто година, као и пре педесет или двадесет, један Србин у Загребу никад није био опуштен и слободан, док је сваки Хрват у Београду у свако доба пре свега био заштићен као златно јаје, и до те мере слободан да у сред Београда пљује по Србима и велича Хрватство. Наравно све на рачун великосрпског хегемонизма још давно подметнутог од стране наше „католичке браће“, бивших Југословена, отрованих свим оним што је долазило из бечке кухиње. Док млади у Загребу узвикују „Србе на врбе“ они су добри и одани својој „Лијепој“ а док у Београду кажу какву ружну реч против Хрвата одмах су ти Срби фашисти и дају повода да се стидимо своје нације, која ето распирује мржњу без разлога. А разлога можда и има.

Низводно низ Дунав и Саву уз слив Дрине, која, како је рекао генерал Младић, никада није била граница, порасла је Република Српска, та држава која је како кажу изникла на геноциду. Незамисливо је оспоравати право Србима да организују и формирају своју државу на простору Босне када се зна да је Босна била српска још од срењег века. Још је незамисливије то право оспоравати измишљеним геноцидом и истоврено, од стране западних држава, гурати причу о ЕУ интеграцијама, потреби да се растури Југославија и намери да Б. и Х. иде ка централизација, наравно на уштреб српског народа. То је мотив приче о „геноцидној“ Рпублици Српској и о „геноцидним“ Србима уклопљен у два века стару стратегију Англосаксонаца да држе Србе, као „реметилачки“ фактор и проруску нацију, обуздане не дозбољавајући им да се национално остваре у било ком смислу. Ако некога хоћете да уништите морате га прогласити кривим, а то ће најбоље урадити јањичари из редова тог народа којег треба представити кривцем за све што се дешавало на овим просторима, у овом случају српски јањичари.

Они сеју у народу то семе аутошовинизма. Пре свега доказани аутошовинисти, бивши комунисти а садашњи ЛДП-овци, СПО-овци и прозападне НВО се одмах у старту, када је у питању та земља одричу и ње и народа и српског порекла и као гласноговорници признају наш геноцид над „јадним“ муслиманским становништвом, не само у републици Српској , већ ако треба и на Косову, који је по њима само терет кога требамо да се ослободимо.

Све у свему не треба ни мислити да смо баш савршени имамо и ми понеку ману, али тај наметниту стид од српства који је почео да цвета почетком двадесет првог века, односно доласком демократије у наше „балканско стециште примитивизма и патријахалног васпитања“ ће уколико се не заустави бити нож у леђа који ћемо сами себи забити.

Не треба у свему заборавити ни главног актера распиривања аутомржње међу нама и гађења на сосптвено порекло, а то су свакако, на суптилан начин, већина медија. Под контролом оних плаћених аутошовиниста, овим путем је најлакше дотаћи људска срца и сервирати ону „истину„ која одговара „победнику“, у нашем случају то је била западна демократија. Ипак постоји нешто што у сваком правом Србину куца а то је понос због свог херојског и мученичког порекла , нешто што ниједан медиј, нити западни кулен не може да ишчупа ма колико гласан и привидно бројнији био. Баш као што су се и границе увек померале али је Космет увек био у нама, тако ће и овај пут српски понос победити лажне Србе проповеднике аутошовинизма а границе ће опет бити у нашим рукама.

Пише Весна Веизовић