Вести

Морао сам...

Сви ћемо сад писати исто: да је Србија чудо, да смо ми Срби небески народ, да је то што радимо, равно фантазији и да на свету нема ни сличне земље, ни сличног народа?!

Aутор: Града Бранковић (и – прим.прир.), 30.01.2012

+++

И, донекле, сви смо у праву. Али, само донекле: нисмо баш сви такви, него само један део нас. Један мањи део нас. Један сићушни део нас… Тек парченце вредне Србије, у пречнику Новаковог–Нолетовог срца, у обиму златне медаље ватерполиста и у тежини сребрне медаље рукометаша…

И то је једино шта вреди од нас… Вреди само то – што смо део њих?! Спортска Србија и све остале Србије немају ништа заједничко, осим порекла! Нас осталих има на кило… Ма, на тоне?!

Нарцисоидно верујући у националну сличност са правим спортским херојима, већ сутра ујутру заборавићемо првом комшији да пожелимо „добар дан“, па и намерно ћемо загребати туђи ауто на паркингу, обрисаћемо слине рукавом и отерати у мајчину сваког ко нас попреко буде погледао.

Море, сви нек се носе: не може нам нико ништа, јачи смо од судбине…

Е, ја бих тако волео да могу да сачувам те наше дивне спортисте од нас самих?! То су њихови Мелбурн, Ајндховен и Београд!

У разоноди незаборавног недељног поподнева, ми смо у тој чорби успеха били мирођија само са – у здравље! – једном руком дигнутим ххх↙ΛΑΔ↘ним пивом („Светско, а наше!“)… и високо подигнутом другом руком с три прста разтурена, разбуцана и раштркана по свим континентима света („Наше, а светско!“).

Знам и да ће тек сада почети наш циркус. Ређаће се телеграми и пријеми, руке ће се немилице стискати, по раменима тапшати, севаће кабинетски блицеви, пашће и нека политичка обећања… Λажна Србија ће већ смислити неки начин да се у очима одушевљене јавности, САΔ пред изборе, одужи истинским јунацима оне праве Србије.

Као да смо сви исти?!… А, нисмо.

Различити смо – јер, ми овде, у Λажи и Паралажи Србије, годинама не можемо да понудимо, да се изборимо ни за три оброка дневно, а камо ли нешто више, тј. дубље од тога, домаћег… а они у Правој, Истинској Србији могу, бре, да освоје три светске медаље у једном дану!

Нама, Λажњацима Србије, у свету се стално, данас, САΔ подсмевају… а њима, Јунацима Србије – макар и са шкргутом лоше прикривене љубоморе и зависти, мржње и беса – ипак, морају јавно да аплаудирају. ПР је, бре, чудо!

Код нас, српских Λажа и Паралажа, свако саможиво мисли прво на себе, па – ако му шта од мисли претекне, онда тек на друге… а код њих – свако мисли прво на тим, па тек онда на себе…

Чињеница је, необорива: код нас пролазе најгори… а код њих пролазе најбољи! Нема ту – „Ти Мени, Сердаре… Ја Теби, Војводо! А остали, нек се гоне! – кад их мајка није родила оваке јунаке“… кадре стићи и утећи, и на овом страшном месту постојати.

Неко је у једном чикашком листу недавно објавио да је Србија – „ЗЕМЉА КОЈА СЕ ГРАНИЧИ САМА СА СОБОМ“… Подпуно тачно, i↖тачка!

ЗЕМЉА Србија, где су раније – у оно давно доба пре ове Беле Куге, кад су деца имала браћу и сестре – мајке истовремено биле куварице у кухињи, госпође у друштву, а ватрене и верне љубе/љубавнице/жене собственом мужу у брачном им кревету… а не као САΔ: госпође у кухињи, ватрене и неверне љубавнице у друштву, а у брачном кревету – тврде куварице с ровито обареним мужем…

ЗЕМЉА Србија, где се некад – у доба пре Интернета, док је лично пријатељство било драгоцено – знало ко је ко и шта је шта – свако је имао своје место, знала се и поштовала неписана разлика: да пријатељ куће увек дође кад хоће, а кућни пријатељ увек хоће кад дође… а не као САΔ: уђе нам ко хоће, где и кад хоће и – одмах хоће кад дође. А ми морамо увек да будемо спремни да спустимо своје гаће… и још да им се, Сладострастницима, стално извињавамо што их нисмо довољно спустили, или подпуно скинули.

