logo logo logo logo
Рубрика: Религија, Србија, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Крушевачка Епархија    2.069 пута прочитано    Датум: 20.02.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Светлитељ који хода и дели салвете!

Поштовани оци, браћо и сестре у Христу и уредници, Помаже Бог. Борио се наш Свети Владика Николај Србски пре више од пола века из Љубостињске Светиње против екумениста и јеретичких богослова

ЕРП у егзилу, субота, 18 фебруар 2012 23:31

+++

како је забележено у његовом стослову. У нешто сажетијем обиму, узето из овог стослова, прилажем вам беседу нашег Светог Владике какву Љубостињска Светиња заслужује.

Нека вам је свето и благословено предпразништво Сретења Господњег,

У Христу брат Живко

 

+++
+++
+++

 

Свети Владика Николај Србски: ПРОТИВ ЕКУМЕНИСТА

+

Љубостиња и Јеретички Богослови

Стословио је својевремено Свети Владика Николај у Љубостињи, беседио је народу, монаштву и парохијском свештенству, носиоцима православне свести и православне савести о јеретичким богословима како би знали да их се чувају. Послушајмо, дакле, Владику:

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Рече Господ: Покајте се и вјерујте у Евангелије. Христос је позвао људе да верују у ту Радосну Вест. То јест позвао их је да верују Њему, да верују у Њега, да верују свакој Његовој речи. Јер нема другог начина за људе да дођу до сазнања истине у најглавнијим питањима живота и бића него да приме на веру речи Онога који је лични сведок небесних и духовних стварности. Или веровати Христу или продужити лутати по мрачној и бурној пучини живота; лутати гатајући и слутећи о обалама и о земљи на крајевима те пучине. Треће није дато у историји људског мравињака до данашњег дана.

Из тога је јасно, да хришћанска вера није ни налик на друге вере и друга веровања у свету. Јер друге су вере од људи са земље и од земље; од људи који су говорили о духовном свету или по своме природном разуму или по обмани од злих духова. Нико од оснивача других вера није рекао за себе да је сишао с неба, ни да је послат од Оца, нити да сведочи о небу оно што видје и чу, нити пак да се опет враћа на небо. Према томе не може бити ни говора о сравњењу или изравњању између сведочанства Христова и осталих вера и веровања по беломе свету.

Имајући савршену веру у Христа и Његову Радосну Вест, оци и учитељи цркве енергично су одбацили философије јелинске и мистерије азијске и афричке. Чак и они који су се у Атини школовали у философији, као Златоуст, Василије и Григорије Богослов; исто и они који су били рођени Египћани или Араби, као свети Антоније, Макарије, Исак Сирин, Јефрем Сирин, и други.

Баш ови свети оци најбољи познаваоци паганских философија и верских мистерија, и то из прве руке и на свом матерњем језику, били су најодлучнији браниоци јединоспасавајуће вере у Евангелије, у Радосну Вест Човека са неба. Ни најмањи компромис нису они допуштали ни с ким и ни с чим што је од земље и са земље, што је од човека и по човеку, и што је настало или постало ван Христа и његовог Евангелија.

Познато је, на пример, с каквом је ватреношћу Златоуст критиковао Сократа и Платона, Стојике и Епикурејце, и друге гласовите философе јелинске. Не само да их он није наводио као потпору ма иједног учења евангелског иако је код неких од њих било појединих речи сличних речима евангелским него их је с краја у крај презирао и одбацивао као штетне и убитачне за душу.

Не тако неправославни учитељи цркве, не тако. Него устрашени од света, и са слабом вером у Евангелије, почели су призивати у помоћ јелинску философију, азијско-афричке мистерије и западне природне науке, да доказују истинитост Христовог открића. Тако су створене разне, супротне школе у јеретичким црквама. Једне су се ослањале на Платона, друге на Аристотела, треће на Стојике, четврте на Плотина, пете на сиријске, иранске и египатске баснословне мистерије, шесте на индијску теософију и друге врсте окултизма, и тако даље; у новије пак време неке од тих школа наслањају се свецело на природне науке, које они сматрају као мање баснословне од источних верских мистерија.

Тако је Велзевул позват у помоћ Христу, и тако је демонологија увучена у јеретичку хришћанску теологију као потпора и обосновање ове! Резултат је био, да се Христос у очима јеретика све више смањивао као Бог а величао као човек, док најзад није нечестиви Арије у наше доба опет дошао до тријумфа у тим јеретичким збориштима.

