Вести

Остоја Дражић

Беседа Остоје Дражића у Бачкој Паланци 28.04.2012. на Православној трибини.

+++

Христос васкрсе!
Хори се: Ваистину васкрсе!

Послушност је основа сваког реда у животу човековом. Можемо чак рећи да је послушност основа и човековог живота, не само реда у њему. Уче послушности мало дете, да слуша родитеље, потом да слуша учитеља, наставника, професора и тако редом, да и шефа слуша… И заправо послушност постаје саставни део свакодневнице и онога што човек носи.

Човек је једино смислено и словесно биће на земљи, једино биће које има слободу. Оног момента када човек себи постави питање коме и чему да постави себе као послушно биће, он покреће најбитније питање у свом животу. Ако кренемо од тога, да је наш живот овде само трен ка оном вечном животу, онда одговор на питање, коме и чему бити послушан је основно и најважније човеково питање.

Од када је Христос, Господ наш Исус Христо, рекао, „Ја сам Пут, Истина и Живот“, човекова одлука коме да буде послушан је заправо већ дата. Јер једини пут, то је Христов пут, једини живот, то је живот који Христос даје и једина истина је она коју Христос даје. Човек који је послушан Господу Исусу Христу, заправо има праву послушност.

Свети оци, суочећи се са јересима првог доба Хришћанства, сабрани Духом Светим и вођени Духом Светим, дадоше свим људима до краја времена истину, праву веру, дадоше православну веру. Православље је једина права, истинита, Христова Црква на Земљи. Нема друге цркве. Све друго су јереси. Определи се човек да буде послушан Православљу, определио се за истину, за прави пут, определио се за прави живот и определио се за правду.

У филму „Чуј, Србине брате“ видесмо чему и коме данас многи архијереји Српске Православне Цркве одлучише да буду послушни. И ја вас питам, да ли ћемо ми овде сабрани и сви Срби, а Србина нема и не може бити ако није православан, јер ако није православан – није Србин, да ли ће бити послушан архијереју, који пали свеће у јеврејској синагоги, који целива папу, ђавољег слугу, или ћемо бити послушни ономе што нам свети Сава остави? И да не би било недоумица, да не бих ја грешни изоставио и запету једну из те чувене беседе о правој вери коју је свети Сава одржао 1221. године у манастиру Жичи дозволите ми само део један да вам прочитам: „Примамо свих седам Васељенских сабора: први, који је био у Никеји, 318 Светих Отаца; други, у Константиновом граду, 150 Светих Отаца; трећи, ранији, у Ефесу, 200 Светих Отаца; четврти у Халкидону, 630 Светих Отаца; пети, опет у Константиновом граду, 164 Светих Отаца; шести, опет у Константиновом граду граду, 170 Светих Отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 Светих Отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све Свете саборе који су се Божјом благодаћу у разна времен а и места сабирали ради утврђивања православног јеванђеоског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми. Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси.“

Драга браћо и сестре,

са овога места казујем вам, настављајући речи светог Саве, гнушајмо се свих јереси, на првом месту папске јереси, јер она је сада најактуелнија, најопаснија и најближа, јер је узела под своје окриље и оне који казују да су архијереји Српске Православне Цркве.

Не!

Онај који је примио од папе прстен… Пазите ког папе? Папе Павла Јована VI или како се већ зваше, јер име му више не значи ништа, од тог папе прими, замислите, православни епископ, прими крст и прстен и још се поноси тиме и каже, он у мени види законитог епископа своје цркве. Замислите тај пад! Замислите тог нечастивог који овлада њиме! Не, томе послушан ниједан православац не сме никада бити. Никада, ако не жели у адске муке да оде.

Никада, никада се десило није од светога Саве, до ових наших јеретика, да је ико ушао у синагогу и палио свеће на празник Хануке, јеврејски празник. Узмите свих седам Васељенских сабора, узмите оно што свети оци рекоше! Проклет да је сваки који слави у јеретичком храму са јеретицима! Проклет да је до краја времена! Немојмо бити проклети са њима! Немојмо! Кажимо: доста! Доста понижења Православља! Ви нисте православни! Ја вас не признајем више за православне.

Питате се, драга, браћо и сестре, шта ми да чинимо? Шта можемо ми свако за себе појединачно и скупа да учинимо? Па то је бар лако. Свако има избор коме ће бити послушан, свако од нас. И замислите сада ову слику. Велики Његош на опоравку у Италији, кочијама пролази улицом и однекле искочи њихов папа. Закон је папски, да кад папа пролази, сви морају главу ка земљи да савију. Једини велики Његош, православни владика оста да седи у кочији. Ови се узмуваше, па мора да се изађе из кочије сви то раде, па и ти владико мораш да сиђеш. А Његош онакав каквог га Господ дâ мудрог и великог каже: Ја? Ја православни епископ главу своју на којој и митру владике православног носим, да је сагнем пред папом! Никада. И не сагне главу своју.

Драга браћо и сестре,

ја бирам послушност таквом владици. Ја бирам послушност Његошу великом и кажем: јеретици угледајте се! Ево, угледајте се!

Следећи пример велики патријарх српски Гаврило Дожић, у изгнанству, у истом том Риму. Не примају га комунистичке власти да се врати на трон патријаршијски. И он трпи. Папа Пије XII, тако се ваљда тај злотвор зваше у то време… Небитно, јер сви су они исти настављачи јереси! Апсолутно је небитно како се који зове! Довољно је рећи папа и знајте да је злотвор. Знајте да је јеретик и знајте, унапред знајте да је он онај који води у адске муке. И, дакле, тај папа пожеле да прими српског патријарха и поручи преко једног свог изасланика да хоће да га прими. Водише се разговори, ето папа велики хоће вас да прими. Прочитаћу вам да опет не би било недоумице, шта је тај велики и прави патријарх српски одговорио: „И сада се од српског патријарха очекује да пређе преко свега и да иде у Ватикан на ноге папи. То би било подворење, што ја као српски патријарх никада себи не би смео да дозволим. Ја бих се сто пута радије определио за смрт у уверењу да нисам издао свој пут и Српску Светосавску Цркву и српски народ који је сада под комунизмом. Било би жалосно када би патријарха српског водило благоутробије и угодан живот, виле и помоћи Ватикана и папе. Нама никада главни циљ није био да имамо угодан живот и да живимо у изобиљу.“

Чујте сада истину и пут и оно чему Срби требају да остану и буду послушни, казује тај велики српски патријарх Гаврило Дожић: „Срби имају други правац, који би се у основи могао назвати путем првих хришћана, оних у првим вековима, после страдања Исуса Христа. Ти први хришћани били су задовољни кором хлеба, али су били прави носиоци јеванђелске науке коју су свуда проповедали.“

И ми, драга браћо и сестре, заједно са вама овде проносимо ту јеванђелску истину.

Казујемо вам: будимо послушни правој вери, будимо послушни Православљу, будимо послушни Богу, а не папи који је рекао: ја сам Бог на земљи. И зато је највећи јеретик који данас хода Земљом. И немојте да пречујете речи, које вам сада казујем: папски пут, је пут у адске муке. Светосавски пут је можда пут у овоземаљске муке, али све овоземаљске муке су благословене, ако су претрпљене и трпљене у борби за праву веру.

И кад изађете са овог места, знајте, нема одступања: чули сте речи. Свакога дана и свакога трена и ви и сваки онај који слуша Бога, на правом је путу и могуће је да га чекају и земаљске муке, али исто тако послушност Богу има награду у спасењу душе.

И још нешто, мењају Литургију. Многи не знају, бољшевици у Русији су створили тзв. „живу цркву“. Анонимус под именом Антонин, који је био проглашен епископом те „живе цркве“ још 1922. године, чујте ме 1922. године отворио, је царске двери и читао је све молитве наглас.

1922. године он је служио бољшевицима, он је служио сатани.

И ови данас мењајући поредак свете Литургије, служе сатани.

Шта чинити?

Даћу вам један предлог. Узмите Служебник. Прочитајте у Служебнику, ако мени не верујете, има редослед како се служи света Литургија. Није ни једно слово тог Служебника промењено. И видећете, у Бачкој епархији, на жалост и у многим другим епархијама, служи се Литургија која није сагласна са тим Служебником.

Замислите сада ову ситуацију. Свештеник почне да служи, отвара царске двери и почне да чита све молитве као и онај који је служио оним истим сатаниним следбеницим 1922. године. Народ тог момента изађе из цркве, изађе из светог храма. Сви изађу. И појци и народ, сви изађу. Замислите ту слику. Свештеник остаје сам. Нема народа, нема појаца, нема никога. Народ каже, одакле ти право да служиш онако како не пише? Ти тај Служебник на Часној трпези држиш и не поштујеш га, не служиш по њему. И замислите сутра, прекосутра, народ излази, неће да слуша , неће да учествује у таквој Литургији. Мислите да ће остати при тој Литургији? Неће.

Данас, добро ме послушајте, данас благочестиви православни народ спасава Православље у Српској Православној Цркви.

Данас православни народ казује епископима који ћуте: немојте ћутати! Па ви не служите Иринеју! Ви нисте његови послушници! Ви сте Божји послушници!

Ми данас имамо сведочанство да је исти тај Иринеј Буловић послао писмену наредбу епископу сремском да мора да испита случај једног игумана у својoј епархији. Погледајте! Па епископи су једнаки, у праву. Канонима је забрањено да епископ оде у другу епархију, а камоли да наређује другом епископу шта да ради.

И ми сада треба да кажемо, Сабор се приближава: не будите кукавице! Ако сам ја грешни достојан да кажем Иринеј Буловић је јеретик! Иринеј Буловић служи папи! Иринеј Буловић не може бити православни епископ!

Па изађите и ви на Сабору и кажите: ти ниси достојан! Напоље! Напоље!(Аплауз)

И то тражимо од епископа који још увек држе да су православни.