ЗЕМЉА Србија… где живе најлепше жене… поред “ јачих од судбине“ мачо–мушкарaца – а наталитет опада.

Где незапослени највише раде.
Где на најплоднијој земљи живе људи који гладују.
Где су поплаве – једини начин наводњавања земљишта.
Где возови касне по реду вожње.
Где сви играју фудбал, а побеђују у одбојци.
Где сви журе на посао, а нико не стиже на време.
Где осмочасовно радно време траје дванаест сати.
Где је здравство бесплатно, а лечење скупо.
Где су новинари слободни да напишу шта год им се нареди.
Где је светска криза добила неограничено српско држављанство.
Где су јавне набавке – тајне, а државне тајне – јавне.
Где се ратови никад не завршавају
Где се историја понавља сваког дана.
Где су најбогатији они који никад нису радили.
Где је страна валута постала домаћа.
Где људи славе славу – а псују Бога.
Где паметне проглашавају лудацима, а лудаке способнима.
Где неспособни праве историју, а неписмени је пишу.
Где судски поступци трају дуже од живота.
Где је Устав задња рупа на свирали у оркестру којим странци диригују.
Где су закони незаконити, а анархија нормално стање.
Где власт презире грађане као нежељене сведоке.
Где су највеће лопуже најзаштићенији сведоци на суђењима којих неће бити – све док су они на власти.
Где се за време подразумева да је бесконачно, а да је њихова власт бесмртна.
Где призивају диктаторе, а демократију сматрају порезом на будале.
Где се свако свакоме смешка, а нико никоме не жели добро.
Где медиокритети на власти мисле да ће земља дуже напредовати – ако што више назадује.
Где је прошлост ретроградна, тј. тамна и назадна, а будућност авантгардна,тј. светла и напредна…
Где је живот највећи парадокс…
Где се живи само да би се умрло.
Где се живи од будућности, јер је садашњост одавно потрошена.

Где се нема право на ту сопствену садашњост: јер је наше право одлучивања о њој поништено преко њихових инструмената званих ММФ! СВЕТСКА БАНКА! УН! СБ! Е,У…П.М.! НАТО! КФОР! УНМИК! ЕУΛЕКС! БОТ↙Å↘! ШУТ↙Å↘! МΛА–ђÅ↘! НЕВЕРНИ ТОМ↙Å↘! ЧЕ–ΔÅ↘! ЧАНАК! MИК–i↖! ЂИ!–ΔО0o↘! ВУК О0oвај↘! ВУЧИЋ О0онај↘!… који – зар не? – немају алтернативу…

Поништено нам је то „наше“ право на нашу садашњост и демократски замењено – опет „нашим“ правом одлучивања о нашој будућности… О будућности нашег собственог Потомства…

А зашто нам је баш то „наше“ право тако великодушно дозвољено?…

Па, зато – што смо им се успешно доказали као корисни идиоти!… Најбољи смо им кад их замењујемо у овом њиховом демонски, демократски, демонократски рушитељском послу, сами приводећи крају ништење сопствене нам прошлости, тј. ништење свега оног суштинског, битног, вечног, духовног, темељног, које смо од Предака као Предање, Наслеђе, Тестамент, Завет… на чување добили, да – негујући га – трајемо, и да га по сваку цену, неоштећено сачувано, до прага наше будућности догурамо и Потомцима преко тог прага дотуримо.

Непоновиво – in vivo! – окружје за то Свето Предање јесте Породица и Братство, чија насуштно потребна делотворност у васпитавању детета Човека или Жене јесте незамењива, јер је темељна мера деловања – појединачна мера СВАКОГ Човека и СВАКЕ Жене посебно: СВАКИ члан Породице и Братства врло добро познаје СВЕ остале чланове, па је СВАКО у положају и да добро брине о СВИМ осталим. У том смислу, Породица и Братство јесу НАЈБОЉИ и ЈЕΔИНИ облици друштвеног узтројства способни да, по Одређењу, дрхте од бриге над судбином, тј. над остварењем животне Сврхе СВАКОГ СВОГ члана, БЕЗ иједног изузетка.

