Вести

Бузлобин

…тако бива међу незнабошцима – где се власт отима“! Tако то грми часно Поштење светог владике Николаја на недељу прву по Васкрсу, у проповеди “о сумњи и вери Апостола Томе“:

Часлав М. Дамјановић, 29.04.2012

***

“О, како много трпи свет од људи, који се хватају власти немајући у себи силе Божије, немајући Духа Светога!“ О, какав је “бич за људе безсилни човек, који се дочепа власти судије и старешине“! А све је то зато што “и данас људи говоре слично Томи“ – “док не видимо… не верујемо“! Али зато што “по мудрости и љубави Својој према људима“ Господ “исправља наше зле путеве и окреће их на добро“ – зато се Он “није јавио Томи – само ради Томе – него и ради свију нас“ зато што се “унутрашњи смисао“ јеванђеља “о сумњи и вери Апостола Томе тиче унутрашње драме душе човекове“ – зато јер:

“Јачина вере зависи од благодати Божије“!
И зато што је “све друго смрт и трулеж“!

“У пустињи људске историје… васкрсли Христос“ јесте “једини отворени и непресушни извор, који запаја, освежава и оживљава“ све нас “који тражимо истину и живот“!(1) Грми тако ријеч Николајева и пита нас – данашње Србе:

Ко смо и шта смо?

Пита нас то као да пророчки сумња у нас да ли данас “трулеж“ уопште примећујемо, да ли је уопште “трулеж“ препознајемо…

“Патријарх Иринеј: Обележавање седамнаест векова Миланског едикта је: част“

“Обележавање 17 векова од доношења најважнијег документа хришћанске цивилизације – Миланског едикта у Нишу наредне године први је крупан историјски догађај који ће сабрати представнике свих цркава у граду Нишу… велика обавеза, али и“ – “велика част“!

Сходно наведеном напису, “13. априла ове године у интервјуу РТС-у, патријарх српски“ је осим “части“, такође истакао и да је “недавно стигла вест из Брисела да су српска света места – манастири Пећка патријаршија, Високи Дечани и Грачаница – стављени на списак најважнијих светих места на Медитерану уз Јерусалим, Свету Гору, Меку и Ватикан“; и “на питање да ли то значи бољу заштиту тих споменика светске баштине“, пошто би “манастири требало да буду извор дијалога међу културама“, патријарх Иринеј одговара да је „њихова заштита на овај начин на који је наговештен за нас велико охрабрење и нада, али истовремено и нада да ће они који кроје судбину света, а тиме и судбину нашег народа, схватити шта значи Косово и Метохија са његовим светињама, са његовом културом и историјом за српски народ“, и да се зато “нада да ће приликом тражења решења проблема који постоји на Косову и Метохији бити пронађено једно правично и праведно решење како за српски народ, тако и за народ који сада тамо наставља да живи“, зато јер су то „заиста велике светиње, самим тим што су – убројане и изједначене – са највећим светињама света“ зато јер је тaj “доказ“:

“Количина њиховог значаја“!(2)

Чудни некакви аршини: Чудна “част“ – још чуднија “количина значаја“!
Да се “пре свега, чује име“ Ниша “у свету“ и његов “историјски значај“!

А који то “историјски значај“?

Па у Нишу је “рођен цар Константин“ и одржава се први “такав јубилеј“ и то… “са таквим представницима цркава“!

Да ли је уопште “историјски значај“ то где је рођен неки од императора Римског Царства?
Да ли је уопште “историјски значај“ слављење јубилеја?
Да ли је уопште значајна “количина“ “цркава“ које славе “јубилеј“?

Шта за Веру значи “количина“ “цркава“ и да ли за Веру уопште постоји некаква “количина“ некаквих “цркава“? И да ли за Веру ишта значи да се име неког града “чује у свету“?

Ето зато су аршини чудни:

Прво зато јер резоновање о некаквој “части“ слављења Миланског едикта – нема никакве везе са Вером као таквом; и друго, зато што бесмислица некакве “количине“ некаквих “цркава“ – нема ама баш никакве везе са Вером Православном!

Зато један од многих коментатора поставља кључна питања:

Да ли је број цркава “доказ“ њиховог значаја?

