Вести

о.Слобо Николић, крстоносац, праведни, благи чувар вере православне, прота ужички.

На Спасовдан се у Ужицу упокојио о.Слобо Николић, крстоносац, праведни, благи чувар вере православне, прота ужички. У сећање на њега имала сам жељу да са вама поново прочитам разговор који сам направила о Божићу 2008. године за лист Ужичка недеља број 649.

26.05.2012. пише Биљана Диковић

+++

КРСТОНОСАЦ ХАЏИ СЛОБОДАН НИКОЛИЋ, ПРОТА УЖИЧКИ

По Христовом лику и делу

– Ми смо идејно наступили у богословију, а деца која сада уче – они су гурнути: идите тамо, учите за попа, попови добро живе –

о.Слобо Николић, крстоносац, праведни, благи чувар вере православне, прота ужички.

На Бадњи дан 2008. године, у храму Светог Ђорђа у Ужицу, у специфичној празничној атмосфери, саговорник нам је био протојереј ставрофор хаџиСлободан Николић. Ужичанима добро познат као личност која свој животни век проводи по мерилима и идеалима професије којој се посветио, хаџиСлободан Николић је већ 63 године (те 2008. прим. аутора) свештеник, напунио је 83 године живота и већ је 22 године у пензији.

Доживео је највеће одликовање које може свештеник да прими, крст – одликовање које му је доделила Црква, звање протојереј-ставрофор, односно крстоносац, а то се добија од епископа. На позадини је написано: у част 1.000 година од крштења Руса, значи да је рађено у Русији, крст је златан, са десет рубина, са ознаком да је РУсија 988. године примила хришћанство, а крст је искован 1988. године, са ликом кнеза Владимира, кнеза руског, који је извршио покрштење Руса.

У нашем разговору хаџиСлободан Николић се осврнуо на време када је почео да служи као свештеник и на ово садашње, сагледавши сва времена у којима је радио од комунизма, социјализма до садашње тзв. демократије. Разговарали смо о томе колико и како народ верује, како се вера проповедала некада, а како сада, да ли су православни обичаји трактори хране и пића на гробљу, ко колико и зашто плаћа, како је он живео у односу на данашње свештенике… На то како су и вера и свештенички позив данас ушли у моду…

За нашу државу Југославију рат се завршио 15. маја а за цео свет 9. маја, али смо ми још ратовали око Трста 1945. године. ХаџиСлободан Николић се оженио пет дана после – 20. маја. А само седам дана по завршетку рата, 22. маја 1945. рукоположен је за свештеника, и тако је постао први послератни свештеник. У мају 2008. гоидне напунће 64 године свештеничке службе.

Сећа се самог почетка:

“Тада сам имао деветнаест и по година, а на опште изненађење Владике који ме је рукоположио. Када је вршио тај чин он је давао свештеничке савете: време лоше, дошли комунисти, чувајте се, боље да вас има црква икаквог него никаквог, да се породица не ожалости неким иступом. Тако у неко доба упита: колико гоидна има млади свештеник? Када сам му рекао – 19.5 година, он стаде на ноге и каже: па знате шта смо урадили? А ја онако наивно упитам – шта, а он: Па, ми смо прекршили правило Канона да не може бити свештеник пре 23 годин! Али, мени проради оно наше ерско, па му кажем: А, је ли, а онај у Црној Гори, Његош, у 18-ој години Митрополит Црне Горе и брда, а отац Слободан у 19.5 не може да буде поп златиборски! А он каже: Е, види се да си Ера!”

Читаво активно службовање хаџиСлободана Николића било је у режиму Титовом. Од тога свега 11 година био је на селу, нешто у Чајетини, “прота Смиљанић је био већ отишао за министра”, па отишао код Владике да га отпусти из службе, када је хаџиСлободан Николић био у Београду чекајући одлуку Светог Синода за рукоположење, па је тако само две године провео у Чајетини када је Владика проти Смиљанићу дао отпуст (када је нашао замену). Затим је, из Чајетине дошао у Ужице, на регрутну комисију.