Јеретички богослови ранијег времена надметали су се у томе ко ће јачег философа јелинског увући у своју теологију. Тако римокатолици призваше у помоћ Аристотела а лутерани Платона; друге опет групе протестантске пригрлише Платона и остале неоплатонске мислиоце. Смешаше и измешаше их са Радосном Вешћу Христовом, те ову ослабише и растужише.

У новије време пак све јеретичке цркве стале су зидати потпорне зидове Евангелију од научних теорија. Усвојили су многе научне теорије као нешто апсолутно, иако су највећи научници нашег доба престали да сматрају чак и позитивна знања (да не говоримо о теоријама) нечим апсолутним.

Као што су Пилатови војници обукли Господа Христа у јевтину скерлетну а Ирод у белу хаљину, тако су јеретички богослови обукли Спаситеља у јевтине хаљине паганске философије и лажне науке. Да га тобож лепше одену и украсе! Но у оба случаја Христос је подједнако поруган и понижен.

Православна црква је једина у свету, која је одржала веру у Евангелије као једину апсолутну истину, која не потребује потпоре ни подршке ни од какве философије нити светске науке. Отуда кад читамо девети члан Вјерују: во једину свјатују соборнују и апостолскују церков – ми разумемо под једином црквом православну цркву, и то из горњег разлога.

Јеретички богослови назвали су православну цркву погрдним именом „окамењена црква“. Због чега? Због тога, како веле, што ова црква „не иде за временом“ или што се „не прилагођава времену“! Међутим баш у томе је слава Православља, што оно не иде за временом, нити се прилагођава времену, сходно заповести светога апостола Павла: Не владајте се према овоме вијеку.

Како би вечност ишла за временом? И како би се апсолутно прилагођавало пролазном? Како би се царство небесно мирило са царством земаљским? И како би се скупо ортачило са јевтиним? Ако сав свијет у злу лежи, као што је речено, зар ћемо вечно добро ограђивати и подржавати злом, и небесну светлост појачавати димљивим огњевима ћумура и петролеума?

Има, истина, и неких богослова у православној цркви, који иду трагом јеретичких богослова, сматрајући да је Евангелије недовољно снажно да само себе држи и брани на бурама светским. Њима импонују јеретичке мисли и јеретички методи. Целом својом душом они су уз јеретике, но држе се споља православне цркве тек онако – издржавања ради. То су бајагање балканске и иванушке кијевске, којима све с оне стране плота изгледа боље и паметније – па чак и концесивца помешана теологија (паганохристологија).

Православна црква као целина одбацује такве богослове и не признаје их за своје, али их трпи из два разлога; прво, чекајући да се покају и промене, и друго, да не би одбацујући их учинила од зла горе, т.ј. гурала их низ брдо у крило јеретика, те тако јеретике бројно повећала а душе њихове погубила. Ти богослови нису носиоци православне свести и православне савести, ко оболели органи целине црквене. Носиоци православне свести и православне савести јесу народ, монаштво и парохијско свештенство.

Рекао је славни Господ наш: Ја не примам славе од људи. Јеретички став је баш супротан овоме ставу Спаситеља света. Они траже славу од људи. Они се боје људи. Они се због тога хватају за такозване „славне људе“ из историје људске, да би подупрли Евангелије и да би постали угоднији људима овога света. Они се правдају говорећи: „да би их придобили!“ Но о како су се горко преварили! Што више они ласкају свету – да би тобож привукли свет цркви – то тај поласкани свет бежи даље од цркве. Што се они више показују „просвећени“, „недуховни“, „савремени“, то их свет већма презире. Ваистину, није могуће угодити свету и Богу. У осталом сваки искусан хришћанин зна, да се некако још може и угодити Богу истином и правдом, док се свету не може угодити баш никако, ни истином ни лажју, ни правдом нити неправдом. Јер је Бог вечан и непроменљив, док је свет пролазан и променљив.