Да ли је “количина њихов значај“?

И одговара логично да сматра “да ће се све ово завршити само једном бламажом“; и да је зато “заиста интересантно ко је уопште дошао на ту идеју“; и да је “занимљиво сазнати на који начин и којим јединицама се мери “количина значаја“?(3)

Један други коментатор је с правом потсмешљив:

“Не може за српски православни народ на данашњи дан страдања Христа да буде лепша вест него да нам се Црква бави туристичком прпагандом“! И зато се пита “да ли ће та прослава бити заказана за Православни Божић, или на Видиовдан пошто су оба празника веома позната позваним гостима, како по бомбардовању тако и по отимању наших грађана“?

И закључује подсмешљиво: “Срби имају са чиме да се диче, нема шта.“(4)

Дакако… част је невернима дичити се “трулежом“!

Зато други коментатор наглашава да Ватикан „пре свега, они и нису Црква – већ само историјски постоје као организација – и то без благодати, без благодатног прејемства, и са пуно јереси.“ Они сами отворено изјављују “да они једини имају пуноћу благодати, а да ми немамо и да ће нам је они дати“, а уствари “oни неће покајање“, нити “враћање на изворно Православље – него хоће да Православни прихвате папу као свог поглавара“! Зато се „не може старешина јеретичке “цркве“ примати са чашћу, као раван са Православним патријарсима – кад се он није одрекао јереси“ – а и зато јер “није Православан, а…

…Православље је једина вера
која је постојала код Хришћана
у доба Св. Цара Константина Великог,
и он је једино тој вери дао слободу.“(5)

Сходно тој историјској истини, један од коментатора истиче да је “након едикта – ново државно догматизовано хришћанство наметнуто римским грађанима у раније веома верски толерантном царству“ тако да је тим наметањем “постало средство у рукама империје која се распада“!

И зато закључује да “реално, то није нешто што заслужује дивљење.“(6)

Због чега други коментатор пита:

Да ли је Милански Едикт „Најважнији документ хришћанске цивилизације?“ – “Па зар је Милански едикт важнији од нпр. документа који прецизно дефинише хришћанску веру, а који је такође настао на иницијативу цара Константина?“ И зато, чудећи се шта значи „дабрати представнике “свих цркава?“ пита: “па колико то има Цркви?“ кад “по документу који прецизно дефинише хришћанску веру следи да постоји само – једна Црква?“ – и зато поставља кључно питање:

“Па зар су и јеретичке организације „Црквe?“(7)

Нису аршини само чудни већ су и чудовишни… јер нажалост доиста изгледа као да патријархово резоновање нема везе ни са Историјом нити са Вером… што очитује и његово третирање српске светиње… Косова:

Патријарх назива Пећку патријаршију, Високе Дечане и Грачаницу –“српска света места“ – што јесу – али… зар није под његовим патријархатом Грачаница отета од Павославља нечасним прогонством православног владике Артемија? Зар нису Високи Дечани опогањени у антиправославну бајденовско-шиптарску испоставу? Зар није Пећка Патријаршија, за коју су током Другог светског рата чак православни Шиптари захтевали од немачких официра да изују чизме пре ступања на њено тло – запуштена и препуштена разулареном зулуму Арбанаса?

Јесу наравно!

Све то ставља под знак питања патријархов понос њиховим “стављањем на списак најважнијих светих места на Медитерану“ – зато јер са правом, али и са горчином, један од коментатора каже: “не може нико у Бриселу назвати Грачаницу медитеранском светињом – осим ако је не види у Великој Албанији – која јесте Медитеранска земља“!(8)

Осим тога, проблематично је шта значи – “најважнија света места“?
Света места јесу Света места – зато што јесу Света!
Света места се не мере никаквим
“јединицама“ за одмеравање “количине значаја“!(9)

Тако нажалост, сходно патријарховом резоновању, испада да “Косово и Метохија са његовим светињама, са његовом културом и историјом за српски народ“ – нису светиње зато што јесу Светиње – него наводно зато што су “убројане и изједначене“ са – “највећим светињама света“ – јер то је наводно “доказ“ “количине њиховог значаја“!

Баш зато, по речима једног другог коментатора, “помињање србских светиња на Космету у овом контексту“ – “личи ми на обичну манипулацију“!(10) Манипулација и јесте – јер испада да светиње нису важне зато што су светиње Вере – него зато што су “извор дијалога међу културама“.

Јесте наравно чињеница да је васељенско Православље увек бивало и јесте отворено пријатељству – али јесте чињеница и да је Ватикан, који је након Миланског Едикта натурио своју интерпретацију одбеглу од хришћанства – бивао и остао – против икаквог дијалога – што данас и даје разлог питању:

Чему “част“?

Да ли “част“ непобитној чињеници да после 600 година Исус не би препознао оно Хришћанство које је проповедао и које нам је подарио?

Да ли “част“ једном безбожничком царству без митологије, заправо са украденом митологијом променом имена – које је “дозволило“ хришћанство – зато да би га Ватикан премоделирао у јерес?

Да ли “част“ извитоперавању Исусовог хришћанства које је настајањем Ватикана, прво умишљено обмануто на странпутицу, а онда та јеретичка обмана наметнута као некакво доминантно па чак и – једино хришћанство?

И најзад… да ли је уопште “част“ окупаторов ферман који наводно дозвољава проповедање хришћанства – а не дозвољава Слободу?

Хришћанство се није ни развило нити траје
нити по људској дозволи
нити по декрету “судија и старешина“!

Напротив! Хришћанство Љубави Христове, Свето Тројство и Свети Дух развијали су се и до Константина; развијали су се слободно упркос свим прогањањима – и упркос поготово зверском прогањању Римског Царства; развијали су се међу слободним народима без ичије људске дозволе и без ичијег декрета; једном речју, хришћанство се развило васељенски и неумитно онако каквим га је Љубав Исуса Христа подарила слободним људима – а не зато што су га фарисејски фермани окупатора или његових сарадника одредили и наредили да буде онакво какво њима одговара!

Хришћанство се развија и траје у слободном духу слободних људи!

Међутим… само четири дана након што је објављена поменута душегубна патријархова “част“ Ватикану:

Ватикан “част“ – дезавуише: “Годишњица Миланског едикта – без папе и крста“(11)

Прво “ауторитативни“ публициста Живица Туцић, Директор престижне VIA-e, верске информативне агенције Задужбине Св. Јелисавете Фјодорвне, објављује да “по речима представника за штампу Свете Столице, Фредерика Ломбардија“ – “Папа не планира 2013. пут у Србију“!(12)

Онда се после два дана, под насловом “Годишњица Миланског едикта без папе и крста“, осим што се констатује да ће због недоласка Бенедикта XVI “прослава 1.700 година од Миланског едикта у Нишу бити скромна“; да се “не гради Константинов комплекс“; да СПЦ наводно “није упутила позив“; и да “сви учесници сада обавезу изградње пребацују на другога“ – наводи и изјава “Др Драгољубa Ђорђевићa из Ниша, оснивачa Југословенског удружења за научно истраживање религије“, који “каже да изузетно конзервативне снаге у СПЦ, и у самом српском друштву, оштро инсистирају да је Јасеновац “услов свих услова“ за долазак папе“! То звучи врло проблематично јер, прво, осим узурпатора – у СПЦ је забрањено постојање ма каквих “конзервативних“ или “изузетних снага“; и друго, иако Ватиканово аминовање, а управо руковођење стравичним усташким злочином јесте један од разлога – суштински разлог отпора јесте – Вера – управо оскрнављење Вере!

Зато је, упркос помпезног звања “оснивачa“ некаквог “Југословенског удружења за научно истраживање религије“ – ипак питање у чије име Нишлија др Драгољуб Ђорђевић очајава због папиног недоласка:

“Доласком папе Бенедикта XVI“, каже он, “Србија би коначно доказала“:
“Да улази у ред религијски цивилизованих земаља“,
“Да припада европском културном кругу“,
“Да корача према ЕУ“, те да према томе, како то “оцењује др Ђорђевић“:
“Србија ништа не би изгубила – док би много добила“?(13)

Да…

У чије име говори др Ђорђевић? У чије име је овај његов арогантан путоказ до танчина усклађен са свим изјавама и јединим настојањем српског патријарха Иринеја од како је прозборио са трона “достојног“? Који је то “ред религијски цивилизованих земаља“ – који је то “европски културни круг“ – којима Србија не припада? Иако мени ова ароганција, иако испразна, звучи расистички, ипак, иако нема патријархове рекација на папин недолазак – можда делимичан одговор на питање који “ред“ и који “круг“ – даје напис “Добро нам не дошао“ у којем се каже “пропао је и план да се изнад Ниша подигне огроман крст (латински, наравно) и да се изгради туристички комплекс (одоше шансе за зараду нишким тајкунима)“– “Ето, изјаловило се. Човек снује, а Бог одлучује.“(14)

“Тајкунима“? Зато рекох да је одговор само делимичан… јер заиста:

Зашто је папа одустао од Ниша?

Иако је одговор непознат, ипак је логично претпоставити да разлог свакако није – није – никакав “конзерватизам“ СПЦ – јер, је очигледно да би папина активност на велелепној прослави у Нишу итекако одговарала не само папиној догми прописаног веровања – а такође и онима који за њега узурпирају извршну власт над СПЦ и Вером Православном! Према томе – зашто? Tакође je логично претпоставити да је разлог Ватиканове одлуке – уколико је одлука папиног недоласка уопште истинита – можда намерно непридавање важности СПЦ као таквој! Зашто? Зато што тиме Ватикан – не придаје важност Православљу као таквом! Пошто је СПЦ већ узурпирана и оцрвоточена… можда из непридавања важности Миланском едикту као таквом, из Ватиканове перспективе произилази утисак као да такозвано Ватиканово “једино“ хришћанство није резултат громадног Ватикановог рекламерства – већ да је то Ватиканово извитоперено хришћанство – управо та Ватиканова јерес – наводно оно хришћанство које се развија од самог почетка – те да као такво наводно није јерес онаквог хришћанства каквим га је Божији Син засновао – и да као такво наводно као да није она јерес у какву је Ватикан деформисао своје “једино хришћанство“! Таква Ватиканова обмана би апсолутно искључила значај Православља као таквог и постигла здружени циљ Ватикана, “реда религијски цивилизованих земаља“, и “европског културног круга“ који здружено покушавају да ликвидирају Православље –лажно га приказујући као шизму… којем са садистичким расистичким ужитком… здружено сатанистички проливају крв…

Папа одустао од нишког супер крста…
Српски патријарх Иринеј… није:
“Уклоните тај крст са пута“

“Патријарх српски Иринеј, након што су Срби поставили крст висок седам метара на путу Косовска Митровица–Рашка, поручује да би Срби на северу Косова требало да слушају оно што им владика Теодосије каже“ – да уклоне крст – зато јер владика Теодосије “говори у име СПЦ“, те пошто “нико није питао СПЦ да се тај крст постави – било би нормално да буде уклоњен.“

И иако неко од Православаца пита да ли патријарх верује да он “има тапију“ на “подизање крстова“, и иако “Епархија рашко-призренска истиче да нема никакве везе са постављањем крста“(15) – што је после прогонства владике Артемија сасвим логично – јер као ни “администратори“ тако ни узурпатори постављени за начелнике епархије обезглављене од Православља – немају баш никакве везе са Крстом као Светињом Вере – намећу се питања: Коме је уклањање Крста важније од уклањања Барикада? И да ли се инсистира на уклањању православног српског Крста зато што се сматра шизмом у односу на “огроман крст (латински, наравно)“?

Међутим, можда одговор даје издајничка заврзлама неверних Тома са “партијашким“ призвуком, која наравно не изненађује:

“Звијезду носим крстом се поносим“:
“Друг поп засенио Титовог унука“:

Зар ово није најзад тачна формулација не само сатанизма Здружене антисрпске завере – већ и сатанизма шегрта Здружене завере – такозваних “администратора“ и узурпатора?

“На предизборној конвенцији Комунистичке партије у Шапцу Свештеник Божидар Шапоња објаснио је својим одушевљеним друговима “да је Исус Христос своје апостоле ословљавао са “другови“:

“Звезда је била водиља мудрацима када се родио Исус Христос у Витлејему.“ – “Господ Исус Христос је први истакао црвену боју и црвени барјак када је васкрсао, и тада рекао: “С овим ћете победити свет.“ – “Комунизам носим у души и руководим се изразом да крст носим, а звездом се поносим.“ И зато “будимо срећни што имамо петокраку, јер ће та петокрака, као звезда водиља, нас комунисте поново довести да будемо уз народ.“

На истој “конвенцији“, Титово унуче Јошка Броз је нагласио да су “непријатељи цркве, али и комуниста, били они који су пре 30, 40 година јахали попа, а данас тим поповима љубе руке. Због таквих се и говорило да комунисти нису пријатељи цркве. Такви и сада у једном џепу држе кокарду, а у другом петокраку, и чекају где могу да прелете. Против таквих ћемо се борити.“(16)

Зар све ово не личи на одговор који “ред“, који “круг“, која “част“, у “чије име“?

Зато један коментатор дословљава: “Један од таквих Замби људи јесте и “протојереј“ Божидар Шапоња“ који “и даље наставља издајничким путем “проте“ Смиљанића, “попа“ Владе Зечевића, и осталих “православних свештеника“ из некадашњег “Свештеничког удружења“ – “понављајући попут папагаја њихове ријечи “звијезду носим крстом се поносим“ са којима су они завили у црно србски народ и његову Светосавски Цркву“ – тиме најбоље осликавши “садашње тешко стање у СПЦ, коју… што прије треба очистити од комуниста, фашиста, паписта, новотараца и екумениста.“(17)

Цркву доиста “треба очистити“ од Јошкиног и Шапоњиног надобудног звездаштва – не мислим на фудбалски клуб “Црвену звезду“, Делијама свака част! А на чело списка мора се пре свега ставити – Усташтво!

Зашто?

Зато јер они ти који су у једном џепу држали петокраку, а у другом “U“ – најзад су сами себе обелоданили – они сами обелоданили су и корен “творевина“ и корен Здружене завере… а тиме и “ред“, и “круг“, и “част“, и у “чије име“ – надојени мржњом сатанизма копрцају се мртви… никако да умру! “Блажен“ им Сатанијел… частан им “Сумрак мегаломаније“:

“Злоупотребљавајући чињеницу да је римски цар Константин I Велики рођен на подручју данашњег Ниша умешали су се Срби жељни да буду… мегаломани без премца: у овој општој беди, замислили су велелепни меморијални центар, са још велелепнијим крстом, а све то у славу тога што је Миланским едиктом престало гоњење хришћана… Намеравали су да се прикажу већим католицима од папе као да нису чули за бројне злочине католичких свештеника у НДХ над Србима – православним хришћанима…“ које “попут Старчевића, сматрају – шизматицима – прљавим накотом“ на које се, сходно њима наравно: “ставке Миланског едикта – уопште не односе“!(18)

“Стоп издаји Православља“

Можда одговор на питање који “ред“, који “круг“, која “част“, у “чије име“ даје и “верни народ Епархије бачке“ који је “покренуо иницијативу и поднео захтев Светом архијерејском синоду и Светом архијерејском сабору Српске Православне Цркве за смену са трона своје Епархије, као и за лишавање епископског чина садашњег епископа бачког Иринеја Буловића“, чији су свештеници “неке од верника звали и на информативне разговоре, где су тражили“ од српских православаца “да се јавно и писмено “покају“ што су били на трибинама, а, како се сазнаје, према некима спремају и тужбе црквеним судовима…“ што све доказује “какво устројство и дух влада у Епархији бачкој, а, како видимо, преко епископа Иринеја Буловића покушава се наметнути и у целој СПЦ. Претње црквеним судовима, рашчињењима и искључењем из Цркве због јавне речи постао је, изгледа, познат метод данашњих појединих црквених великодостојника и свештеника.“(19)

Зашто Срби аплаудирају?

Тужно је али истинито да из свега наведеног прозилазе корени одговора за којим трагамо… произилазе корени “лешине привезане у седло незауздана коња“ лешина је обмањивачка лаж Зла! Зато јесте тужно али истинито да корен јесте и одговор на питање зашто су Срби били најмасовнија нација на пратњи Јосипа Броза? Зашто су Срби аплаудирали Брозу и зашто аплаудирају Тадићу? Тужно је али истинито да корен јесте у одговору на питање:

Ко и шта је заиста корумпирано?

Јесу поткрчкала шегрта корумпирана… али ми смо дозволили да нам такви ламповези Веру корумпирају! Дозволили смо да нас окупатор корумпира…

…дозволили смо да нас корумпира… сарадња са окупатором!

Тужно је али истинито да је корен и у одговору на питање зашто Срби не бране Дражу Михаиловића? Ако Срби заиста желе рехабилитацију Драже – зашто ту рехабилитацију не бране Истином Равне Горе?

Тужно је али истинито да је корен и у одговору на питање зашто Срби живе данас у лажном постојању… зашто аплаудирају намету који се лажно представља као некакво доба умирања снова – зашто када је то намет лажи?

Снови не умиру – лаж умире!

Зато Србин не сме да лута смутњом сумњичавости!

Србин мора да живи речима Светог Јована Златоустог:

“Наше није да убедимо слушаоце.“
“Наше је само да о истини сведочимо.’’
“А да се убеде… то је њихово“.

Тако нас је поштено заветовао и Свети Николај Српски… и зато и јесте тужно… јер у Србској Души и у Србском Националном Духу јесте дубоко уклесано и истесано разрешење:

Одговорност Вери!

Исус је разрешење.

Исус није бојни поклич – Исус je разрешење љубављу Господњом.

Разрешење је уклесана и истесана Србинова поштена Одговорност тој Љубави.

Римском царству није требала ни љубав нити духовност љубави! За разлику од Душана Силног, па чак за разлику и од Александра Великог – Риму је, као и сваком силнику и окупатору, требао бојни поклич којим ће покоравати и одржавати живом тиранију Царства! И баш недостатак духовности и љубави је и отромбољио то Царство и живот Царства претворио у бездушно животарење које му је и дошло главе. И као и испразни наставак испразности Рима, Аустроугарско Царство, упркос војној, па чак и културолошкој и интелектуалнистичкој снази – отрулело је истоветно Римском и сазрело за пад. А данашњи премоделирани Нацизам, наставак Римског и Аустроугарског Царства, иако премазан проницљивијим лукавством покоравања, али и изразитијом расистичком мржњом наводно супериорнијих идеја, наводно супериорнијих мислилаца, и наводно некакве супериорније културологије – води у глобализам који већ издише јер се храни једино прекомпонованим расизмом и корупцијом не само пенија него и деформацијом духовне садржине и суштине… издише мржњом која, као и све досадашње сатанистичке поставке – нису ни слобода нити одговор на одговорност слободној животној Радости и Љубави. Нису онај одговор којом је Христова Љубав облаготворила човека… нису оно Право Славље за којим свако људско биће, какво год да је… заиста чезне.

Зато су се Православље и његова духовна Божија Суштина и Истина и Баштина – данас уздигли толико ненадмашно! Али… зато је данас и Холокауст над Православљем толико разуларен и расизам толико организован… иако, једино чега арогантна испразност Зла није свесна – то је да га разједа сопствена мржња – и да га то трулеље разобличује и открива. То се очитује и у све стрмоглавијем растакању у ништарију Ватикановог Митраизма, и блискоисточног поигравања и изигравања праведништва, и бесловесним лупетањем New Age-а, и интелектуалном чамотињом квази-религозних варијација… не схватајући да ни Вера нити Веровање, нити подухвати и жртвовања, нити живот за Веру, нити Одговорност Веровању – нису никаква доколица таштине… већ напротив, на супрот таквим стереотипним заваравањима – да је Вера стваралачки и радостан живот поштене и слободне Одговорности.

Слепило Сумње Томине…

• “…кад ишчезне вера међу сродницима – сродници постају туђини.“
• “…где има вере, има и разговора међу двојицом; где вера оскудева, оскудева и разговор; тад сумња и кушање заузимају место разговора.“
• “…кад им Бог све то открива и нуди, неки се устежу и сумњају… да има неко царство живота боље од овога!“
• “…кад људи без унутрашњег мира, узнемирени светским бригама, говоре: мир вам! они нуде оно што сами немају.“
• “…својим животворним дахом Он оживљава, обновљава, управо васкрсава оземљанеле и зачмале душе људске“:
• “Дунувши у лица ученика Господ им рече: примите дух свети! Ово је прво давање Духа Светога.“
• “…никад Господ није дао Петру посебице силу и власт, него му је дао посебице само обећање, и то у једном светлом тренутку Петрова надахнућа, када је он исповедио Христа као сина Бога живога.“
• “…то обећање Своје Господ ево испуњава на сам дан Свога преславног васкрсења. Сада Он – не издваја Петра од осталих“:
• “Него свима даје – подједнако и силу и власт.“

Јер све док ће “људи говорити, слично Томи: док не видимо, не верујемо… то је лешина привезана у седло незауздана коња’’, а “тако бива међу незнабошцима, где се власт отима“:

Некад бејасмо Нација…

Некад бијаше част бити Србин…
Некад чак и патријарси србски знађаху част…
Живејесмо некад знајући да
“јачина вере зависи од благодати Божије“!(20)
Зато част бијаше Одговорност Истини…
…Истини Небеске Србије и Правди Равне Горе.

Часлав М. Дамјановић

www.ravnogorskivenac.com

_______________

(1) “Свети Владика Николај: Јеванђеље о сумњи и вери Апостола Томе“, Недеља прва по Васкрсу, Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у егзилу, 04/22/12, 06:06

(2) “Патријарх Иринеј: Обележавање седамнаест векова Миланског едикта је част“, Нова српска политичка мисао, Танјуг, 04/13/12

(3) Мачак Гарфилд, Коментар на “Патријарх Иринеј: Обележавање седамнаест векова Миланског едикта је част“, Нова српска политичка мисао, Танјуг, 04/13/12

(4) Митар Карапанџа, Коментар на “Патријарх Иринеј: Обележавање седамнаест векова Миланског едикта је част“, Нова српска политичка мисао, Танјуг, 04/13/12

(5) Др Василије, Коментар на “Патријарх Иринеј: Обележавање седамнаест векова Миланског едикта је част“, Нова српска политичка мисао, Танјуг, 04/13/12

(6) Србин црнац, Коментар на “Патријарх Иринеј: Обележавање седамнаест векова Миланског едикта је част“, Нова српска политичка мисао, Танјуг, 04/13/12

(7) Петар Јанкетић, Коментар на “Патријарх Иринеј: Обележавање седамнаест векова Миланског едикта је част“, Нова српска политичка мисао, Танјуг, 04/13/12

(8) Конобар, Коментар на “Патријарх Иринеј: Обележавање седамнаест векова Миланског едикта је част“, Нова српска политичка мисао, Танјуг, 04/13/12

(9) Мачак Гарфилд, Коментар на “Патријарх Иринеј: Обележавање седамнаест векова Миланског едикта је част“, Нова српска политичка мисао, Танјуг, 04/13/12

(10) Видоје Даничић, Коментар на “Патријарх Иринеј: Обележавање седамнаест векова Миланског едикта је част“, Нова српска политичка мисао, Танјуг, 04/13/12

(11) “Годишњица Миланског едикта без папе и крста“, Борба за веру, 04/19/12

(12) “Ватикан: Папа не планира 2013. пут у Србију“, VIA, 04/17/12

(13) “Годишњица Миланског едикта без папе и крста“, Борба за веру, 04/19/12

(14) “Добро нам не дошао!“ Владимир Димитријевић, Борба за веру, 04/21/12

(15) “Патријарх Иринеј: Уклоните тај крст са пута“, VestiOnLine, 08/4/1,1 8:13

(16) “Друг поп засенио Титовог унука Србија“, Т. Цвејић, “Правда“, 04/19/12, 13:16, Новинар.де, 04//22/12

(17) Србин Светосавац, Коментар на “Друг поп засенио Титовог унука Србија“, Т. Цвејић, “Правда“, 04/19/12, 13:16, Новинар.де, 04//22/12, 23Ч57

(18) Сумрак мегаломаније, Драган Видаковић, Новинар.де, 04/2/12

(19) “Стоп издаји Православља“, Мирослав Вујанић, Новинар.де, 04/21/12

(20) “Свети Владика Николај: Јеванђеље о сумњи и вери Апостола Томе“, Недеља прва по Васкрсу, Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у егзилу, 04/22/12, 06:06