ПЕТ СУСРЕТА СА ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ

Прича се да су њега од треће године звали “попић”, јер је стално трчао у цркву, а био је јединац и нико у његовој фамилији није би био поп, али је он то волео. Његов отац је желео да му син иде у учитељску школу, јер се већ 1939. године осећала “предратна психоза”, али он није хтео ништа друго него да буде свештеник. По благослов је са оцем отишао у Жичу, код Светог Владике Николаја, са којим је имао пет сусрета.

Први сусрет је био 1938. године, када се водила борба између цркве и државе, јер држава је у то време “изједначила Цркву католичку и православну”, па је Владика Николај са свештенством и монаштвом “оборио тај конкорд”, путовао и о томе говорио народу. Сачекали су га сви свештеници и народ у Крчагову, а хаџиСлободан Николић био је задужен да придржава све време огртач Владике Николаја.

ХаџиСлободан с радошћу се, после толико година, сећа тог сусрета. Каже да су деца тада певала, имали су мали, дечији црквени хор. У то време их је једна жена, побожна Софија, обучила да одговарају на Литургији, па се Бладика иненадио, дао им благослов и позвао их у Свету Жичу, када он служи Литургију да хор одговара, а после да деца буду с њим на заједничком ручку.

“И тако је било, знате, пред Жичом се простре без, избељено платно, тежина, по трави. И Владика ту седне и деца, јели смо у ћасама, чинијама емајлираним, са дрвеним кашикама лећу. То је кумбор, једна врста пиринча и певали смо са Владиком”. То је био други пут.

Трећи пут је видео Владику Николаја када је ишао по благослов за одлазак у Богословију: “Тада сам ишао у Жичу са оцем, отац је био железнички службеник. Као улазимо у Жичу, један стари калуђер седи на троношци, чупка ону травицу између мозаичког камена на прилазу. Назовемо: Помози Бог, одговори: Бог ти помого, брате. Ко сте, одакле сте, пита он, а мој отац каже: из Ужица. Којим добром, опет он пита, а мој отац: Ево, ја сам већ човек у годинама, а никад нисам долазио Светој Жичи да се поклоним светињи, а друго, ово је моје дете и хоће да пође у Богословију, па да узме благослов од Владике. Аха, каже он, лепо ви кажете да хоћете да се поклоните светињи. Обично дођу да виде Владику Николаја – шта је он, светиња је ово, стара Жича – српска прича, него…идите ви унутра, попалите свеће, даривајте цркву, па кад изађете овамо, видите са леве стране владичански двор, па кад уђете унутра – примиће вас Владика. Ми то све обавимо, а кад смо ушли на врата код Владике, стадосмо као укопани, па то је био Свети Владика. Ми тако изненађени, а он каже: Ето, дао сам себи послушање, да и ја нешто урадим за ову светињу…”

ХаџиСлободан Николић је ђак битољске богословије, сада она не постоји, па када се враћао из Битоља, на пример за ове Божићне празнике, свих пет ђака из округа Златиборског, који су били у Жичкој епархији, сврате код Владике Николаја. “Он седи, огњиште гори, пуно је гостију било, људи, поштовалаца вере, цркве и Владике”, само да узму благослов на путу ка кући.

Те године на Аранђеловдан, сви свештеници из овог нашег краја ишли су у Јелен До, долазио је Владика Николај да освешта цркву. Тада је хаџиСлободан Николић носио одежде овдашњег свештенства тамо, баш је био у олтару док је Владика извршавао прописано освећење Часне Трпезе. Тада се пети пут видео са Владиком.

Иначе, супруга хаџиСлободана Николића је ћерка проте из Краљева. Она се увек облачила у народну ношњу и неколико година свог девојаштва за Никољдан је послуживала у Владикином дому, на Крсној слави Владике Николаја.

“То није било као сада, на тацни су се служили колачи, пиће, а кад се заврши, после три дана славља, она је увек добијала дукат од Владике. Увек је трептала од узбуђења што се тиме бавила. Несрећа је погодина њихову кућу. Три брата и отац свештеници, један је био парох у Краљеву, овај други сеоски парох је мој таст, још – академац поручник и трећи гимназиста на матури, кога је отац запослио као писара у црквеном суду. Дакле, три брата и оца су одвели Немци у логор на Бањици, уочи Светога Саве 1943. године, 26. јануара стрељани су у Јајинцима. Супруга је и по мушкој и по женској линији из свештеничке куће”, завршио је причу о сусретима са Владиком хаџиСлободан Николић.

СВЕШТЕНИК У КОМУНИЗМУ, СОЦИЈАЛИЗМУ И ДЕМОКРАТИЈИ

Биљана Диковић: Да ли сте имали проблема у свештенослужењу, с обзиром да сте 30 година били свештеник у комунистичком Горњем Милановцу?

ХаџиСлободан Николић: Знате, ја сам имао своју тактику, чврсто сам држао онај део парохије који сам имао, знало се за сваки ред и поредак. Кад су моји наследници, свештеници дошли, питају: Прото, како сте успели, а ја кажем: Господо, радите на томе, чувајте своје стадо, поверено вам је, водите рачуна о поступцима, немојте никакве новотарије примати.

Биљана Диковић: Да ли сте задовољни својим животом и радом, садржајем протеклог времена?

ХаџиСлободан Николић: Јесам, ја сам ипак задовољан. Ја сам отац петоро деце, два сина и три ћерке, а ја сам јединац. Има нас, ево сада 25 иза мене, а у мају ће свадба унуци у Горњем Милановцу, па ће нас Богу хвала бити још. Свештеници су некад знате, врло тешко живели. Тешко је то рећи знате, а још теже прихватити, да иде до невероватноће.

Биљана Диковић: Како коментаришете онда ово време сада, некада је народ свештенику давао за неки обред колико новца има, или само јабуку, а сада има прописано колико се шта плаћа, народ каже да “попови имају тарифе”…

ХаџиСлободан Николић: Нема прописано, то све мора да буде на добровољној основи. Да сам ја тако радио не би било ни цркве, ни свештенства, изгубили би и цркву и народ, све.

Како је било време тада, верујте ми, често смо ми били без хлеба, петоро деце, супруга и ја. Народ пролази поред дома у коме смо становали и каже: види како је њима лепо, они цео дан певају Николајеве песме, ово је највеселија породица. А нико не зна да ми немамо хлеба, једемо кувани кромпир, било је тешких часова, знате.

Биљана Диковић: Како сте као свештеник подносили то што су комунисти избацивали иконе светаца из домова, није се славило?

ХаџиСлободан Николић: Када сам ја дошао тамо за свештеника, сваки је имао по три села. За мене као свештеника тада је био страшан ударац када су људи почели да избацују иконе из своје куће, били су престали да славе славу, да се крштавају, а најсташније је било кад идем кроз село, а старији ме моле, кажу: попе, немој молим те дозволити да нас сахране без опела, а ја ту нисам могао ништа, морали су да ме позову, да имам потврду да су то власима пријавили па траже од мене да вршим опело.

Биљана Диковић: Кажу да се у то време тајно крштавало, чак и деца највећих комуниста, да ли сте и ви тајно крштавали?

ХаџиСлободан Николић: Јесам, налазило се начина, крштавао сам ја, захваљујући својој тактичности, звали су ме да крстим и комунистима децу. Све се то одвијало у кући једне баке, која је богомољка, кришом, а ја сам све, кад се вратим код моје куће записиво. Ишао сам тако у град са малом торбом – онда зна народ да идем на парохију, а кад носим велику – онда знају да идем у набавку. Када пођем тако кришом крштавам, ја понесем све у оној великој торби да не би ко посумњао. Тако сам прво сву децу просветара крстио, а после и официрску. Имао сам зета официра, сви његови, цео официрски кор, долазили су на посну славу код мене, али “као код њега”. Тада је ћерка, јер нисмо имали хлеба, побегла за њега, удала се. Разболео сам се тад, три месеца нисам их примио у кућу, то је за мене тада било тако поразно. Све се то касније смирило.

