Вести

Позивница за гласање...

Много бирача шестог маја ниje гласалo ни за једног од двојице кандидата за председника Србије који би требало да се нађу у другом изборном кругу, јер су их тада други кандидати убедили да су они њихов једини и прави избор, да ће једино са њима потоцима да потече мед и млеко, да су остали кандидати неспособни, непоштени, да имају газде широм света, да су лажови и ко зна шта све.

пише Драган Видаковић, 13.05.2012

***

Сада губитници уображавају да су макрои, да могу да подводе своје бираче- часне људе који су изгледа нечаснима указали поверење, мислећи да ће их послушати и да ће се после те дозвољене прељубе поново вратити у њихов политички харем, под њихову заштиту у циљу продужења љубави или препродаје, по потреби наравно.

Ако узмемо само овај период од увођења вишестраначја веома су чести случајеви противприродног политичког блуда сличног овом намераваном подвођењу, а као карактеристичан пример се издваја влада Мирка Марјановића која је формирана од посланика две листе чији су носиоци били Милошевић и Драшковић, када је Драшковић подвео гласове најогорченијих Милошевићевих противника за формирање те врло неприродне власти која није ни могла завршити другачије него што је завршила: Шетњама, бомбардовањем, насилним преузимањем власти, тоталном распродајом, беспослицом, бедом; економском, социјалном, здравственом, демографском, образовном, научном…катастрофом.

Деведесетих је иначе ружење Србије било веома у моди. За власт су гласали искључиво стари, нешколовани, стаљинисти већи од Стаљина, знојави, масни, рурални, неопрани што базде на ракију и бели лук, а за опозицију редовно млади, градски, школовани, лепи, паметни, миришљави, широких погледа, демократе веће од Западних.

Све што се мицало у Србији знало је да је председник нешто најгоре што постоји на свету, да је Србија најполицајскија држава у васиони, да ратујемо против читавог света, да смо криви за све, да је наше војно и политичко руководство састављено од ноторних убица и разбојника, да су сви остали само невине жртве помахниталих српских монструма.

А то да је Милошевић болесник, лудак, убица, пијанац, диктатор, тиранин, да краде изборе то је било опште место и редовна слика коју је Србија о себи слала у свет. Претили су му свакојаким насиљем, „Букурештом“ најчешће.

Нарочито је било важно да се прикаже да је Црква против власти. Камере су увек зумирале свештенике, калуђерице су биле у првим редовима шетача што је остављало велики утисак и овде и ван. Посебно су биле ангажоване највише личности.

Патријарха, кога су на највулгарнији начин извиждали и извређали код „Теразијске чесме“само зато што је замолио за смирење страсти, злоупотребили су кад год им је затребало и довoдили су га на фарсу „Кордон проив кордона“ или неку сличну у организацији српско-Западних режисера обесмишљавања свега, свачега и свакога.

Владика Атанасије је са „Студија Б“ деведестих грмео о „антихристима из СПС“, како је називао стотине хиљада часних људи које никада у животу није видео.

Владика Григорије се хвалио да је као студент учествовао у демонстрацијама против тиранина и крађе избора.

Владика Артемије, који је тада био омиљен широм света, био је и оснивач Покрета за промене, за неверовати је да се се удружио са Вуком Драшковићем да истерају Зло из Београда и сруше комунизам-„задњи бастион бољшевизма у Европи“, како је Србију описивао Драшковић, што је тада била гора оптужба за државу него да има сиду, кугу, лепру и рак, све заједно.

Вук Драшковић који је поваздан грмео о „црвеној банди“, који умало није изазвао рат четника и партизана деведесетих, данас вода Јова Капичића-шефа УДБЕ за Београд 1945. и остарелу Латинку Перовић извршног секретара ЦК СКС.

Западу је тада требао што шири фронт, па су се тако на послу рушења комунизма и диктатора, у позоришту апсурда коме Бекет није ни до колена, раме уз раме нашли равногорци и Дражин тужилац Минић.

Ето како је Србија ружена и рушена, како је све било дозвољено и пожељно, како се само утркивало да се институције блате и носиоцима власти уруши ауторитет, да се што лакше од Србије направи оно што је она сада.

Данас они што су учествовали у дестогодишњем, што шуровању што обарању власти 2000. захтевају сасвим другачији однос према себи.

Кандидат за председника Тадић каже да нико нема право да због незадовољства изборним резултатом прети и наружује слику Србије у свету.

Владика Григорије поручује да је после одржаних избора, потребно опредељење за стабилну и сигурни Србију, са јаким институцијама.

Венсан Дежер изјављује у Новом Саду да, уколико има евентуалних притужби на изборни процес, њих треба решавати у оквиру уобичајене процедуре. Са Фелипе Гонзалесом ионако не знамо шта је, а остали имају изгледа преча посла него да као он 1996. истражују изборне крађе у Бабушници.

Све у свему, да смо било људи, да смо се понашали некада као што се тражи данас, ко зна каква би нам судбина била. Али тада је важило: Што горе то боље. А од зла оца и још горе мајке добро је и ово данас, како смо могли да прођемо.

Драган Видаковић

http://vidakovicdragan.wordpress.com/