Још је рекао Јеврејима славни Господ наш: Како ви можете вјеровати (у Евангелије, у Радосну Вест моју) кад примате славу један од другога, а славе која је од јединога Бога не тражите. Сасвим подесно за јеретичке богослове. И сасвим довољно објашњење њиховог става; и довољан Божији суд над њима. Кад би тражили славу која је од Бога, они би веровали у Евангелије Божије, и не би се освртали ни на лево ни на десно. Али они хоће славу и похвалу од људи; због тога теже да сведочанство Божије потврде и подупру сведочанствима људским. То је грешно и погрешно. Грешно је и погрешно чак и кад они не би тражили славу од људи за себе лично него за цркву своју. Јер се Свевишњем наноси увреда, кад се за Његово сведочанство приводе људска сведочанства као потврда. Као потврда људи онога што Бог говори!

Какве су последице таквог пригибања јеретичког према свету? Пустошне. Заиста, пустошне по Евангелије, пустошне по цео живот, индивидуални и социјални, јеретичких народа. Пустошне – по веру, по културу, по економију, по политику, по морал, по брак – ај, по све и всја. Јер однос наш према Христу, Веснику Радосне Вести, одређује математички прецизно све друге наше односе према свима и свему.

Док је Христос рекао: Без мене не можете ништа чинити, јеретички свет на стотине начина изразио је ову мисао: Без Христа можемо све чинити. Цела модерна култура јесте пркос Христу. Све модерне науке јесу у такмичењу, која ће јаче ударити по науци Христовој. То је бунт вулгарних слушкиња против госпође своје – бунт светских наука против небесне науке Христове. Али се сав тај бунт завршује у наше дане оним што је писано, и то у небивалој мери и јасноћи: Кад се грађаху мудри, полудјеше. (Рим. 1, 22.)

Заиста не зна се где је већа лудост модерног света, отпалог од Христа: да ли у личном животу појединаца, или у браку; да ли у школи или у политици; да ли у економском уређењу или у законским прописима; да ли у рату или у миру. Свуда је дошло до пуног израза ово двоје: вулгарност и бруталност. И где год је Христос више одсутан, ту је већа вулгарност и бруталност. Лаж и насиље у пуном тријумфу.

Нека се стиде јеретици богослови и старешине јеретичких цркава у народима, који су се помоћу Христа уздигли за господаре и вође свих народа на земљи. Имају се зашто стидети. Јер као неразумни Галати тако су они што почеше духом завршише телом. Они су главни кривци што су ти народи сишли са правога пута и почели храмати на обе ноге, клањајући се час Богу у Јерусалиму час златним јуницама у Самарији.

Јер као што су некад неверни Јевреји газили заповијест по заповијест Божију и ходили за жељама света и свога срца, тако су исто и они учинили са науком Христовом, госпођом над свима наукама. Догму по догму они су подлокавали и обарали; јеванђелску заповест по заповест подништавали; апостолски и отачаски пропис по пропис одбацивали; светитељске речи исмевали; подвижничке примере легендама називали.

Најтежи удар Евангелију нанели су јеретички богослови тиме што су посумњали у божанство Месије света; неки само посумњали а неки га опет сасвим одрекли. Томе је убрзо следовао цео низ одрицања духовних стварности, као одрицање постојања анђела и демона, одрицање Раја и Пакла, одрицање бесмртне славе светитеља и праведника, одрицање поста, одрицање силе крста и вредности молитве, и тако редом.

Једном речју, прилагођавањем и уједначавањем бавили су се јеретички богослови још од отпада Запада од Истока, а најинтензивније за последњих 150 година. Прилагодили су небо земљи, Христа другим „оснивачима вере“ а Радосну Вест осталим верама, израиљској, муслиманској и паганској. Све тобож у име „толеранције“ а „у интересу мира“ међу људима и народима. Међутим, ту је баш почетак и зачетак ратовима и револуцијама нечувеним у историји света. Јер се истина не да никако уједначити са полуистинама и са лажима.

Теософска идеја, да се истина налази разбацана по свима верама, философијама и мистеријама, преовладала је и код јеретичких богослова западнога света. Према томе и у Хришћанству треба, веле, да има нешто истине као и у Исламу и у Хиндуизму, или у Будизму, у Платону и Аристотелу, у Зенд-авести као и у тибетским Тантрама и Мантрама. Кад би тако било, онда би лађа човечанства безнадежно пловила по мрачном океану живота без капетана и без компаса.