Тројство Човек–Породица–Братство, наоружано Стрпљењем и покољењима таложеним Знањем (из ког се кроз време непрекидног Пада на Изкушењима и последичног Пада у Заборав изродила Вера) – ПОΔПУН и ЈЕΔИНИ је Образац друштвеног изпољавања Људског рода, способан да из тог собственог мноштва Људског кукоља издвоји, заштити и делотворно избруси баш СВАКО поједино зрно жита: Човека или Жену, од њиховог рођења!

СВАКО додатно друштвено устројство, US–Тројство, уЗ–Тројство, у/В/IЗ–З/Три /Тројство/Тродимензионално, у/Вис–З/Λо/Три/Тројствено/Тродимензионално–Тројство… ИЗВАН тог степенастог и (САМО ако се Сврха хоће!) неразкидивог Образца – под једним заједничким именом Човечанства: 1.Човек–2.Породица–3.Братство… налази се сувишни круг: 4.Племе (скуп Братстава), 5.Народ (скуп Племена), 6.Раса (скуп Народа) – који је САМО бесмислено и узалудно губљење времена на Путу на ком се остварује с–Врх↗Å, с–Врха, Сврха… СВАКОГ детета Човека и Жене – по Божјем Одређењу, основног темеља, полазног и долазног, Бол/Λазног и Δол/Λазног – Изворишта, Одредишта и Уворишта Човечанства.

А јесте бесмислено и узалудно – из једног, Јед–Ног, Је–Δног… Гор–Оздо–Г, Бр!–Оздог, Броз–Δог, Брос–Тог, простог разлога: сва мера деловања 7.Човечанства, 6.Расе, 5.Народа, 4.Племена… ИЗВАН овог Тројства – 3.Братство–2.Породица–1.Човек/Жена – НИЈЕ утемељена на делотворној појединачној мери СВАКОГ детета Човека и Жене!

Племе добро познаје СВА Братства која га чине, али НЕ занима га да познаје СВЕ Породице које чине СВА Братства, и још мање га занима да препознаје СВАКОГ Човека и СВАКУ Жену који чине основу СВИХ Породица СВИХ Братстава у једном Племену.

Народ, такође, познаје СВА Племена која га чине, али излази из оквира његовог занимања да зна СВА Братства која чине СВА Племена, и још мање га занима да препознаје СВЕ Породице који чине СВАКО Братство у СВИМ Племенима, а уопште га не занима да препознаје СВАКОГ Човека и СВАКУ Жену који чине СВАКУ Породицу у СВИМ Братствима СВИХ Племена у једном Народу.

Разлог установљавања Племена, Народа… НИЈЕ да се Једна Једина Јединствена Сврха Живота детета Човека и Жене што делотворније и боље и брже оствари… него је, Падом на Изкушењима, тај разлог нађен у безбројним животним, малим, великим Циљевима незајажљиве Људске масе која ради на безбројним, погубно разплинутим, непостојаним, уопштеним мерама које уопште НЕ воде рачуна о потребама које Сврха СВАКОГ детета Човека и Жене ПОСЕБНО захтева.

А НЕ воде рачуна, зато што су СВИ Циљеви разпојасане, разуздане, разуларене Људске масе, пречесто врло поживотињене, позверене… у мањој или већој, па и ПОΔПУНОЈ супротности са животном Сврхом Човека и Жене, и Потомства им!

Људској маси, Сврха такозваног Живота Човека и Жене јесте не само непозната, него она – поживотињена, позверена – НЕЋЕ за њу ни да зна кад јој се предочи!

НЕЋЕ да зна – зато што је та Сврха, Једна Једина Јединствена, УВЕК ИСТА за СВЕ Људске Δуше – Δуховна…

А животиње, звери, поживотињене, позверене Људине, Људи – ма колико се билдовали и силиконизовали, шминкали, ђаконијама товили, својом културом бестселере писали, ремек дела сликали или компоновали и, последично, или узрочно – свеједно, Све–Је–Δно!… – светском или макар градском, уличном славом својој острашћеној Δуши подилазили – у Суштини, кад се Црта подвуче, знају само за Тело и Δушу.

Људи њих током свог такозваног Живота, служе.

Јер, не знају за Δух, Свети Δух свој – ког и животиње, звери НЕ ЗНАЈУ!… Па га НЕ служе. А камо ли да нешто пораде с њим, око своје животне Сврхе. Δуховне.

Иако из Вечности, он – Свети Δух – СВЕ време служи Људе, L–Јуде, Λ↖о/Гос–Бог↗Å↖Син↗Å↖Издајнике…

Служи их СВЕ у пречесто узалудној, у–ЗÅΛуΔНој, у/В/IЗ/Увис–ЗÅΛуΔ–Ној, уЗ↗Å↖ΛуΔ↖Ној… нади да ће неко, било ко, живећи у сталној, Стално↗ј, ЗΔÅΛ–Ној, 3D–ÅΛНој/АΛАВој/АΛА–Вој…опомени Λанца Изкушења, од неприметних, најмањих до највећих, врло видљивих и у Паду врло болних – да поменуту Црту подвуче, сабере се и – крене Правим Путем Спаса Којим, Гојим, Гој–ИМ… се, Себе, ЗЕБЕ… Сврха, с–Врха, с–Врх↗Å↖остварује, о/НултноΔно–Ствар–у/В/IЗ–Је, о/НулΔноΔно–З/Три/Тројствено/Тродимензионално–Твар–у/В/IЗ/Увис–Је…

Србско–словенски Сизифи, који би – како другачије, до САБОРНО – да гурају уз↗Å↖Гору Постања, морају да знају: БЕЗ узΔисања – НЕМ↗Å↖узΔизања!

Животна Сврха – због које је баш СВАКА Δуша, БЕЗ иједног јединог изузетка, из о/НултногΔНÅ↖Постојања Оносветовног бачен↗Å у Постање Овосветовно… НЕ да буде изопачена, него да болно осети, разуме, схвати, прихвати чињеницу: да њена Сврха ОБАВЕЗНО МОРА да јој се оствари ЊЕНИМ Λичним напором, уз НЕПРЕКИΔНУ подржку Породице и Братства. Тек онда је Δуша имала због чега да се роди…

Или – Ко? Го! Б/оГ хоће – нек↗Å↖Себе потруди да све ово горе и овако разуме, схвати, прихвати Речима Суштине, на Путу к↗Å↖Δну Постојања, о↗Δ↖Носно, о↗Δ↖Н–o–Сно… то јест, То↗ј↖–––є–Ст/СΔ/Зт/ЗΔ/3D… к↗Å↖Врху Постања:

Животна с–Врх↗Å, с–Врха, Сврха… због које је баш СВАКА Δуша, БЕЗ иједног јединог изузетка, Изузе–Тка/Ње, Исусе–Т/Крст–к↗Å↖Ње/Му, Исусе!↗Δ↖ГАН–Је–М–у/В/IЗ/Увис…из–о–Бачена, Из–о/НултноΔно–Бачен↙Å↘! Из–о/НултноΔно /Постојања/ПостојанЈа/ПоСтојанЈа/ПоСтоЈања…ОноСветОвног Бачен↗Å↖у/В/IЗ у Постање/ПостанЈе/ПослеСтанЈе/ПоЗлеСтанЈе/БосСтанЈе/БостанЈе/БозСтанЈе… ОвоСвеТовно, НЕ да буде изопачена, Из–о–Бачена, Из–о/НултноΔно–Бачен↙Å↘ него да болно, Болно/Гоолно/Коолно/Хоолно… осети, разуме, схвати и прихвати чињен–i↖ц–у/В/IЗ/Увис: да њена Сврха, с–Врха, с–Врх↗Å↖обавезно, оБА–ВЕЗ–Но МОРА Δ↗Å↖јој! се, Себе, ЗЕБЕ… оствари, о–Ствари, о–Ствар↗i, Oс–Tвар↗i, Öst–WAR–I… њеним, Њен/НИМ, Њен/НИΛΛ, Њени–М/ΛΛ/11… личним, Λич–НИМ, Λич–НИΛΛ, Λични–М/ΛΛ/11… напором, НАБоР–оМ, НÅ↖ГоРоМ, НА–ГоРоM, НАГ–о–РоM, НАГ–оРо–М/ΛΛ/11, НА–ГоР–о/НулΔноΔно–М/ΛΛ/11… Тек Онд↗Å↖! Он–ΔÅ↖! онда… ј↖–––є Δуша, ј↖–––є–Δ/Но–уш↗Å↖о, ј↖–––є–Туш↙Å↘о, ј↖–––є–Туж↗Å↖Н–о/НултноΔно, ј↖–––є–ΔуЖ↗Å↖Н–о/НулΔноΔно …имала, i↖MАΛ↗Å, i↖M/ΛΛ/11↗ÅΛА… се рашта и родити… Јер, ако се Сврха НЕ оствари – ама НИЈЕΔАН остварени Матери–Јални/Јалови, чулно–Телесни, острашћено–Δушевни, Зло–Δуховни Циљ током, Тогом, Δоком… Живот↗Å↖јој! НЕЋЕ помоћи да, Δ↗Å↖у, Δ↗Å↖у/В/IЗ/Увис…у Вечност стане, Стане, Ста?–НЕ! … Упропастила, страћила, уништила је узалудно Себе низашта, Низ↙Å↘Шта? Н/Å↖З/Тројство–ИЗ↗Å↖ЖΔÅ↖јÅ, Н/А–сИсÅ↖Шта?–јÅ↖! Н/Ас–ИЗ↗ÅЖΔÅјÅ! А србско–словенски Песник НАΔ Песницима света, Свет↗Å↖ЗА–ΛуΔ, залуд… певаше, БЕ–Ваше… „Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити“…

Јер, немала се рашта родити, ако Сврха, с–Врха, с–Врх↗Å↖о–Стане Ја–ΛоВА! – Δуша, Δуш↗Å↖! Туш↙Å↘! Туж↗Å↖Н, Δуж↗Å↖Н/Ас… Нема Спас↗Å↖! НЕМА Спаз↗Å↖! с–Баз↗Å↖! З/Λо–Баз↗Å↖! З/ТродиМенСИОНално/Три/ ТројсΔвеНо–Баз↗Å↖!… Зато што НЕМА Памети да се разуме, схвати и прихвати да је Азбука пре свега СΛИКОВНО Писмо – Сврха, с–Врха, с–Врх↗Å↖помоћ – па тек онда СВЕ друго, другоразредно, Δруг–о–Разред/ΔноНултно…

Азбука – од Искона, ИЗГОНА… ΛоГоЗ–БоГ–оМ/оΛΛ/о11–ΔÅН↗Å↖Сликовна, ЗΛИ–Ковна/Ховна/ГоВНА… Подсетница за СВЕ Δуше које, Гоје, Бје, Б/оГ–Је… Δемонима, ђаволима, Сотонама у Људском Λику – изкушава, Из–Куш!–АВА, Из–Гон!↗Å↖ВÅ↖!… у РазВој/РазБој–у/В/IЗ/Увис…

Љуто се, дакле, варају сви они чије се мисли, Ми–Зли… мотају и бале цуре само на пољима душевно–материјалног уживања у свакаквом изобиљу. Чека њих баш велико ПОГУБНО изненађење… кога ће – с оваквим демонократским данашњим васпитањем, образовањем, свеопштом, позападњаченом, По/Сле/ЗΛЕ–ЗА–Пад–Њаче–НоМ друштвено–државном подржком – бити свестни тек када буде касно да се било шта измени у последицама тог судбинског самоопредељења између ΔВА суштински супротстављена, Супрот–с–Δављена Поља, Вечита ΔВА, ΔIЗА, Δ/Но–IЗА, Δ/Но–IЗ↗Å… Пола, Пол↗Å↖Бол↗Å↖Гоол↗Å↖Г∞Λ↗Ä↖!…

СВАКА Људска Δуша (од које ОБАВЕЗНО МОРА да се изтеше Човек / Жена) – ОноСветОвно, кроз о/Нултно↗Δно, у/В/IЗ/Увис, везана ОвоСвеТовним Λанцем Изкушења званим Живот – УВЕК је ама баш ПОСЕБАН Изазов за Породицу и Братство… и УВЕК захтева Δуши примерену, одмерену, ПОЈЕΔИНАЧНУ меру остваривања њене Сврхе.

Само на тај начин, поменути Тестамент, Наслеђе, Предање, Завет… предаје се, БЕЗ иједног изузетка, СВИМ Потомцима у Породичном Братству – на њихову даљу брижну негу, и чување, и трајање…

И то не само њихово трајање! Него и трајање СВИХ Потомака ПОСΛЕ њих, али и трајање СВИХ нас сада, па кроз нас – трајање баш СВИХ наших Предака који су икада били ПРЕ нас.

То је једини Пут Човека и Жене: без икаквог ограничења поштовати и ПРАВО славити Вечност – СВЕ до самог Постанка и Бога Оца Нашег – неговањем Култа Претства, свим ГоРЕ/БРЕ/Пре–цима у Славу и Част, па онда кроз Његовог Сина Исуса Христа, кроз остваривање Овосветовне Собствене Сврхе – неговати Култ Потомства, свим ГооΔоМ/БоΔоМ/Ботом/Потом–цима у Част и Славу, СВЕ док ВА!–Сељена… ВА!–СИОН↗Å↖о–Сиона… Ко?–Смо–с, Го!–сМо–З, Гос–ΛΛоЗ… Све–МИР, Све–ΛΛИР… УН–Ивер–Зум, UNI(фин.)–Vers(фр.)–уМ, у/В/IЗ/Увис–М/ΛΛ/11… Боз–Δоји, Б/оГ–оЗΔо/Δоји…

Све док Васељена, Васиона, Космос, Свемир, Универзум – Божја канта/Ган–Δа за ђубре, за Реци–к↗Λаж–у/В/IЗ/Увис, ЗÅ↖о↗Δ–Пад, ЗÅ↘Пад, Запад – постоји!

А не путем, на ама баш СВИМ пољима Људског изпољавања, СВИМ доступним средствима, примамљиво нам подметнуте све могуће, овакве Људске, Λ–јудске, Λ↖оГос–Бог↗Å↖Син↗Å↖Издајничке/Губитничке/М–Ученичке Странпутице… На којима је ова Суд–Гоон–ОЗНА, Суд–Бон–Осна, Суд–По–Нос–На! Суд–По–Носна, Суд–Поносна, судбоносна М–Појава – она Хоој!–Коој?–Гоој!–Бој/Јава око које се такозвана наука М–учи својом чувено–М, као најдупљо–М–Теоријом – да је никад НЕ научи! Тај плићак Људског НЕзнања НЕ учи се, но СВЕ Мучи познатом Људском науком и њеним, Људским начинима, који свет воде на Руб.

На Правом и Славном Путу – кога се треба држати свим преосталим нам моћима – једна једина јединствена је Аријаднина Нит, танка, Је–ΔНо/ΔНÅ↖ΔАН–к↗Å… која нас кроз САВ просторно–временски лавиринт, кроз овосветовне векове векова, из животињски, зверски, Људски покланих покољења у покољење, чини различитим од свих осталих – од баш свих поживотињених, позверених људи, од баш свих животиња, од свих звери…Једина Нит која наше сХромно, сКромно, сГРоМНо Продуховљене Δуше дели од њихових, макар и најмање острашћених Људских душа, Људина, бре! – који данас, САΔ узимају баш СВЕ шта им живот такозвани пружа. Као да Гоод/Бод/Под–Свестно знају да данас, САΔ су цвет, а сутра увела ружа. Па зато, зверски граби шта можеш и док можеш!

Кад смо се, дакле, у ништењу сопствене прошлости и садашњости с US–пехом доказали – зашто нам не би допустили да сами наставимо серију коју не само нама, него целом свету, СВИМ такозваним народима, мондијалистички погубно, глобално режирају? Зашто да касније они губе време? – кад ми сами, удворички сервилно, доказано можемо не само нашој прошлости, него и нашој будућности, нашим још нерођеним Потомцима, већ данас, САΔ одмах да доакамо!

Δа им ама баш ништа темељно од нас не преостане – осим фосилних, физичких, материјалних, трошних, пролазних археолошких остатака. По којима ће њихов, Људски пород, бесмислено накинђурен, нашминкан, напарфeмисан, набилдован, силиконизован, радознало да чепрка, без икаквог поштовања. И да по музејима, пренемажући се од својих култура и цивилизација, надмено гледа те наше јадне остатке кроз своју изопачену, Из–о–Бачену, Из–о/Нултно↗Δно–Бачен–у/В/IЗ… диоптрију. И да нас погрешно, Бог/Грешно… срБско–срПски тумачи кроз своју халапљиву, незајажљиво алаву, Матери–Јално/Јалово.о0ОП!–Седнуту свест и кроз Питања која никада неће разумети, а камо ли да ће бити у стању да праве Одговоре на њих да: ко? и кад? смо као били, где? и зашто? смо као постојали. Какве смо то безбројне, Mатери–Jалне/Јалове Циљеве страстно, баш сумануто јурили? – кад, очигледно, Очи–Гле!–Δно је… нашa првобитна, Прво–Питна, Прво–Битна, Прво–Би–ΔНА, Прво–π–ΔНÅ↖о/НулΔноΔНÅ↖… Сврха, с–Врха, с–Врх↗Å… једна, Је–ΔНА, Јед–На!… једина, Је–ΔИН↗Å, Једи–На!… јединствена, УВЕК ИСТА баш за све Људе, Λ–Јуде, Λ↖о–Гос–Бога/Сина/Издајнике – НИЈЕ остварена!

НИЈЕ остварена… јер, НИСМО ЈЕ ЗНАΛИ… Нити смо се потрудили да је на прави начин сазнамо.

Или, боље, Бол–Је, Гоол–Је, Г∞Λ↖Је… ЗНАΛИ СМО ЈЕ – па смо је заборавили…

Å↖оΔ Постанка – ГоРЕ/БРЕ/пре–писаног Λ–јудског Библијског постанка! – тај Велики Λ–јудски Циљ… издајничко–демонски/ђаволски/сотонски Циљ… био је да нам на све начине прекину поменуту Нит Сећања, да нас у Забораву, по сваку цену, свим средствима држе! Све док – уз никад им отсутне, увек им присутне, злодуховно–острашћене снаге да у Божјем Реду унереде ама баш СВЕ чега се дотакну – смогну још и на падајућим Изкушењима дату им ову техничко–техно–Олошку, физичку, материјалну, Матери–Јалну/Јалову снагу да реметилачки трн у јудео–масонском им Оку – нас! – физички, материјално збришу, с лица Земље подпуно снемају. Хтели би, узалудно, USA–Λудно, US–АΛ–у↗Δно, USA–Λуд–Но, U–Залудно… да буду „јачи од Судбине“!…

Судбине, која је њима – због самоизбрано незајажљиве им природе, БР!–ИРоΔЕ, ГоРИ–РоΔЕ/ИРоΔЕ – погубно већ одређена. Ти покушаји су неколико пута, још од прадавних Праисторијских времена, већ виђени.

Δанас, САΔ мисле да су се те снаге опет, о–Пет, о–Бед… стекле.

Зна се, такође, како СВИ Српи, Чекићи, Буздовани, и остали НВО–Наковањи… против–срБско/словенски мисле.

А Срби?

Толико о томе. А сада, хајде искрено да се вратимо овоме: нека се свако од нас погледа у огледалу и призна да ли стварно види одраз Новака Ђоковића, Ивана Миљковића, Вању Удовичића, Филипа Филиповића, Δарка Станића, Милоша Теодосића, Немању Видића, Милорада Чавића…

Не, не види. То нисмо ми!

Хвала вам, момци, што не личите на нас! Који, Гоји… смо – зар не? – јачи од собствене Суд–Бине…

И што – сами се знојећи – не рачунате на нас!

Јер, једном, кад су рачунали на нас – и Λезилеибовићи нам, истовремено, уз тамбуру певали успаванке и вукли нос – грдно су нас прешли.

И још гадније су нас СВЕ зезнули… кад су Монтенегрини–Монтањари, Псећи Гробари, Јагњећи Бригадири, Четовође Роштиљари… и сви остали Људско– Револуционарни Пањеви Четрдесетправаши и синови им Акцијашке Кладе Шестдесетосмаши… са џемперизованим Ивер–наследницима Треће генерације у Западним фармеркама, СВИ међусобно зашвајсовани ланцем подмићивања, намештаљки, превара, пљачки… кренули у Велику Петооктобарску Револуцију, провлачећи нас – помамно разигране коње вране и разуларене магарце, Судбом, и с УΔБОМ, и разпомамљено ЗΛИМ Јовом, голоотачки, до крви и смрти шибане – између стубова запаљене Скупштине… и између својих ногу. Врло пажљиво, до јаја!

Δа им се не згњече и не разбију – док нас зналачки, стручно јашу шеврдавим путем у давно зацртану, светлу им будућност.

Јашу људски, пријатељски, братски…

Баш овако као САΔ – до коске.

Aутор: Града Бранковић (и – прим.прир.)
Понедељак, 30. 01. 2012. 14:20 сати