Биљана Диковић: Кажете да сте све записивали, зар се нисте плашили одмазде ако комунисти нађу те књиге?

ХаџиСлободан Николић: Знате, наш човек је чудан. Доћиће једног дана, па ће ме ухватити за рукав и речи: Је ли попо, ти си мени крстио дете, зашто га ниси увео? Био сам свестан да ризикујем, али сам морао да запишем све, сакривао сам, није то било баш тако лако наћи, али ја сам то тако радио да нису ни сумњали у мене. Ево, сад се из те парохије у којој сам ја радио и жене, нико се још није појавио да није уведен у књиге, све сам уводио: рођене, крштене, венчане, умрле.

Биљана Диковић: Упоредите време некад и сад, има ли црквености у нашем народу?

ХаџиСлободан Николић: Видите како сам ја успео да привучем друге, а био је комунизам, па је дошло време социјализма, па садашње демократије, верујте ми да је сада сасвим друга ствар. Наш је човек поводљив, знате. Није чврст у томе. Он нема црквености. Упоредите католицизам са православљем. Они су дисциплиновани, нека је њихов жупник у највећим пороцима они то скривају, а свештеник ако овде нешто каже, одмах се све то и на све начине проводи, тако да морају бити пуно обазриви свештеници, поготову млади.

Друго, та наплата знате, да сам ја рекао оволико и онолико, јаоооо… ни цркве ни црквишта. Али, тада су ме други видели, добри људи, ја немам дрва – дотерају дрва да се угреје петоро деце. Из тога времена задужио ме је много манастир Враћевшница, ту су сестре Кола српских сестара, у времену кад се имало и колико се имало, прихватиле да тај један оброк у хранилишту дају за децу сиромашних родитеља.

Биљана Диковић: Сада је, опростите оче што тако кажем, позив свештеника међу младима веома интересантан, али не идејно, већ због “доброг живота”…

ХаџиСлободан Николић: Ја не могу сада да кажем, мени то тешко пада. Ми смо идејно наступили у богословију, а деца која сада уче – они су гурнути: идите тамо, учите за попа, попови добро живе. То су огромне разлике, несхватљиво велике разлике. У то време када сам ја радио 18 година нисам имао осветљење, толико и радио, живело се тако скромно.

Биљана Диковић: Да ли је истина да је ваша супруга, протина ћерка, једина попадија која је провела радни век у фабрици и остварила право на пензију?

ХаџиСлободан Николић: Јесте, једина попадија која је отишла за струг била је моја. Кад се оснивала Типопластика у Горњем Милановцу, тада су била велика оспоравања да она ради. Преломио је то један секретар КПЈ, био је драгачевац, кад су сви скочили да се не запосли, он је устао и рекао: то је једина попадија која хоће да тражи запослење, ја гарантујем њој, срам вас било, будите задовољни кад хоће да ради. Тако је моја попадија постала један од оснивача Типопластике, ту је доживела и пензију. Тако смо се изборили са децом, а имали смо и донације. Тешко је било и када су условљавали да синови иду у техничку школу, па на факултет за технолога, а Бранко је постао академски сликар, био је и један од директора Дечијих новина.

Биљана Диковић: Сада се народ полако вратио цркви, вери. Неко због вере у себи, а неко због моде. Како Ви оче на то гледате?