Зашто је онда Христос изрекао ову нечувену реч: Ја сам Истина? Није рекао: Ја сам део истине него Ја сам Истина. И још: Ја сам светлост свету. Дакле, Он је сва истина и сва светлост. Уз то још Он је, по сопственим му речима, и једини пут ка вечном животу. Уз то још Његова објава, да само Он познаје Бога – ви Га не познајете, рекао је Јеврејима, а ја Га знам; и ако речем да Га не знам бићу лажа као и ви. Да ли се Христос обмануо или је нас обмануо?

Нека нам Господ опрости што и постављамо овако питање. Не постављамо га ми; јеретици су га одавно себи поставили, и непрестано на њ одговарају, час овако час онако; час као Јевреји, да је Христос обмањивао, а час као теософи, да се сам обмануо. За нас ово питање не постоји.

Православни народи верују и исповедају, да је Исус Христос једини и јединствени Месија, Спаситељ света, искупитељ рода људског од греха, препородитељ, ваплоћени Син Божији од Дјеве Марије и Духа Светога, Бог од Бога, пуноћа истине, извор живота, победитељ смрти, узрочник васкрсења, једини прави пут ка правоме циљу, судија живих и мртвих.

Има нешто до сад необјашњено, што чини основну разлику између наше источне цркве и јеретичких западних цркава. Но пре него што објаснимо ту разлику, морамо објаснити, да ново доба за јеретичке западне цркве не почиње од Реформације нити од француске Револуције него још од десетог столећа, од отпада хришћанског Запада од хришћанског Истока. Од тада настаје у западном Хришћанству прилагођавање и изједначавање. То и јесте суштина њиховог новог доба, модерног времена, модернизма, којим се они хвале. За источну цркву не постоји ни ново ни старо доба, од кад се Христос јавио свету, него је све подједнако исто и истинито и независно од времена и од прилика и коњуктура.

Основна разлика пак између источне и западне цркве од велике шизме 1054. године до данас састоји се у различном схватању Евангелија Христова. Запад је у том времену а и нешто пре тога почео схватати Евангелије као теорију, а потом и као једну од многих теорија о свету и животу, док је Исток схватио Евангелије као подвиг и праксу. Отуда је дошло, да је Догматика на Западу постала чисто теоријска наука т.ј. једна од многих философија, док је на Истоку била и остала до данашњег дана практична наука.

Догматика је практична наука. То је оно што јеретички богослови или нису сазнали или су заборавили. Догматика је од самог почетка била практична наука. То су знали апостоли, светитељи и подвижници источне цркве, па су се трудили, да сваку догму остваре у себи, у своме животу.

Али јеретици, као и безбожници, не узимају људе богове за мерило него људе црве. И онда овако резонују: што није могуће једноме човеку није ни другоме. То јест што није могуће човеку црву није могуће ни човеку богу и сину Божијему. Уједначење свих људи по телесном мудровању на материјалном плану, то је њихово занимање. Уједначење људи, уједначење вера, уједначење народа, уједначење свега, у име Дарвиновог праоца гориле.

Међутим од створења васионе никад нико није поставио тако велике и страшне разлике између човека и човека као Евангелије. Једни су људи назвати синови светлости а други синови таме. Једни су признали Бога за Оца а други ђавола. Једни су обележени као синови царства а други као синови пакла. Једни су уз Христа, други уз Антихриста. Кроз једне дејствује Дух истине а кроз друге духови лажи. Као што је рекао Бог Син: Духа истине, којега свијет не може примити, јер га не види нити га познаје, ви познајете, јер у вама стоји и у вама ће бити.

Европски јеретици, исто као и безумни атеисти, траже да виде па да верују. Због тога они нити знају за Духа истине нити га познају по неком дејству у себи. У себи га немају, а онима који имају не верују, па јад и пропаст! А када и виде чудо Божије кроз сина или кћери светлости, они ипак не верују него се муче да то објасне психопатијом, или неврастенијом! Тако они не дозвољавају никако да се човек црв уздигне ни до вола или орла а камоли до Бога.

Православна црква, сходно Евангелију, строго разликује децу овога света од деце царства. Иако је исти Творац и анђела и видљивог света, речено је, да сав свијет у злу лежи. То значи, да је обесвећен и од Бога удаљен, пагански, поган. Он се може осветити само кроз свете људе, у којима живи Бог Дух Свети, присуством тих светих људи у њему, и методима и начинима, који су цркви познати: молитвом, крсним знамењем, призивањем имена Свете Тројице, именом Христа, и Богородице и анђела и светитеља. Све је то за њих ништа. Али речено је, да Бог избра оно што је као ништа да уништи оно што јесте (т. ј. што изгледа да јесте). (I Кор. 1, 28.)

