Вести

Београд, Међународном Прес центар УНС-а 22.2.2012.

Анџелина Џоли тешко да је могла изабрати тежу тему за свој редитељски деби. “У земљи крви и меда” бави се насиљем над женама у недавном и крвавом рату у Босни и Херцеговини (1992-1995).

***

Осим професионалног изазова, ова тема подразумева и велику моралну одговорност према жртвама.

Пре свега се постављало питање да ли ће Џолијева успети да избегне етничку пристрасност у приказивању жртава. Наше истраживање открива њен потпуни неуспех на том пољу.

Наша организација је настала из спонтаног окупљања и реаговања појединаца на прећуткивање јасеновачких жртава у репортажи Шпанске националне телевизије: http://antisrbizam.com/en/rtve-apology/7-prevod/4

Након првог успеха, одлучили смо да праћење антисрпског говора мржње и медијске пристрасности постане наша стална мисија.

Недавне премијере филма “У земљи крви и меда” пружиле су нам дуго очекивану прилику да га анализирамо и тако проверимо оптужбе за антисрпску пристрасност.

Методом анализе садржаја пребројали смо ликове који се појављују у сценама насиља и разврстали их према роду (мушки, женски), улози у сукобу (цивил, војно лице), улози у чину насиља (жртва, починилац) и националности (Муслиман, Србин, Хрват). Затим смо добијене величине упоредили за званичним статистикама.

Потпунија анализа, која ће обухватити писане и говорне помене насиља и додатне критеријуме биће накнадно објављена. Већ прелиминарни резултати су међутим довољно речити:

1. Сви ратни злочинци су Срби.
2. Ниједна цивилна жртва није српска.
3. Све цивилне жртве су муслиманске.

Приказана српска зверства укључују затварања у логоре, напад на конвој Црвеног крста, протеривање и заплењивање имовине, насумично убијање пролазника, масовно погубљење на ивици масовне гробнице и бацање бебе са зграде. Прича прати судбину 46 муслиманских жена заточених у српском логору где их туку, силују и понижавају. Старице су присиљене да се свлаче за забаву војника.

Овакви налази нису у складу са чињеницама.

Рат у Босни и Херцеговини је био грађански рат, не између два, већ три конститутивна народа: Муслимана (или Бошњака), Срба и Хрвата. Све три стране су међусобно ратовале и чиниле зверства, укључујући организовано сексуално насиље над женама, и све три су биле жртве таквих злочина.

Српске жене су биле систематски силоване од стране муслиманских и хрватских починилаца у логорима у Сарајеву, Оџаку, Коњицу, Кладњу, Дретељу, Босанском Броду, Високом, Челебићима, Тарчину, Мостару, и Тузли, да поменемо само неке од најважнијих области и локација.

Регионална премијера “У земљи крви и меда” одржана је у Спортском центру Зетра – једном од многих сарајевских логора у ком су Српкиње биле заточене и силоване.

Укупан број и размере жртава према националностима доступни су само у проценама. Сарајевски Истраживачко документарни центар процењује да је рат у Босни однео приближно 100000 жртава, међу којима 66% Муслимана, 26% Срба и 8% Хрвата. Исти центар је осудио тврдњу о 20000 силованих жена као “потпуно претеривање” и манипулацију. Поређења ради, Џолијева тврди да је „чак 50000 Босанака силовано“.

Београдски Институт за истраживање српских страдања у 20. веку наводи укупно 30700 српских жртава, од чега око 8500 само у Сарајеву.

Игнорисање српских жртава би само по себи представљало чин дискриминације и непоштовања. Али оно се у филму додатно погоршава чињеницом да Џолијева не чини ништа да изузме српске жртве из генерализоване кривице, нити да наговести одговорност муслиманских починилаца.

Према Џолијевој, намера филма је била да ода поштовање жртвама. Међутим, постигнуто је управо супротно: жртве су дискриминисане, прећутане, окривљене и учињене још рањивијим.

Редитељка и чланови глумачке екипе су у више наврата негирали оптужбе за антисрбизам, инсистирајући на својој коректности и објективности.

Наше истраживање међутим открива несумњиву антисрпску пристрасност, до те мере да у филму није приказана ниједна српска жртва и ниједан ратни злочинац а да није Србин.

У поређењу са чињеничним стањем, овакав приказ се чак не може назвати ни пристрасним – он је сасвим једностран.

Црно-бело приказивање је уметнички поступак са снажном традицијом, не само у Холивуду. “Ово није документарац” је изговор који су Џолијева и њена екипа често користили.

Питање је шта овај филм јесте? Да ли је он споменик жртвама грађанског рата, или једној од зараћених страна? Да ли му је намера да поштује или ниподаштава жртве?

Како разумети потпуни раскорак између садржаја филма и стварности? Зашто редитељка не увиђа антисрбизам чак и кад је суочена са њим?

Ако изузмемо скривену намеру, једино објашњење је дехуманизујуће дејство антисрпске предрасуде, која чини српске патње мање потресним, а српску кривицу подразумеваном.

У упечатљивој завршној сцени филма, лик Србина Данијела понавља: “Ја сам ратни злочинац”. Он тиме изражава консензус: Срби су злочинци.

Овај филм показује колико је антисрпска предрасуда укорењена и опасна, када је у стању да преобрати активисткињу за женска права у саучесника у обезвређивању жртава силовања.

Борба против ове предрасуде је предуслов помирења на Балкану, јер оно може бити изграђено само на истини.

***

Поштовани, “У земљи крви и меда” Анџелине Џоли од самог почетка прате контроверзе, међу којима и оптужбе за антисрпску пристрасност.

Да бисмо их проверили, извршили смо анализу сцена насиља у филму и дошли до следећих прелиминарних резултата:

• Сви ратни злочинци су Срби.
• Ниједна цивилна жртва није српска.
• Све цивилне жртве су муслиманске.

Позивамо вас да сутра, 23.2.2012, поводом премијере консултујете наше саопштење:

• енглески: http://bit.ly/AntiSerbAfterAll Jolie’s debut anti-Serb after all
• француски: http://bit.ly/AntiSerbeApresTout Le film d’Angelina Jolie anti-serbe après tout

Можете погледати и снимак наше данашње конференције за штампу: http://bit.ly/Konferencije

Међународна иницијатива за праћење антисрбизма
International Initiative for Anti-Serbism Monitoring

antisrbizam.com