Вести

Нећу ти ништа...Тита ми!

Опет ми је пријетило! Због писања (због чега би другог!?). Пошто пас човјека одувијек уједа ово, наравно, и није више никаква вијест.

Пише: Зоран Јанковић, 09.02.2012

***

А ни ја немам намјеру уједати псе само зато да бих постао вијест. Али немам, исто тако, намјеру нити престати да пишем.

Кад смо већ код паса и уједања, вијести и писања, један угледни сарајевски кинолог упозорава у медијима да се пси, због ниских температура и великог снијега, збијају у све веће чопоре. Чине то да би, овако чопоративно, покушали лакше да се домогну хране. Отимаће прво од грађана, упозорава кинолог, а ако се ни тако не домогну сласног залогаја, и сами грађани могли би се наћи на менију овог (некад им) највјернијег пријатеља. Глад нема очију, рекао би наш народ.

Не знам зашто али… кад сам ово прочитао прва асоцијација била ми је – једно занимање. Оно најомраженије код нас! Не смијем да кажем које. Како „како не смијем“ фино – не смијем. Што је, прије рата пјевао један ми суграђанин: „Од Тополе, од Тополе па до Равне Горе, све су страже, све су страже не смијем да кажем!“. Ни ја не смијем да кажем на које занимање и на које људе ме чопор гладних паса подсјећа.

Збијају се у чопоре, те јадне јединке истог, срамног занимања, јер немају властитог идентитета, а Бога ми ни субјективитета. Много им је лакше да им други каже шта треба да мисле него да мућкају властитом главом; да промућкају прије употребе талог накупљен дугогишњом неупотребом. Умјесто да се сами брину за себе и своје породице чопораши слијепо слиједе Великог Вођу, ма гдје он срљао. Слиједе га не зато што су сигурни да Вођа никад не срља, него зато што знају да и кад срља чини то искључиво зато да би „његовој врсници“ (како су стари, пристојни људи називали најистуренији нам дио тијела одзада) било добро. А они иду за њим јер тамо гдје је добро његовој биће приближно добро и „њиховим врсницама“. Јер ( „шта кажу у Бањалуки, хаа, шта кажу, бил’ га мртва уста јела?“) , што кажу у БањалуКи, ако Великог видиш како са двадесетог спрата скаче кроз прозор, у празан простор, слободно скочи за њим. Није у питану велико страданије, сасвим сигурно – није, него су посриједи неке велике паре. Ко зна како, ко зна чије, али морају бити у питању – велике паре. Ништа друго!

Људи ће постати храна!

Ови чопораши промијенили су до сада ко зна колико чопора. Чим виде да други, па макар им и супротстављени чопор постаје већи, прелазе одмах у њега. Неки под окриљем ноћи, а неки усред бијела дана. У новом предаторском чопору, само с почетка, бивају истурени напријед, да хватају живу жртву зубима под грло. Временом се повлаче у позадину и, као и сви стрвинари, чекају да за њих други савладају жртву. Онда кидишу и уједају се између себе, отимајући се за најбоље комаде меса. Праве су предаторско – стрвинарске звијери.

Као што кинолог рече храну отимају од нас који радимо и производимо. Све док не отму све. Јер толико отимају да нама једном нестати мора. Кад нестане наше хране кидисаће на нас; ми ћемо им постати храна. Кидаће од нас живих комаде меса, ако то већ и нису почели да (нам) раде.

Поред тога што не раде и не мисле, него само говоре, предаторско – стрвинарски чопораши не морају ни да мисле шта говоре. Тако је једна високопозиционирана француска чопорашица позвала бескућнике да, због ниских температура, нипошто не излазе из својих кућа. Бескућници да не излазе из кућа!? Друга чопорашица из Сплита наружила је становнике који су се поломили на залеђеним улицама; изгрдила их је, јер су сами криви, зато што иду (баш тим) залеђеним улицама.

Овдашњи чопораш, један од „најпрвијих“ до Алфа Мужјака у нашем највећем чопору, пак, за ниску температуру а висок снијег оптужио је – новинаре. Овај припадник чопора који је, истини за вољу, више вук – самотњак него обичан поданик, иначе задужен је за најгрдније урлање и завијање на све што не припада чопору. А посебно на полумјесец и звијезде! Он каже:

„Медији и неодговорне мудоклапчине стварају претпотопно стање. Новинарску нејач, без искуства у животу и у географији, изузев релације кућа диско, диско кућа, редакције шаљу да се сликају крај путева и да кукају како је Бјелац Закрко. Стање, дакле, није такво каквим га у сарајевским и другим медијима представљају новинарчићи и службеничићи. Новинари стварају панику, грађани нападају власт, свака кућа се проглашава одсјеченом од свијета, Бореновић и слични ловци у мутном узели лопате и хватају јевтине народне поене. Лопатају демократски прогрес, СТЈ“.

Овако, дакле, говори чопораш задужен за урликање у нашем највећем чопору. А некад је, о туго – тужна, био министар за информисање. Е, па можете мислити онда како нас информишу остали кад нас овако „Информише“ онај коме је информисање занимање!

Иначе, писао бих ја још о овом чопорашу – самотњаку, коме свака трећа ријеч тражи тојагу, али… не смијем, брате. Бојим се да не постанем и ја вијест. Да ми разјарени чопор не нанесе какву лакшу тјелесну повреду: не одгризе главу, плућа, џигерице…

Писао бих вам још о свему томе али… Не могу. Немам никаквих других обавеза јер не могу да упалим ауто зато што није упекао минус. Морам се добро утоплити, јер напољу није хладно, па очистити око куће снијег који ноћас није нападао. Онда морам упртити лопату на раме, па пјешачити три километара по „Бјелцу који није Закрко“; морам доћи до старе мајке, пензионерке од седамдесет и седам љета којој чопорашки хеликоптерски сервис „хоће“ однијети воду и лијекова. Хране има. Морам јој, зато, однијети воде за пиће, јер јој вода у кући нити извор за кућом нису заледили због ниске температуре која ноћас није била екстремна.

Пред вратима се нисам поздравио са комшијом који није комерцијалиста у једној фирми и коме није ноћас на Романији заледила нафта у доставном возилу јер му термометар у ауту није показивао цијелих минус тридесет и девет степени целзијусових. Ни овај текст написао – нисам.

Пише: Зоран Јанковић

П. С. Пошто у процесу приватизације нисам учествовао, нити ћу учествовати, наслов овог текста и поднаслов сам – приватизовао. Тојест они су већ били нечији, објављени су у текстовима о кинологу који упозорава на чопоре, а ја сам их –приватизовао. И сад су моји. Моји су: један кроз један.