logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Вреди прочитати, Европа    Аутор: Проф. др. Слободан Турлаков    416 пута прочитано    Датум: 29.05.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

И он воли лепо

Увек сам мислио да женина моћ произлази из њене лепоте, шарма, женствености, сензуалности, љупкости и све то обједињено у нешто што се зове узвишено и јединствено, дакле – дама.

Проф. др. Слободан Турлаков, 25. мај 2012

***

Горки каже, кад се обнаже газдарица и њена слушкиња, разликују се по томе која је лепша и заводљивија.

Данас су све жене лепе, али мода их је учинила мање дамама, још мање принцезама… па им је остало, да би биле примећене, да се скидају… да се, што рекао пок. академик Рајичић, носе тако да им сукња иде на горе, а деколте на доле…па чак и да се споје… Али, не морају ни то, довољно је да се облаче транспарентним материјалима, у сведеној количини… Кад је Микеланђело осликавао Сикстинску капелу он је све женске фигуре остављао без одеће, а онда је дошла Контрареформација, и један је папа наредио да се се обнажене женске фугуре прекрију , и да тако не саблажњавају вернике који долазе да се у тој капели помоле Богу. Десили се, међутим, да су ангажовани сликари били људи од укуса а уједно и љубитељи лепих жена. па су их тако зналачки прекрили, да су оне изгледале сензуалније и привлачније него кад су биле наге. Тек форма је задовољена, али је и садржај остао, па је и папа био задовољан а и верници који су долазили у капелу да се помоле „за спас своје душе и за мир свога тела“, мада би било лепше и ближе истини, кад бисмо тај Дучићев стих, прекројили тако, да речени „мир“ претворимо у „немир“. Уосталом, како се и сам Дучић понашао, ком понашању дугујемо ону дивну љубичасту вилу на тргу „Хиљаду“, у Будимпешти, коју је Дучић „зарадио“ од једне мађарске грофице, а он потом поклонио држави, која је од ње направила југословенску амбасаду. Прича се да је приликом поделе имовине старе Југославије, та вила припала Хрватској, што је, нема сумње, велика срамота за њих, а за нас још једно скрнављење више нашег мужественог бића. Што се горњоградска господа не постараше да се активирају, што рече некадашња првакиња наше опере, иначе Словенка, Анита, „јужно од пупка“, али… то су већ друга питања, које залазе у разлоге пребега њихових лепих жена, који пребег још увек траје. Бар нека сатисфакција.

Можда ће неког изненадати овај „увод“, поготову што сам се ја инспирисао за ово писаније једном емисијом на Срећној телевизији, у којој су учествовале четири доста наочите и у јавном животу присутне жене, које је водитељка – једно враголасто луче, засенила својим коленима, а, богме, и голишавим бутинама, скоро до кука! Лепо! Поготову за мене, који сам целог свог живота обожавао лепе жене, дивећи им се до дана данашњег, а да никад нисам прошао крај њих, да их нисам одгледао и захваљивао им се што су ми својом појавом, улепшали дан, уз носталгичну констатацију: „Благо оном који Вас љуби!“…

Могу да кажем да је свака била поласкана, и свака налазила начина да ме награди својим заносним смехићем, мојим комплиментима, што сам ја увек одбијао: Женама никад не комплиментирам, увек им се само искрено дивим! Ипак једна се обрецну, па ме с тугом запита: „Где ви живите, господине, који мушкарац данас љуби, све одмах прелазе на ону ствар“…

Реченим учесницама у овој емисији нећу помињати имена, али ћу покушати да их изокола наговестим и опишем. Највише ме је одушевила једна подпредседница неке странке, својом чудесном и покоравајућом сензуалношћу, више него лепотом, које је ту само да би потврдила изузетност којом покорава. Зашто је она као таква, неомеђена, имала потребу да се искаже у политици, то се не може објаснити ваљаним и прихватљивим разлозима.

На жалост, ми смо се као народ доста посељачили и сасвим изгубили господствене, да не кажем аристократске, манире, што није ни чудо, најпре окупација, а потом титоистичка диктатура, која није дозвољавала никакву безбиржност у отмености и елеганцији, јер је сваком глава висила о концу. Чак и женама! То и јесте разлог да се није оформило високо друштво, са свим пратећим одликама и обележјима. А онда су дошли „ови“, скупљени с колца и с конопца, који су се интересовали само за грабеж, а не и за обнову ишчезлог духовног и јавног раскошног живљења, тако да су жене као инспирација тог и таквог живљења нестале, па је отмена сензуланост речене подпредседнице, потражила утеху у политичком иживљавању. Да нема камера које служе, у извесној мери, као могућност за растирање њихових чисто женствених квалитета, не бисмо ни знали за њих , у живом издању. Каква штета.

Била је и ту једна научница високог ранга, која се, ваљда и под утицајем свога оца – академика и политичара, и сама окренула ка политици, и као амбасадорка, Била је у граду који још увек уме да има високо друштво, са свим лудоријама и иживљавањима, али, на жалост, она је била и остала одвећ затворена, у својим сновима и обавезама, да је чак и своју видну лепоту, умртвила , па чак и „ухапсила“, тако да је дала предност свом политичком бићу, над својом женственошћу. Али, паметна и мирно речита, свака реченица јој је као исклесана. Зачудила нас је својом тврдњом да треба захвалити левој оријентацији друштва, благодарећи којој су жене избиле у први план, у јавном и друштвеном животу. Иако је за мене свака лепа жена врхунско биће, којим влада и покорава, и провоцира одушевљење и покорност, никад нисам мислио да жена треба да се бави оним што је мимо ње и њене завољдивости, и да тиме треба да доказује своју моћ. Увек сам имао пред собом слику, оног идолопклонства целе Атине, која је прекривала Пиреј, кад је нага Афродита улазила у море да се купа. Завидео сам не само тој непрегледној гомили, већ и мору које је примило у свој загрљај!

Међутим, ако се ради о томе ко је жену гурнуо тамо где јој није место, то је учинио Први светски рат, и то у Француској, кад су сви мушкарци отишли на фронт , како се не би поновила 1870/71 кад су Немци ушли у Париз, и кад су жене преузеле све њихове послове, чак и у фабрикама за израду топовске муниције! Тада су оне, да би се лакше кретале у послу, скратиле дугачке сукње и дуге косе, изгубиле своје благо таласање у ходу, и свој заносни лик који је красила дуга опуштена коса… На жалост, та замена није била краткотрајна, већ таква и толика, да су се и њихова душа и њихове навике измениле, и нису хтеле да напусте своја радна места, својим мужевима и својој браћи. Тад је почела борба жена за своја јавна права, па и за право гласа. Срећом по жене, остало је високо друштво, које је знало да задржи и упражњава вековне поделе, али ипак никад више онако какво је било, кад су жене ишле улицама Париза као покретни модели, кад су још постојали мушкарци који су умели да им се диве и да трче за њима… Нека сећања су се задржала у уметности, поготову у позориштима, у операма и балетима, а онда је дошла експанзија филма, који је све мање постајао нова уметност, а све више индуструија, бизнис. Комунисти су докрајчили женску божанственост, она је постала другарица, још горе другар, која је, као и њени другови, са пушком у руци почела да убија класне непријатеље.

Нема ми опрости лепа писхијатријкиња и амбасадорка, тек да сам имао срећу да је некада сретнем у животу, уверавам је, да бих знао да њену лепоту разиграм и пласирам у већој живости и раскоши.

Била је ту и чувена певачица српских народних песама, благодарећи којој се и та песма одржала и стекла нове приврженике. Наравно, и дабоме, то је немерљива заслуга те плаве народске жене, која је умела да присвоји туђи мелос, да га протка најутентичнијим народним језиком, и да постане једна од најпопуларнијих личности естраде. На срећу и захвалност целог српског народа. Крај толиких ангажмана она је успела да изнесе на свет и четворо деце, па чак и да постане „стара мајка“, што се ни у чему не види, напротив! Иако је ту гомилу деце изнела на својим плећима, у изнајмљеном стану, она није изгубила емоције под тим и таквим теретом, већ их је оплемењивала кроз љубав за свој пород, дајући сваком певаном тону, свакој фрази, оне емоције које је публика халапљиво гутала, непрестано је акламирајући и величајући је. Нема сумње, жена херој, жена песме, жена публике и аплауза. Хвала јој.

(Ако смем да будем индискретан, да не кажем неукусан, рећи ћу јој нешто, крајње интимно, што ће њен младалачки израз лица, продужити и учинити чак заводљивијим. Један спретан хирург умео би да њен јаче изражен нос, доведе у склад са лицем и очима и учини је још женственијом. Чиним то крајње опрезно, јер кад сам једној аутентичној лепотици нешто слично предложио, за увек сам за њу престао да постојим. Штета, и за њу и за мене.)

И на крају једна у свему типична Црногорка, сем у плавој коси, која ме је је од прве своје појаве у јавности очарала, иако је и она изашла у јавност тек као подпредседница једне странке, која је имала храброст, да не кажем и дрскост, да се прогласи настављачем Титове партије! Тужно, колико одвратно, јер ми Срби знамо и добро смо осетили ко је тај злотвор, коме чак није место међу нама, ни као упокојен. Мада је велико питање да ли су његови остаци стварно назочни испод тог 16 тонског каменог покривача и заштитника.

Има их који тврде да Београд благодарећи „Кући цвећа“ (мада више крви), има силан туристички промет. Ни са којим парама не могу се надокнадити онолико побијених Срба само зато што су били Срби. Благодарећи том злочиначком помору, српски народ остао је без многих својих људи од знања и умења, који и својим патриотским осећањима, не би дозволили ово скорашње уништење Србије.

Наравно, ово су само присећања, која немају везе са лепом Црногорком, утолико пре што је и њен народ, страдао, и уз овдашње Србе напунио Голи оток, тај зверски логор, којим се још увек хвали генерал Јово Капичић.

У овој емисији у којој се опет огледала њена вансеријска лепота, мада не баш много негована, што је једна немарност која би јој се могла осветити. Једино време које за жену није изгубљено, то је време које посвећује себи и свом изгледу, нези своје лепоте, тражећи израз и став који ће се надовезати свем оном чиме је природа обдарила. Морам рећи да ме је грдно изненадила својом субординацијом неком и некима који излазе из оквира њене природне отмености. Не бих могао да се сложим са било каквом потребом таквог понашања и таквог одржавања, како не би одвећ стрчала, што би могло да је успори у њеној, иначе, вртоглавој политичкој каријери. Напослетку, у то је већ могла да се увери, или ће се свакако уверити, да њена субординација нема и неће имати трајне последице, јер онима којима је служила могу и да оду, а она која је рођена за врх, да са њега зрачи, не би смела да ишчекује своје зрачење као последицу свог понижење. Одиста, шта ће она међу тим друговима, тим практичним људима да не кажем простацима, који немају на себи и у себи ничег финог, отменог, издвајајућег, елегантног, чиме она обилује и чиме привлачи и опсењује.

Наравно, сви су они, на овај или онај начин, стипендирани својим одласцима у Америку, да би тамо видели како се живи и чему треба тежити. Никад нисам заборавио, нити сам било коме допустио да заборави, од кога је и како је настала та „насеобина“, која, не само данас, живи и граби од туђег страдања. У оба светска рата, Америка је ушла кад је била сигурна у њихов исход, али не само да буде одлучујућа у победи, већ и да буде сигурна у наплати дугова од својих дужника, које је, и једну и другу страну, кредитирала. Данас то ради исто, изазивајући и кредитирајући читав низ локалних ратова, које опскрбљује својим наоружањем и својим средствима за убијање и рушење. Ми то не бисмо смели никад да заборавимо. Ако држимо и мало до свог достојанства, и своје херојске прошлости. На крају другог светског рата, Холанђани су на својој граници према Немачкој поставили таблице, на којима је било исписано: „Забрањен улазак за псе и за Немце“. Ми за тако нешто нисмо били никад способни, па нас је Арчибалд Рајс, иако Немац, на то опомињао и грдно оптуживао. Тражио је од нас да се држимо усправно, да не забораваљамо, ма колико били цивилизовани.

Цео свет, 19 земаља на челу са САД, окомио се на нас 1999, и не само што су нас бомбардовали, убијли и уништавали, већ су нам у виду осиромашеног уранијума, оставили дуготрајну успомену, која ће нас у свему у још већој мери унаказити и уништити..

На жалост, „овај“ владајући олош, који се дао њима на поклоњење, да би их инсталирали на нашу грбачу, сваки час трчи раширених руку и неограниченом љубазношћу ка њима, чак нам прописују како наше убице (Европа и западне интеграције) немају алтернативу, да би коначно на овим последњим изборима, народ гласао за њих, уз толике друге манифестације које су биле одраз наше беде, а које су имале за циљ да им се додворимо, да преузмемо њихов начин живота, уз њихове паре с којим ће нас и даље и још више и темељније поробљавати и ништити.

Пишем ово са великом тугом, јер је једно такво лепо чељаде, у оквиру те емисије, причало како су жене у Америци на врло високим положајима, како се не баве породицом и децом, да су веома озбиљне и радне, да се чак и не – смеју! Срећом ово наше политичко луче, непрестано се смеје, широким осмехом, откривајући своје бисере; показујући, бар тиме, да не следи примере америчких жена. Али, у једном трену, све четири дођоше до Клинтона, хвалећи Хилари, која је прешла преко неверества свога мужа, спутавајући реакцију једне обичне жене у себи, јер је била свесна да је њен муж владар света, и да би се то лоше одразикло по његов „имиџ“, којим би се, узгред речено, и један Нушићев срески начелник стидео.

И шта мислите, хвалећи Хилари, оне одједном скоро у глас, закључише да му се она осветила! Значи да је и Хилари испод астала ставила једног мушкарца, као што је Клинтон ставио једно женско чељаде! Врага! Осветила му се тиме што је почела да се бави политиком, да му покаже своје квалитете! Сумњам, лепе госпе, да је то њена освета, утолико пре што је он и даље њен муж, а уз то и саветник, како има да води ту политику, што се види и по томе, што је све остало исто, као и кад је он био председник! Бар на Косову и код нас, што је овим типовима који нама владају, пружило прилике да јој ударе темена, чак и до земље!

Опростите, ако сам било коју од вас у било чему повредио,. Говорио сам само оно што говори један мушкарац, који обожава лепе жене, па дакле и вас, а све друго заборавите, јер тешко да ћете скоро доћи до тога да треба и саме себе да обожавате као – жене, и лепе и наочите, а не као политичари и на јавним функцијама, које ће вас, пре времена, исцрпсти. Верујте ми!

Слободан Турлаков

П.С. Нешто се мислим, кад би претходне лепе госпе, које све имају видно место у друштву, на известан и згодан начин узеле у заштиту жене у официрским униформама (бар кад марширају) или жене у полицијским униформама (кад шпартају улицама, као улични позорници)! Будите добри, замислите како се те јадне жене и женице осећају током вршења своје службе, под мензусом! То је злочин, а не равноправност полова! Мене не интересује. како је то, у ствари, преузето из – америчке праксе. Ми имамо своју традицију, своју нацију и свој посебни осећај за жене, што они никад нису имали, и што јасно показују са својим тзв. градовима под шаторима!

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo