Вести

АВЕ! Бориусе!

У озбиљним демократским земљама крађа на изборима је незамислива, не само зато што је то тешко кривично дело, већ првенствено због тога што се тиме грубо понижавају сви грађани те државе.

14. Мај 2012. Београд, Звонимир Трајковић

***

Политичари који би се на такав корак усудили били би жигосани за сва времена а странка трајно избрисана из политичког живота те земље. Ми смо очигледно још јако далеко од тог превасходно моралног кодекса.

Избори су тражење подршке народа за одређену политику, јавно испитивање воље народа како би се политика прилагодила тој народној вољи или бар пронашла неки компромисни пут између жеље грађана и светске реалности. На изборима учествују странке а политичари тих странака презентирају своје идеје на који начин се та воља грађана може остварити у тренутним светским околностима. Кампање су место и трибина где досадашњи вршиоци власти говоре о томе шта је постигнуто и шта би у следећим корацима предузели, а они који на власт претендују износе шта би они боље и више могли да ураде ако им грађани укажу поверење.

Ја сам поштен, ови из ЕУ то не знају па нас безразложно нападају да смо корумпирана земља. Ми не крадемо на изборима, то смо радили само када смо требали да сменимо Милошевића, а касније управо због вас, да вас уведемо у ЕУ и НАТО.

Та политика утакмица бива понекад жустра, износи се кадкад и прљав веш супарника, посебно се подвлаче грешке претходне власти, гађа се управо у тачку за коју су грађани најзаинтересованији. Користе се и разни медијско – пропагандни трикови у презентовању кандидата, али се на крају све завршава гласањем, у чију регуларност никоме и не пада напамет да сумња. То се једноставно подразумева.

На дан наших избора и Француска је добила новог председника. Нови председник Француске је Франсоа Оланд или „господин Нормални“, како га називају медији коме су Французи указали поверење. С друге стране, Саркози је признао пораз и честитао свом социјалистичком противнику. „Француска има новог председника Републике, то је демократски избор Француске и требало би га поштовати“, поручио је Саркози својим присталицама у Паризу. Само 24 сата од изборне победе, нови председник Француске је на 67 – годишњицу од завршетка Другог светског рата позвао, пораженог Саркозија да заједно положе цвеће на гроб незнаног јунака. На тај начин Оланд је ставио до знања Французима да је Француска изнад сваког па и њих двојице. Саркозију ни у сну није падало напамет да покраде Оланда. Да полицију, која традиционално скупља и транспортује кутије од гласачких места до места где се они пребројавају, „ангажује“ да неке кутије замене.

Али да оставимо Французе, Оланда, а посебно Саркозија јер мора да је тај Саркози „много глуп“ када није умуљао који џак са гласовима и обрисао тог „Нормалног“. Какав бре „Нормалан“, Тадић би обрисао све, и „нормалне“ и „ненормалне“ а ако треба и сав народ – само да остане у председничкој фотељи. Његово урлање на предизборним митинзима „ми морамо да победимо“, „победићемо“, „морамо да завршимо започето“… је одраз психолошког стања и грча, а не форма или потреба маркетиншког наступа у кампањи. Он је на себе упртио бреме „месије“ да народ промени, зомбира га, угура у ЕУ и НАТО не хајући шта тај народ стварно жели, објективно може и где му је неко природно место. Тадић не може или неће да схвати како се свака политика може променити, док се народ мења деценијама и генерацијама те да за такву промену народа ни Тадић, а ни било који други председник, неће имати биолошког времена. Као што је Тадић ментално не спојив са Саркозијем, јер се упустио у бруталну крађу избора, тако и Срби нису исто што и Французи – па ће ако другачије не може, моткама решавати „изборног победника“.

Разумем ја да је победа на изборима за Тадића питање живота и смрти, јер је својим досадашњим владањем уништио све што се уништити могло, све од државних институција до свих сегмената друштва. Други део његове императивне „победе“ везан је за бројне афере и огромну пљачке које сада мирују затрпане силом власти. Ако ту власт изгуби цела та жута и жућкаста владајућа политичка олигархија наћи ће се под удар закона, и у затвору. И зато је Тадић ментално не спојив са Саркозијем, јер једна је етапа долазак на власт, друга начин владања, а трећа силазак са власти. У свакој од етапа требало је размишљати о оној следећој, чувајући поштење, разум, умереност…, да би и етапа силаска са власти била исто толико достојанствена као и две претходне.

Међутим када на власт „дођу“ незрели, политички неписмени, неморални, а успут и грамзиви људи, које је запад инсталирао да Србију уништавају, онда Србија за председника добије неког попут Тадића. Од запада тако одабрана личност одмах се нађе у општем расцепу, задовољења личне грамзивости, извршења преузетих обавеза према западу, и борбе за опстанак на власти. У том пакленом троуглу прва жртва је народ и држава, а последња увек сам председник за кога је силазак са власти силазак у пакао који је својом владањем сам створио. Да би силазак у пакао бар одложио Тадић је спреман на све, а то све подразумева и бруталну крађу на изборима – јер су сви други адути давно потрошени. Личног морала није имао ни када се продао Американцима, па још једна морална мрља у крађи избора ионако не ремети след његове плиткоуме политичке каријере. Тако ће се џакови нашег грађанског „поверења“ наћи у контејнеру, замењени неким другим џаковима са већ обележеним листићима које ће Тадићева Републичка изборна комисија прогласити за званичне резултате избора. Ко је на власт дошао из изборну крађу и насилно на улици, неминовно ће са тако и отићи – уличном побуном народа.

Како се технички изводи крађа гласова

Недавно сам у интервјуу „Геополитици“ под насловом „Србију намерно уништавају“ најавио да Тадић и Демократска странка спремају изборну крађу. Процене и анализе ДС – а су показивале да ће на изборима сигурно изгубити и они су кренули да кроз крађу избора омогуће себи наставак владавине. Те припреме су почеле још у новембру прошле године са јасно задатим параметрима. Да коалиција око ДС – а обавезно накарика 60 посланичких мандата, да Динкићев УРС и Чедина ЛДП коалиција прођу цензус, а да Дачићев СПС – ПУПС – ЈС освоје око 35 мандата – тако да Николић и Коштуница у ниједној форми немају довољно за састав Владе. Руководство Радикала и Шешељ су опседнути патолошком, али потпуно ирационалном, мржњом противу СНС и они чак и ако пређу цензус са СНС – ом неће ући у колицију за састав Владе, па СНС и ДСС никако неће имати довољан број гласова за састав Владе. Сви ти резултати ће се кроз коалиције пренети на градске изборе и локалне изборе јер ће исти партнери правити градске и општинске коалиције. Власт је сачувана са истим играчима и сви су задовољни. Тада је процењивано да Двери неће достићи цензус и ако се кандидују – па су маргинализоване а када су се приближиле цензусу драстично су крађом гласова сасечене.

Дачићу је тај договор са Тадићем одговарао јер добија знатно више посланичких мандата, још неко министарство, знатно више важних директорских места и добро плаћених места у управним одборима Јавних предузећа. Да би се крађа ДС – а некако маскирала, „решење“ је нађено у знатно увећаном броја гласова које је добила коалиција СПС – ПУПС – ЈС. Објаснити некоме да је Дачићева превара својих гласача од пре четири године, награђена са двоструко већим бројем гласова на овим изборима је домен научне фантастике. Ја бар нисам приметио да је Дачић својим политичким деловањем за ове четири године направио неке епохалне резултате, осим што је заједно са Тадићем распродавао Србију. Маскирање би успело где је Дачић „добио“ изненађујуће много гласова, ДС је нешто мало пао, тек толико да грађанима резултат ДС – а изгледа бар делимично логичан – да крађа није аљкаво изведена, па се чак и цео џак са изборном вољом грађана нашао у контејнеру.

