Вести

Zoran Đinđić, Vesna Pešić i Vuk Drašković na demonstracijama u Beogradu. Foto: Blic arhiva

Бора Ђорђевић је некада певао: „… Нећу да будем члан мафије“ а Весна Пешић – некадашња „хероина демократије“, добитница најпрестижнијих америчких признања за утеривање Срба у демократију,

пише Драган Видаковић, 09.02.2012

***

један од стубова отпора „тиранину“и снажан извор Западне светлости који је немилосрдно разбијао српски мрак 90 их, један од водећих „шетача“, усплахирени говорник чије је речи малограђанска светина дожиљавала егзалтираније од „видилица“ Госпе у Међугорју…, у разговору за Новости (1) каже да се повлачи из политке конкретно се питајући:“ шта бих ја радила у овом потпуном расулу и ратовима партијских мафија?“ (1)

У складу са заслугама, иако је могла да бира Вашингтон, Лондон, Париз… Сасвим природно је изабрала узбудљиви Мексико и пет околних егзотичних земаља да нас заступа и унапреди политичке, привредне и културне односе са њима. Не знам шта је допринела овој земљи по тим питањима, као и Басара, Великић, Хрустановићка и многи други првоборци демократије – дипломатске незналице… Али да јој је избор климе, маријача, јела, пића, природнх и историјских лепота неопходних за опоравак после тешке борбе са окрутним Милошевићем био пун погодак у то нема никакве сумње.

И сада уместо да понесе одговорност за расуло и стварања „партијских мафија“, уместо да поднесе извештај о испуњености „Уговора са народом“ којим су тврдили да ће бити све сасвим супротно од онога што тврди да је данас на делу, „доајен бобре за демократску Србији“ – како је тетоше Новости, као да је ни лук јела ни лук мирисала ни на крај памети јој не пада да се бар извини за такво стање коме је много допринела, па чак и ако не припада тој „партијској мафији“ – како за себе очигледно мисли.

Да је била једино добро у „овом расулу и рату партијских мафија“, пошто је учествовала у њиховом и њеном довођењу на власт, хвалила неумерено и себе и њих и тврдила да су они нешто друго, да ће сви проблеми, њеним и доласком таквих људи (о којима данас има веома лоше мишљење) за тили час бити решени, да је наш једини излаз да управо њих изгласамо и истерамо Зло из Београда, повукла би се неприметно и у тишини крцкала своју пензију богато увећану за десетогодињи фантастичан просек остварен упркос општој беди, мафијама и расулу.

Овако како данас прича о њој самој ( „с ким си, онакав си“) и њеним пајташима није причала ни Милошевићева „Бастиља“, шта више да је тако шта речено у то време дигао би се на ноге читав „демократски свет“ све са генсеком УН на челу. Овако ништа. Она која је у свему учестовала и требала да сноси одговорност ако је стање какво каже да јесте, држи још придике и прави се да су расуло и „партијске мафије“ створили неки други.

Али ово је демократска Србија и у њој је могуће много тога што је немогуће у другим државама. У Србији се партија наслеђује од оца као што се држава у Северној Кореји предаје од Ким Ил Суга преко Ким Џонг Ила до новог великог вође Ким…

Необично је пре свега да у Србији, попут протестантских и католичких земаља постоји демохришћанска странка. Али 2000. Је било неопходно што више странака да се покаже колики је народни отпор диктатору (па су се тако удружили комунисти и четници, Дражин тужилац и равногорци, републиканци и монархисти, удбаши и „народни непријатељи“, џелати и жртве, веронаука и грађанско) те су осниване и минорне странке само да би негде у белом свету, неки генсек могао да каже да „народ Србије хоће демократију“ и да ће нас поново бомбардовати ако треба само да се удовољи таквом народу.

После смрти Владана Батића, лидера ДХСС – демохришћанске странке Србије, повела се жестока битка за преузимање странке од неколико чланова и нешто више гласача. Битка две „струје“ достојна сеоских препуцавања преко плота, али битка која показује колико је важно и уносно имати у Србији своју странку и бити лидер независно од броја чланова или добијених гласова што јасно говори да се пропорционални изборни систем мора под хитно укинути ако се заиста жели излазак Србије из ове мочваре препуне политичких паразита.

После силних перипетија, печата и заступништва странке су се докопали Батићева кћи и Бранислав Лечић, што је за мене апсолутно неважно, али оно на шта желим да скренем пажњу је запрепашћујућа аргументација Олгице Батић (О. Б) : „Од почетка је било јасно да сам и по страначким актима, али и по последњој жељи свога оца, његов легитимни наследник на челу партије“ (2) Да се странка и даље не би цепала (до последњег члана) Лечић (великодушно) пристаје да О. Б. Буде уписана као овлашћени заступник, али ће њих двоје зато да буду копредседници странке!!!

Остаје ли обичном човеку ишта друго осим гађења, после свега?

Драган Видаковић

(1)   http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.289.html:365636-Vesna-Pesic-Odlazim-iz-politike

(2)   http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.289.html:365648-Baticeva-cerka-vodi-DHSS