Никад човјек није тако говорио као овај човјек. То је сведоџба оних који су лично чули и осетили речи Христове. Јер је Он говорио као власт имјејушчи, и кроз Његове речи струјала је сила, и преносила се на људе. Јеретички критичари Евангелија баве се много такозваним „упоредним богословљем“ и историјом других вера и философија. Па критикујући науку Христову тврде, да су они пронашли и код других верских учитеља и философа истоветне речи које је и Исус употребљавао. На основу тога хоће они да свуку Исуса са Његове висине у долину плача и гатања, и да изврше „прилагођавање и уједначење“.

Још су јеретички богослови посумњали или чак одрекли моћ додира. Због тога су многи од њих одбацивали рукополагање свештеника, и стављање руку на болеснике, и целивање крста и икона, и помазање јелејем, и кропљење освећеном водом, и полагање крста и икона и свештеничких одежда на недужне. Ај, и даље су отишли: обеснажили су и Свето Причешће. Узимајући тело и крв Христову – т.ј. Ако га и у колико узимају – не признају додир с Богом. Отуда је Свето Причешће за њих само мементо, сећање на Христово страдање, од прилике као што Јевреји држе многе обичаје о Пасхи, који их подсећају на ропство у Мисиру.

Проскомидија! Шта је Проскомидија? Јеретици и немају Проскомидије. Проскомидија је уводни део Литургије, њен пролог. То је наш додир са небесним царством и небесним грађанством. Око Јагњета Божијег – Агнеца Божијег – свештеник вади частице из просфоре за Богомајку – за њу на прво место, јер се у њој ваплоти Бог – за светог Јована и остале пророке, за апостоле, за оце цркве, за мученике и исповеднике, за преподобне матере наше, за безсребренике и све чудотворце. Ај, какво богатство и каква слава! И за упокојене оце и матере и братију нашу, и за живе хришћане. Ај, ај, и ај! Какво богатство и каква слава! Време и простор губе се. Народности и земаљске припадности не рачунају се. Само царство Јагњета Божијег и Његови грађани. Честице свију њих ми стављамо у Путир, у најсветију Чашу, са небесним пићем, и онда се причешћујемо. То је додир наш с њима; наше јединство с њима. Једно царство, једно грађанство, једна вера, једна породица Божија.

То јеретици немају. У колико они још држе Литургију држе је без Проскомодије. Тако им диктује њихова гордост. Они тобож хоће да знају само за Бога а не и за светитеље Његове. Хоће да држе везу само са Оцем, презирући децу Његову. Хоће да поштују Христа, одричући жетву и плодове трудова и суза Његових, и мука и крви и смрти Његове. Они не желе никакав додир са децом Божијом, са милијардама спасених угодника Божијих. Питање је, да ли Отац, чију децу они презиру, жели неки додир са њима, презирачима деце своје. Или их одбацује у гневу своме као што они одбацују децу Његову.

Јеретички богослови називају цркву друштвом, и будући уједначитељи свега са свачим, они ово друштво стављају поред других друштава и уједначују са другим друштвима: политичким, економским, социјалним, и т.д. Међутим црква није друштво но породиља, породица највећих размера, са колевком коју не престаје љуљати. Као што Галатима пише апостол Павле: Дјечице моја, коју опет с муком рађам, докле Христово обличје не постане у вама. У порођајним мукама кроз векове и векове црква рађа децу Божију, синове и кћери Божије, мале богове, санаследнике Христове у царству вечног живота и вечне светлости.

Кад је реч о вези цркве на земљи и цркве на небу, јеретички богослови одричу и одбацују ту везу. Они не упућују своје молитве ни Богородици, ни анђелима, ни апостолима нити светитељима. Кажу, како између Бога и људи нема посредника ни посредништва. Хвале се како они упућују молитве непосредно и једино Господу Богу. Међутим своје храмове и до данас они називају по имену свете Богородице, или анђела, или апостола и других светаца. Но то је само празно именовање, задржано по традицији из оних времена када су њихови православни претци прослављали све светитеље, у част њихову храмове подизали и преко њих Богу молитве уздизали.

