Вести

"Тајништво" Амбасаде Републике Србије у Љубљани - скриншот интернет странице Амбасаде

Некада давно сам чуо/прочитао да је довођење у заблуду посебно кажњиво уколико то ради правник који притом користи своју струку као аргумент и поставља се као ауторитет за сва правна питања.

Радован Б.Милић 28. мај 2012

+++

Управо тако се догодило и међу нама у Словенији. Никола Тодоровић правник по струци и нелегитимни представник Срба из Словеније довео је у заблуду целокупну српску јавност у овој под-алпској земљи о тобожњој кривици писца ових редова.

О чему се ради?

Крајем маја 2010. Правник Тодоровић је преко адвокатске канцеларије Стеве Радовановића из Љубљане поднео тужбу против мене Радована Милића, под оптужбом да сам извршио кривично дело увреде по тачки I, II, III 160 члана КЗ –1 Републике Словеније. По овој оптужби је могуће изрицање новчане казне али и казне затвора до три године.

Наиме, словеначки недељни лист »Младина« писао је у априлу месецу 2010 године о штетном и незаконитом уговору са којим су како је написано »бирократа Тодоровић са својим сарадницима, а који при том не познају свој посао, успели »натегнути« министра културе Васка Симонитија«. Недељу дана раније, словеначки недељник ДЕМОКРАЦИЈА је такође писао о двострукој улози Николе Тодоровића. По тврдњама уредника »ДЕМОКРАЦИЈЕ« правник Тодоровић је подносио тужбе против Министарства у коме је запослен, а после тога је својим везама успевао издејствовати да се те тужбе реше позитивно, заправо онако како је то он замислио и како му је одговарало.

И једно и друго писање у медијима о човеку који се самоиницијативно представљао као српски депутат било је срамно за све Србе, јер се никако нисмо хтели нити смели поистоветити са таквом личношћу. Уједно би то била и трајно отежавајућа околност и погуба да нас Србе из Словеније било где и било када представља такав профил личности.

Против недемократског и насилног начина именовања Николе Тодоровића на место делегата из Словеније у Србији искрено сам се борио и тим чином највероватније изазвао његов бес и љутњу, а нарочито његову жељу за осветом. Посебно је био понижавајући начин и метод којим је »вечити« и спорни председник корумпираног Савеза Српских Друштава Словеније прогурао Тодоровића у Скупштину Дијаспоре и Срба из региона, а Тодоровић као »искусан« правник и демократски опредељен човек то са лакоћом и без пардона прихватио. Радило се о свим другим начинима и методама осим демократског.

Уместо да би правник Тодоровић поднео тужбу против новинара »Младине« Симона Кардума и против администратора недељника »Демокрација«, он се одлучује да тужи мене који сам на основу текстова из наведених листова написао свој чланак и објавио га у електронском часопису Савеза Српске Дијаспоре Словеније. Кукавичким поступком и недостатком храбрости да се као правник ухвати у заплетени правни коштац са наведеним словеначким новинарима, Словенцима који су први о њему писали, самоизабрани делегат кога нико жив у Словенији не признаје за свог представника па чак ни Савез који га је изгурао, у међувремену су га избацили, доноси одлуку да се обрачуна самном са Србином како би ја једном заувек ућутао и престао да оспоравам његову самоизабрану улогу – једночинку. Свестан да је изгубио ауторитет у Савезу Српских Друштава Словеније, који успут речено ни сам нема ауторитета међу Србима, а жељан позиције и публицитета, Тодоровић схвата да сам ја тај који упорно подсећа Србе из целог света да он Никола Тодоровић може једино легитимно представљати самога себе и своје погрешне одлуке, а никако 60. 000 Срба.

Због тога сам морао бити било како и на било који начин ућуткан, а тужба и могућа трогодишња затворска казна којом ми је запрећено, по његовом мишљењу била би само један од начина и прва варијанта да ућутим. Бар за сада.

Његов наум није му донео жељени циљ, јер је пресудом Окружног суда из Љубљане од 23. Марта 2012. Тужба адвокатске канцеларије Радовановић која је заступала Николу Тодоровића против мене у потпуности одбачена. Одлучено је да правник Тодоровић мора платити све настале судске трошкове, а при том и моје трошкове које су ми том тужбом учињени.