ХаџиСлободан Николић: Знате како, бојим се да је то камера учинила своје. Многи не би до цркве ни дошли да није требало да се сниме и сликају, тако је почело. Сада је то постало уобичајено. Знам за домове у којима је вера негована током свих промена. Ја никад нисам замерао ко је члан Савеза комуниста, за мене је страшно кад је неко атеиста, неопредељен. Кад сам ја престао са активом, пре двадесетак година, све се окренуло. Поздрављам све ово што се догађа да је народ полако вратило цркви. Није тачно да у нашем народу нема побожности, али то је нека специфичност, нема црквености у народу. Он зна да славу слави, зна да пости седам дана, зна да се причести и то се сада манифестује у најпунијој речи. Сада доживљавамо да и недељом, али и осталим данима, кад су празници, у цркви има народа, а нико их не наморава, долазе сами. Ми проповедамо о томе и радујемо се томе.

Биљана Диковић: Све је више венчања у цркви, да ли млади поштују ред и обавезе, да ли схватају озбиљност тог чина, Светости тог брака?

ХаџиСлободан Николић: Најкасније се променио тај однос према венчању у цркви, све је било некако затегнуто, а онда су родитељи заузели став: не дамо девојку без венчања у цркви. Сад се поштује ред и поредак, све је добровољно, ситуација је која се само пожелети може, сви крштавају, сви опојавају, венчавају, сви славе. Види се то и по иконама које су бројне свакога дана у олтару на освећењу, пробудила се црквеност у нашем човеку. Још има тога да се учи наш човек, некада су и својеглави, питају и када му свештеник каже – он не слуша. Увек за све потребе духовне, кажем свима – идите код свога духовника.

Биљана Диковић: Шта свештеник, који је толико година провео у свештеничкој служби, поручује овом народу о обичајима и поступању по вери у обреду сахране покојника, треба ли довлачити тракторе хране и пића на гробље?

ХаџиСлободан Николић: Народе Божији, немојте ми то сујеверје употребљавати. Ја, право да вам кажем, ја сам написао – мени ништа неће бити. Биће опело у цркви јер сам свештеник, а ко ме поштује нека дође овде. Биће столови, три погаче изломљене, пиће – ко шта хоће и мили моји – куд који. Ја свима говорим, мало на гроб ставити после сахране – парче хлеба ако је посно, мало пасуља, сармице, нешто слатко и то је то. Али не – трактор јела и трактор пића. То је – враћамо се у паганство! Не показује се на саграни материјална моћ појединца, то није по вери. Неко нас и послуша, сад видим, на неким схранама на Доварју су почели тако да раде. Наравно да ће нешто укућани покојника спремити, али код куће, да има шта јести родбина, они који су дошли из далека, а на гробљу погача, узме се кољиво и ништа више.

Биљана Диковић: Почели су млади да поштују па се не венчавају у време поста…

ХаџиСлободан Николић: Почели су да слушају, а после Божића нема венчања до Светог Јована. Црква би одобрила – ако би се само венчали, без оне све софре и таламбаса редом, али они без тога неће, а то црква не одобрава.

Биљана Диковић: Порука Ужичанима..

ХаџиСлободан Николић: Да у миру духовном проводите празнике, у спољном миру, слози и љубави проведемо и да праштамо једни другима. Немојмо никога оговарати, имајте љубави и према Богу и према људима, према ближњем своме, тиме сте испунили закон Божији. Чувајмо православље, јер ће и оно тако да сачува нас. Држимо се учења свете цркве, а за све то духовно обраћајте се своме свештенику. Избацујмо сујеверје држимо се чистоте вере или како је Свети Сава оставио у ономе Типику своме: Држите се праве вере, значи православља

… Рече на крају најстарији живи свештеник у ужичком крају, протојереј ставрофор хаџиСлободан Николић, насмеши се онако мило, анђеоски, наслони на штап које је добио од оца Јовакима у Јерусалиму давне 1991. године, и оде у Парохијски дом, на разговор са младим свештеницима…

извор: Фејсбук Репортер

http://facebookreporter.org/2012/05/26/%D0%BA%D1%80%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D1%81%D0%B0%D1%86-%D1%85%D0%B0%D1%9F%D0%B8-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D1%80%D0%BE/