Вести

Глас који важи

Крајем четрдесетих година, британски лабуристички лидер Клемент Атли рекао је за «изборе» у новоуспостављеним «народним демократијама» источне Европе да су то «трке са једним коњем»

Стефан Каргановић, 09.05.2012

***

У конкретној ситуацији када је Атли изнео своју духовиту опаску он је, наравно, био «spot on». Он, међутим, није могао да предпостави даљу еволуцију и усавршавање тог система народних демократија, што достиже свој пуни израз данас. То сада јесте трка са више коња, али они су сви из исте ергеле.

Додуше, трик симулације избора са више опција није изум источноевропских демократија «у транзицији». На пример, генерал Пиночет је у Чилеу вешто измицао критици да је његов режим аутократски тако што је под окриљем војне диктатуре завео – вишестраначки систем. Странке чији су идеолошки назори били неуклопиви у «вредносни систем» диктатуре биле су онемогућене или забрањене. Али зато, четири странке које су у одређеном степену све биле блиске Пиночетовим идејама огорчено су се бориле за политички простор. А људи су разматрали најозбиљније за коју би од њих да гласају.

У последњој фази Франковог режима у Шпанији сусрећемо сличан феномен. Била су одобрена «удружења грађана» која су могла да нуде различите програме на изборима. Једини услов је био да свако од њих потпише заклетву лојалности начелима «Националног покрета», који је био чувар званичне идеологије режима. Када су прихватили ту општу режимску платформу, «удружења» су могла да се међусобно свађају, вређају и препуцавају до миле воље, баш као у Србији. Све док су основни принципи режима остајали изнад критике и неповредиви, те привидне несугласице нису угрожавале његову стабилност.

Mutatis mutandis, како се то каже, ова се шема без посебних измена лако преноси на Србију. Избори одржани у недељу то потврђују. Као у Чилеу под Пиночетом и у Шпанији под Франком, систем састављен из режимских странака сједињен је општим идеолошким и програмским опредељењима. Релативно нова странка која се придружила том систему морала је свој наступ и идејни садржај да прилагођава овој шеми да би имала теоретску могућност да дође до микрофона и да учествује у вршењу власти. Вансистемске странке и покрети са неуклопивим назорима статистички су деградиране (стари мајстор Стаљин то је најлепше рекао: није битно како ко гласа, него ко броји гласове), а некима од њих биле су упућене чак и отворене претње да могу бити забрањени.

Али, наравно, и у политици као и у другим активностима у животу веома је корисно знати колико далеко отићи и када је паметно стати. Наизглед катастрофална и разочаравајућа политичка стварност, коју су 6. маја бројачи гласова креирали, можда ипак није толико безнадежна као што то на први поглед изгледа.

Са формалног становишта нема сумње да су бројачи гласова себи поклонили импозантну математичку већину. То је био њихов избор при коришћењу власти којом располажу. Колико је, међутим, тај избор био мудар, а колико је самозаваравајући и не одговара чак ни њиховим дугорочним интересима?

Прави изборни резултати су следећи. Од 6,770,013 бирача, на биралишта је изашло око 53 одсто. Од тога, 4,4 одсто листића били су неважећи, што значи да је у изборном процесу стварно узело учешћа око 48,5 одсто лица са правом гласа.

Од укупног броја важећих гласова, странке система освојиле су следеће проценте: ДС – 25,3; СНС – 25; СПС – 14,2; УРС – 6,6; и ЛДП – 6,5 (према око 98 одсто обрађених гласачких листића).

Ако степен подршке тим странкама разматрамо у односу на укупни број грађана са правом гласа, онда стварна процентуална подршка коју су добили изгледа овако:

ДС – 12,2; СНС – 12,1; СПС – 6,8; УРС – 3,2; и ЛДП – 3,1.

Странке система, према резултатима ових избора, уживају поверење, или бар довољну толеранцију да би ради њих изашли на биралишта, код свега око 37,4 одсто грађана. То је далеко мање импозантно од првог утиска.

Без обзира на привидан исход избора, странке система немају подршку друштва, а смер у коме се ситуација креће обећава погоршање услова живота и самим тим опадање оне подршке којом тренутно располажу. Подразумева се да ће формални носиоци будуће «нове» власти бити нека комбинација коња из те исте ергеле. То значи да, како год биле промешане карте, у предстојећем периоду великих криза, изазова и судбоносних одлука Србијом ће управљати мањина нерепрезентативне мањине.

Нека нико не пожели да буде на њиховом месту у мутним временима која наступају и нека им не позавиди на сластима која ће им власт још краткотрајно пружати. Да су гласове бројали хладније главе и да су 6. маја били довољно паметни да уместо скидања постојећих благовремено уграде још неколико нових сигурносних вентила у свој систем, у тренутку његовог распада много би боље прошли.

http://www.standard.rs/stefan-karganovic-srbija-jeste-u-mraku-ali-zuti-car-je-ipak-go.html