Та реч посредништво појавила се у време свађе међу појединим јеретичким групама. Љубављу а не посредништвом објашњава православна црква везу између народа Божијег на земљи и народа Божијег на небу, вишњег Јерусалима. Народ Божији на небу има живот, моћ и љубав, све у већој мери него ми док смо спутани телом. И из љубави према нама они се моле Богу за нас. А ми из љубави према њима прослављамо их на земљи, подижемо им храмове, чинимо жртве у њихово име и уздижемо им молитве и молбе, као својим великим и славним сродницима, као дворјанима Цара Господа, да нам они с помоћу Бога свога и нашега помогну.

Близу 2000 година Христос Домаћин света жање своју жетву. Његове житнице на небесима скоро су пуне. Његова држава већа је бројем од свих држава на земљи укупно узетих. Царство Његово најмоћније је царство, и све већма расте по броју и по моћи. То је плод Његовог зноја, труда, суза и крви. Ми православни хришћани у додиру смо с тим Христовим царством: са Богом Оцем и Сином и Духом Светим, са арханђелима и анђелима и са свим небесним силама, и још са свима праведницима и угодницима Божијим, пророцима и апостолима, мученицима и страдалницима, богоносним оцима и учитељима, девственицима и девственицама, испосницима и испосницама, са свима који у телу своме осетише Бога, носише Бога, радоваше се Богом и посташе мали богови и деца Божија.

Веома је глупа јеретичка клевета на православну цркву, да је она многобожачка због тога што признаје светитеље Божије, прославља их као богове поред Бога, и моли се њима. Заиста, нисмо ми многобошци, али су незнабошци сви они који не верују у Евангелије т.ј. у Бога како га је Господ Исус објавио и сам Својом личношћу јавио. Ми знамо, да су сви светитељи деца Божија, деца Цара небеснога, мали богови по благодати и усиновљењу, и да сав живот, сила и љубав која кроз њих струји до нас долази од једног јединог вечног Извора, од једног јединог Бога, вечног, бесмртног и тројичног у јединству. Рекао је Христос Јеврејима: Ако мени не вјерујете, дјелима мојим вјерујте. Шта су светитељи, шта безбројни народ Божији у вишњем Јерусалиму, шта милијарде спасених и прослављених за ових 2000 година, ако не дело Христово? Питамо ми јеретике: Како ви можете веровати Христу, ако не верујете у ово Његово дело, у ово божанско, исполинско, величанствено дело?

Евангелије, Радосна Вест! Заиста је једна једина крупна Радосна Вест за све људе на овој планети од како је Ева погазила Божију заповест и родила братоубицу Каина па до данас, и до краја времена. То је она Радосна Вест, коју је Господ Исус Христос објавио свету. То је управо Он. Православна црква је једина очувала у потпуности веру у Његову Радосну Вест, у Њега. Није она очувала то највеће благо без љуте борбе, спољне и унутарње, али га је с помоћу Бога и Богородице и свих светих ипак очувала. Очувала га је не ради славе своје него Христове, и не ради спасења само својих народа него свих будућих поколења у свима народима на земљи, ако ови хтедну отворити своје срце и свој ум и видети где им је спасење. Будућност човечанства у неизбежној је вези са Православљем.

Услишите вси јазици и покарјајтесја, јако с нами Бог. Емануил. Амин

Само се тако беседи у Љубостињској Светињи.

+ + +

На предпразништво Сретења Господњег 2012.

Ж.К.

 

извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у егзилу

Илустрација и формат  новинар.де




7 коментара у вези “Љубостиња и јеретички богослови”
  1. Da je Atanasije bio Bogu vjerniji a SRBstvu odaniji, da se svojim poslom bavio i Bogu i SRBskom nanrodu sluzio, nebi on tada svoj vrat slomio!

    Posto ne moze vise da se okrece ni lijevo ni desno, nego gleda samo pravo, naprijed u Vatikan gde mu Papa sjedi, on nemoze ni da vidi SRBstvo nase tugom zavijeno zbog njegove izdaje Boga i Srbstva: Pravoslavlja i Svetosavlja!

  2. Apsolutno,svojom misijom i zivotom,saglasan i u svoj svojoj punoti zivljenja,Atanasije Jeftic je naslednik i nastavljac,dela Svetoga Nikolaja Velimirovica,na radost i spasonosnost svih nas,Srba a i drugih pravoslavnih naroda u Bogu Gospodu.