Довођењем јавности у заблуду о мојој кривици од стране »искусног« правника Тодоровића и адвокатске канцеларије Радовановић из Љубљане који су притом користили своју струку као аргумент застрашивања и ућуткивања, Окружни суд у Љубљани је тужбу у потпуности одбацио због правничког незнања.

На тај начин су створени услови да тражим и захтевам јавно извињење од самозваног делегата, а притом и правника Николе Тодоровића. Сматрам да је то много боље и једноставније, него да се Срби међусобно тужакају по белом свету.

У свему томе је најзанимљивије да Никола Тодоровић самоизабрани делегат у Скупштини Дијаспоре и Срба из региона, а поред тога и правник који више деценија живи и ради у Европи никада није успео да се ослободи османлијске пословице „Кадија те тужи, кадија ти суди“ која је и данас живо присутна у новодобном босанском језику.

Европа је Европа. Она не познаје Кадије нити их Кадије занимају, она суди по својим европским законима.

Унапред се извињавам читаоцима ако нисам користио исправну правну терминологију. Користим прилику да се јавно захвалим Правном сектору Савеза Српске Дијаспоре Словеније, а уједно и председнику Савеза Српске Дијаспоре Словеније Саши Гајићу са сарадницима који су ми пружили несебичну правну помоћ и заштиту у овом случају.

Контрола и ућуткивање критичких гласова у Словенији

У колико сте помислили да су завршетком овог суђења сви проблеми са јавним саопштавањем мишљења о појединим Србима у Словенији завршени грдно сте се преварили, уосталом исто као и ја. Писати истину и писати о ономе »шта раде« и чиме се баве ти назови угледни Срби, данас је врло тешко и изузетно опасно, бар за мене који живим у Словенији. Каква је ситуација по том питању у осталим земљама заиста не знам. Србима у Словенији нимало није лакше него Русима у доба Стаљина. Да се разумемо. Нама који упозоравамо на неправилности не прете Словенци, већ то раде наши људи и представници наше земље у Словенији. Код Стаљина се бар знало да ће сви они који мисле другачије бити изоловани протерани и у најгорем случају убијени. Ови данашњи то раде суптилније. Они испитују, хапсе, изолују, а спремни су и посебним лековима за испирање мозгова да »лече« или ослобађају пацијенте сопственог нормалног размишљања и неприхватљивих политичких уверења која би могла штетити и штете њима, олигархији на власти.

Позивајући се на своје изворе више пута до сада сам писао о корупцији и коруптивном деловању саветнице за политичка питања у Амбасади Србије у Љубљани Александре Станковић. Како ништа не бива случајно, тако се ни догађања о којима сам писао и на која сам упозоравао нису десила сама од себе. У октобру месецу 2009, боравећи у посети Словенији, бивши српски председник Тадић је наводно дао иницијативу о формирању Српског Културног Центра »Данило Киш«. Тада почињу наше муке а брука саветнице Станковић. Међу поповима, члановима Ротарy клубова и типовима сумљивог морала, нашла се и Станковићева. Била је једна од оснивача тог центра. При том се не сме заборавити да је она представница државе Србије у Словенији и да у опису њеног посла никако не спада чланство у клубоваима посебно не оних клубова који ће извлачити енормно велике количине пара из Србије. (Израду сплетне интернет стране тог центра порески обвезници Србије су платили 10. 000 евра)

Александриним активностима који су у супротности са оним због чега је ту, почела је још већа и жешћа подела међу Србима на подобне и неподобне. За то време, највероватније захваљујући њеној позицији и везама (утврдиће словеначка антикоруптивна комисија) , »Данило Киш« је постао најбогатији у Словенији, па чак богатији и од приватног Савеза Српских Друштава Словеније који неуморно финансира министар Срећковић.

На моје телефонско питање упућено Станковићевој, да ли је истина да ћерка неког од њих из Амбасаде (дете је малолетно) добија месечну плату од СКЦ Данило Киш у износу од 500 евра, она ми је одговорила „Запамтићеш ти мене!“ и прекинула ми везу. После извесног времена од тог за Станковићеву непријатног и тренутка и питања, уследио је позив из полиције. Одређена ми је казна у износу од 250. Евра, јер тобож она је службеница Амбасаде, а ја сам је непријатним питањем увредио, односно по њеном наводу, сада сам ја тај који је изговорио реченицу »Запамтићеш ти мене! «, а не она. Лаж, лаж, лаж. Станковићева је својом лажном тврдњом користећи привилеговани положај на најокрутнији начин покушала преко словеначке полиције да ућутка и заплаши свог грађанина. Ни на крај памети јој није пало, да би она са функције коју обавља морала своје грађане да штити и да им нуди правну помоћ и сигурност, а не да их глоби, кажњава и прогања по белом свету. Да ли се малолетно дете и даље финансира из буџета Р. Србије а преко благајне Српског Културног Центра Данило Киш из Љубљане не знам. То ће ускоро утврдити онај чији је посао спречавање корупције и кажњавање актера. Сигуран сам да сам својим питањем Станковићеву жестоко погодио у сам епицентар који изазива страх од губљења радног места због злоупотребе службеног положаја, а при том и одређене санкције.

Казну коју ми је изрекла словеначка полиција нисам платио. Уз огромну стручну помоћ Правног Сектора Савеза Српске Дијаспоре Словеније који су ми помогли и у овом случају, уложио сам жалбу против изречене глобе у којој сам још једном устврдио да је Александра Станковић мени запретила реченицом »запамтићеш ти мене«, а не ја њој како је лажно изјавила полицији.

Љута и изнервирана жалбом на изречену казну Станковићева не мирује, већ одговара новим захтевом којим тражи од државне безбедности да испита мој целокупни живот укључујући и моје активности од рођења. С’ тим у вези, у преподневним сатима (9х) 20. Априла текуће године изненада и неочекивано, до душе врло културно, у мој стан долазе два инспектора словеначке полиције задужени за безбедност. У разговору који је трајао деведесет минута сазнао сам за најновији срамни захтев Александре Станковић саветнице ДКП у Љубљани којим жели да се провери моја комплетна биографија. По њеним речима, ја сам наводно врло опасан тип и она се мене плаши. У покушају спасења, јер види да се не предајем, Александра Станковић проглашава неосуђиваног човека за опасног, а могуће и за терористу и пријављује га државној безбедности.

Питам се. Да ли је за одлично и добро плаћено радно место које више година незаслужено заузима Александра Станковић у ДКП Србије у Словенији потребна само и једино диплома? Има ли она другог интереса, ако већ не ради ништа, осим да прогања и хапси сопствене грађане? Зашто би се у том случају млади људи годинама мучили не би ли стекли неко знање, моралне кодексе и честитост својих очева а српских домаћина? Зар није практичније и једноставније да учине све како би до дипломе дошли на било који начин, па макар и куповином, а онда наравно преко везе и политичке подобности, заузели одличне позиције не искључујући и службу у Државно Конзуларним Представништвима по свету? Да ли то значи да Србија од своје деце ствара дегенерике који ће када дође време учинити гадно безумље, јер ће у том моменту некоме управо то бити потребно ради очувања сопственог дупета. Да ли се уопште сме говорити и писати слободно упозоравајући на негативне и корупционашке појаве у друштву, а да се не нађе увређена и прозвана нека Александра која ће одмах издати налог да вас казне, ухапсе или не дај боже стрпају у лудницу. То остављам читаоцима да просуде.

Због свега написаног принуђен сам да се обратим Скупштини Дијаспоре и Срба у региону уколико тај орган уопште нешто ради.

Као грађанин и Србије и Словеније захтевам од вас, да исто тако као што је саветница Станковић тражила да се испита и провери мој живот и моја активност од рођења, Скупштина Дијаспоре и Срба из Региона тражи и захтева од Владе државе Србије, да Влада изврши проверу комплетног службеничког састава ДКП Србије у Љубљани са посебним акцентом на провери рада и деловања Александре Станковић.

Уједно се очекује да се изврши провера свих запослених у дипломатско Конзуларним представништвима Србије по свету, како би Срби из дијаспоре и региона коначно били сто посто сигурни у оне који их представљају, а не да морају од њих да се плаше, као што је то случај у Словенији.

20 мај 2012
Радован Б. Милић
Словенија