Како се тако добро скован план практично реализује и на терену. Кратко речено углавном уз помоћ велике количине новца, коју једино ДС има, јер само двадесетак њених функционера на врху странке имају богатство које се креће од 50 до 800 милиона евра. Тадић 800 милиона, Шутановац, 600, Ђилас 750, Петровић 700, Пајтић 700, Ђелић 200 … Ову процену је направила америчка амбасада у Београду а Викиликс (ЊикиЛеакс) објавио у својим депешама. Ту депешу америчке амбасаде послату из Београда централи у Вашингтону нико никада није демантовао – а амбасаде великих земаља брижљиво прикупљају такве податке да би наше политичаре могли да уцењују, када им је то потребно.

Ми имамо изборни такав систем где се гласа и након гласања гласови броје на самом изборном месту. Када се гласови преброје сачињава се записник који потписују председник и заменик изборне комисије (које делегира и плаћа држава) и сви контролори странака који су на том месту странке делегирале. Све изгледа идеално и нико не би помислио да се поред толике контроле било шта може украсти. Али ту постоји једно велико АЛИ.

Трошкови ДОС – а за „победу“ над Милошевићем где је само за подмићивање и изборне махинације потрошено 11. 550. 000 немачких марака (кликом миша увећај слику)

У бројкама и практично то све изгледа много другачије. Па ево мале рачунице: У Србији без Космета таквих изборних места има око 8. 500, ако странка делегира по два контролора на сваком изборном месту (контролише се и броји скоро 24 часа) значи да свака странка треба тога дана да ангажује минимум 17. 000 људи за контролу избора – али и да их плати (дневницу). Ако је дневница за тај 24 – часовни рад 50 евра значи да свака странка треба за тај дан издвоји 850 хиљада евра. Те паре нема ни једна опозициона странка и оне на добровољној бази (бесплатно) ангажују локале мештане за контролоре, а 90% странака уопште и не може да скупи 17. 000 људи па и нема своје контролоре на свим изборним местима. Веће странке покрију 70 – 80% изборних места а мање од 20 – 30%. Размислите колико дана, па и месеци странке прикупљаљу 10. 000 потписа да би се регистровале, а сада само у једном дану треба да имају армију од 17. 000 странци верних и оданих људи – који успут и раде бесплатно. Значи да се 20% изборних места налазе само председник и заменик изборне комисије (које делегира и плаћа држава) и контролори један или двојице једне велике опозиционе странке. То што се они договоре и какав записник саставе то је једино меродавно и то само они знају.

Е баш ти контролори су најслабија тачка за поткупливање, пошто су из локалне средине подложни су уцени, обећањима да им се неко запосли…. Да их поткупи може само ДС, да их уцењује може и локални полицајац јер је он тамо закон, да има некога запосли може ДС или Динкић… У бедној Србији 200, 300 500 евра су велике паре, а када поткупите контролора он потписује записник са изборним резултатима како онај који га је поткупио хоће, па се у бирачки списак заокруже и они који и нису гласали, а на листићима заокружи она странка која је контролора поткупила. Све лепо и чисто. Странка и незна тачан број гласова које је добила, а не може ни да се буни јер је њено овлашћено лице (контролор) записник потписао. Од момента потписивања записника само је записник валидан документ, сваки контролор узима по један примерак и шаље у седиште своје странке. А заокружени изборни листићи, бирачки списак, неупотребљени изборни листићи и један примерак записника иду у централну изборну комисију. Постоји и форма договора. Када на изборном месту три или четири странке имају своје контролоре, а не свих 18 које су се кандидовале, они се међусобно договоре и гласове осталих странака поделе.

Немојте да сада стекнете утисак да је Србија без морала и да су сви поткупљиви, пре бих закључио да је један у процентима веома мали број присилно, из нужде, немаштине ко зна чега поклекао, јер контролу не обављају имућни људи већ углавном сиротиња. Ако је ДС од 8. 500 изборних места направио дил само на 400 места могао је да „прогура“ или украде од 200 – 500 хиљада гласова, у зависности од броја уписаних бирача на том месту. Поткупити контролоре на 400 места са по великих 500 евра то је тек 400 – 600 хиљада евра. Замислите колико је то мала цифра за ДС политичке тајкуне који располажу стотинама милиона евра, да сигурно сачувају власт. Покрасти изборе на 400 изборних места је тек 4, 7% изборних места, а поткупити 400 или 800 контролора (јер при бројању гласова и прављењу записника учествује по један контролор странке) је 2, 3% или 4, 7% од 17. 000 контролора. То је врло мали проценат, подмићених, уцењених, притисканих, колико је у Србији данас гладних, незаштићених, без посла и без наде.

Овакве крађе гласова се могу изводити само у разбијеној и уништеној држави без институција где политичка мафија влада, где Тадић говори о свом поштењу и слика се испред „свог“ факултета, јер Николићев више не постоји – затворили су га оправо они. Покварено и подло, без људског достојанства. Човек сам о свом поштењу не говори никада, а факултет који је завршио не опредељује га да води земљу, већ да ради са болеснима.

Трошкови ИЗБОРА 2000-те године

Табела је поново урађена јер се на оригиналу који је кришом снимљен све ставке се јасно не виде.

Но мене ова изборна крађа неодољиво подсећа на 2000 када је истим техникама покраден а потом и срушен Милошевић. ДС перфектно познаје све те методе крађе које су горе описане а уведе 2000 – те па бих ја желео да мало обратити пажњу на задњи део „Трошкови самих избора“ тај „специјал за контролоре“ то је одвојен новац за подмићивање контролора како би они прихватили да направе лажне записнике и преваре своју странку. За Радикале као моралније потрошено је чак више новца него на за контролоре СПС и ЈУЛ. Тада је Милошевићу украде но око 12 – 15% гласова који су приписани „моралисти“ Коштуници. Целу операцију је изводила ДС, а Ђинђић је био главни човек за расподелу овог новца. Ако су тада крали, зашто не би то исто радили кад год им затреба и данас им баш гори под ногама. Ко једном украде украшће увек кад буде имао прилику јер је сам долазак на власт тим путем створио „нову свест“.

Ово вам цела армија Тадићевих „аналитичара“ која је продефиловала на великим медијима и телевизијама са националном фреквенцијом, није изнела. Није вам објаснила објективно и стварно стање на терену. Сви су вам износили како је немогуће украсти гласове јер су ту на изборном месту контролори 18 странака а то је више од 30 људи и… Када би та квазианалитичка иступања била тачна онда би се на бирачким местима налазило 17. 000 Џ 18 = 306. 000 контролора, па плус бар још 100. 000 контролора који контролишу градске, општинске и локалне изборе јер има много група грађана. Па плус контролори у 168 општина где се сливају резултати, па плус градске, општинске, покрајинске изборне комисије и на крају РИК. Тога дана када све сабере у потпуној контроли избора требало би да учествује око 500. 000 људи односно 12, 8% од укупно 3. 912. 904 бирача који су гласали.

Ти увек исти дежурни Тадићеви аналитичари вам нису рекли да је „ЦеСид“ (Центар за слободне изборе и демократију) кога је формирао запад да би срушио Милошевића и да је на њега утрошено близу 7 милиона $ како би 2000 – те одмах после затварања избора објавио резултате и прејудицира да је Коштуница победио. Да је он и данас у функцији Тадића и ДОС – а да се јавном мњењу наметне изборни резултат. ОЕБС прати само одвијање избора, да ли се поштује изборна процедура, да ли на изборним местима има туча, нереда и осталих неправилности. ОЕБС нема контролоре 24 часа и не учествује у пребројавању изборних резултата, па је Тадићево позивање на ОЕБС чиста превара. Нису вам рекли ни објаснили да је ето „грешком“ за изборе на Косову и Метохији одштампано 261. 000 изборних листића више иако и будала зна да на целом Космету живи укупно са децом око 130. 000 Срба. Нису вам рекли да тих листића нема, као уништени су, али нико не зна како, када и где – као што вам нису објаснили да кад украдете 261. 000 гласова противнику ви правите разлику од 522. 000 гласа што се баш „случајно“ поклапа са проценама СНС, Двери и ДСС за колико мисле да су покрадени. А ти листићи су управо били за председничке и парламентарне изборе уз које су УРС, ЛДП лагодно прошли цензус, ДС поправио својих 19%, Тадић чак био бољи од Николића, а и Дачић добио оно што му је обећано.

Медији нарочито телевизије са националном фреквенцијом имале су задатак да све остале кандидате и странке игноришу, а Николића представе као човека опасаног по народ и Србију. Да га исмеју где год је то било могуће и исконструисаним материјалом компромитују. У томе је чак предњачио јавни сервис РТС кога ми плаћамо – да нас лаже и обмањује. Двери и многе друге странке једва да су биле и споменуте док се ДС УРС, и ЛДП нису скидали са екрана. Када се крађа гласова открила ти исти медији на челу са РТС – ом доводе десетине квази аналитичара да народ обмањују – објашњавајући му да је то немогуће, иако је сасвим супротно. Мене нису позвали а ни дали ми могућност да објасним како су ДС УРС, ЛДП и СПС крали, и које су све варијанте још могуће за крађу гласова. На нашим телевизијама говоре људи о распаду СФРЈ који су тада били у пеленама, о Милошевићу дају суд „аналитичари“ који уживо никада нису ни видели Милошевића, а камо ли са њим разговарали. Док сам ја неподобан иако сам био саветник Милошевића и директни учесник свих важнијих догађања на овим просторима од 1985 до данас.

Новинар РТС – а Зоран Станојевић са Николићем је разговарао само провокативним тоном уз циничан поглед, а пред Тадићем „шени“ као да је то Тадићева телевизија а не јавни сервис грађана. Новинар Оливере Ковачевић, чак „подучава“ председничке кандидате како то они треба да раде уз обавезно гестовно ниподаштавање гостију… Цела кампања коју је РТС, а не странке и кандидати водила, била је испод свих нивоа чак и класичних афричких диктатура, једино усмерена да ДС, ЛДП и УРС, буду „умивени“ и лепо представљени. Сви остали или нису имали приступа или су били више исмејавани неко представљени грађанима. Двреима је наступ био строго забрањен јер њихову растућу популарност требало је свим средствима спутавати – а и шта би они имали да кажу кад ми са РТС – а знамо то боље.

Крађа гласова се свуда у свету сматра када се у контејнеру или на улици нађе и 50 гласачких листића, а не пун џак са хиљадама заокружених листића са два изборна места. Када се појаве потписани записници без изборних резултата, филмови снимљени како се записници препакују… то је доказана изборна крађа без права на било каво правдање. Странке и кандидати нису дужни, нити имају право, ни службу, ни овлашћење да изборну крађу доказују – то раде овлашћене институције. Странке су крађу доказале јавним приказивањем изборног материјала и ако то Тадић не схвати убрзо ће имати стотине хиљада људи на улицама да му то и пластично објасне.

Почео сам текст упоређивањем неупоредивих ствари, Тадић и Саркозија, као и изборног надметања у Француској и Србији. Извините што сам вама тако нешто за поређење и понудио, јер то је неупоредиво. Демократска странка је на власт дошла изборном крађом и уличним пучем, и докле год она буде на власти крађа на изборима биће саставни део њеног деловања – као што ће њен лидер Тадић као Дуче урлати да је „поштен“, да они мора да победе, да ће сигурно победити… Такви девијантни мозгови се у правим демократским друштвима не могу бавити политиком – нама га је запад инсталирао и ми га морамо са тог осетљивог места председника Србије склонити. Боље да то буде на изборима, макар они поново покушали да краду, него поново на улици. Добро је што је то Николић схватио и што ће у недељу и поред изборне крађе у првом кругу, изаћи да у другом кругу покуша да поштењем, људскошћу и достојанством, победи „Дучеа“.

Звонимир Трајковић
политички аналитичар
www.trajkovic.rs

http://www.trajkovic.rs/novo/051.html