  3. Otvorili bi oni i srce i um kada bi mogli! Srce i um se za ISTINU otvara DUHOM SVETIM! A DUH SVETI DISE GDE HOCE!Gde mu je ugodno…

  4. Ne shvatam da Novotarci progone pravoslavce(bogomoljce) koji su odani svojoj veri i narodu, a hvale i pomazu katolike i muslimane
    http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/204654/Srbiji-preti-vise-od-40-sekti
    Posle pljuvanja po državnim simbolima i Danu državnosti Srbije, muftija Muamer Zukorlić je zatražio da se iz Novog Pazara proteraju Sveti Sava i Stefan Nemanja.
    Ima on u Beogradu svoje istomišljenike kojima je u interesu da se radi na štetu Srbije —Vuk , Čeda ,Nataša , Biserko , Ako se za skandiranje -Borise ubij se _ može dobiti do tri godine zatvora ,koliko bi trebao dobiti ovaj huškač na verski rad kada bi Srbija bila pravna država ali je našem pravosuđu bitno da hapsi one koji bi mogli ovakve da spreče .Bitno je da hapse i privode one za koje Hag utvrdi da su pomagali Generalu Mladiću i ostalim velikim Srbima a za rušitelje Srbije se dodeljuje telesna straža da ih niko u Srbiji nebi uznemiravao , a plaćaju se od poreza koji se uzima od naroda po kojem pljuju .Probudi se Srbine i brani ognjište dok nije kasno !!!!!!!
    http://www.novinar.de/2007/09/27/da-li-je-bog-rekao-laku-noc-srbima-u-australiji.html
    http://www.novinar.de/2009/05/18/globalne-obmane-i-uloga-pojedinih-episkopa-spc.html
    http://www.novinar.de/2012/02/17/satana-na-sudu.html

  5. Dobri prota Mateja Matejic citira Svetog Serafima Rouza….”da se prejemstvo ne sme prekidati”,i svedoci da Duh Sveti obitava u nasoj vekovno priznatoj Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi.
    Ne mali broj puta smo culi i procitali u nasih Svetih Otaca da zaista “Duh Sveti dise gde on hoce”..
    Upotrebom ili zloupotrebom ovih reci i svojim privatnim tumacenjem,a u cilju klevetanja npr.episkopa,ozbiljan greh je uzaludno pominjanje tako ozbiljnih reci odnosno imena kao sto je Duh Sveti.
    Ako kazemo da Duh Sveti dise gde hoce,onda te reci tu recenicu moze iskoristiti bilo koja hriscanska pa i nehriscanska konfesija a o sektama da i ne govorim.
    Posebno ne bih govorio o drskosti da pominjenmo Duha Svetog u cilju klevetanja.

  6. Пошто је до сада спровео застрашивање и насиље по налогу и стратегији његовог ментора и налогодавца Зорана (Атанасије) Јевтића познатог као насилника и провалника са фактором изненађења које је спровео на Косову против свог брата Владике Артемија, хелихоптером Хрватске војске. У случају Давида Пеоровића су потребна само добра кола, пар попова и неколико ђакона полтрона.
    http://www.novinar.de/2012/02/23/ljubostinja-i-jeretički-bogoslovi-u-pesmi.html
    http://www.novinar.de/2012/02/11/bdenije-i-sv-liturgija-bez-naroda-ali-sa-17-policajaca.html
    http://www.novinar.de/2012/02/14/kosovo-je-sre%c4%91eno-a-sada-napad-na-srce-eparhije-kru%c5%a1eva%c4%8dke-zadu%c5%bebine-carice-milice.html
    http://www.novinar.de/2012/02/15/vladika-david-u%c4%8denik-najve%c4%87ih-ekumenista-i-reformatora.html
    http://www.novinar.de/2012/01/26/podsecamo-duva-li-americki-vetar-i-kroz-spc.html
    http://www.novinar.de/2009/05/18/globalne-obmane-i-uloga-pojedinih-episkopa-spc.html

  7. NECU VISE DA VAS DAVIM JER NE VIDIM ISKRENE ZELJE ZA SAMOPREISPITIVANJE VASIH BOGOSLOVSKIH POZICIJA! ZELIM SVIMA ZDRAVLJA, MUDROSTI, VERE I LJUBAVI! ZBOGOM!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo