logo logo logo logo
Рубрика: Аустралија, Аустралија, Актуелно, Религија    Аутор: прота Драган Сарачевић    пута прочитано    Датум: 24.01.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Полувековно комунистичко ропство у Отаџбини, које се данас осведочено продужује неокомунистичком владавином њихових синова и наследника,

Протојереј Драган Сарачевић, 20.01.2012

+++

довело је српски национални корпус и Србију као државу, на ивицу најцрњег и најдубљег историјског понора.

После трећег по реду проливања српске крви у прошлом веку, зрачак наде у воље и срећније Србиново сутра, а на почетку овог века, истопио се као последњи снег на пролећном сунцу.

На општу жалост, ни црква и ни држава нису успеле да се снађу у сложеним и новим историјским околностима, у којима је наступио један суморни период разградње српског друштва, који ево већ годинама траје у овом „посткомунистичком“, или правилније речено неокомунистичком периоду.

Прогон и егзодус Срба са својих вековних огњишта, отимање Косова, отимачина гомиле новонасталих партија искључиво око власти и привилегија, које су владале и владају државом, а без било каквог националног програма и политичког оријентира, политика која води даљој и дубљој његовој разградњи, најцрњи облици криминала и корупције, утопијска идеја уласка у Европску Унију, бела куга… само су мали број фактора који су српски народ и Србију, довели до суноврата.

Овакво тешко, конфузно и суморно стање у држави, неминовно је се морало одразити и на Српску Православну Цркву. Она је зазхваљујући својим недораслим кадровима, остала потпуно неспремна да одговори изазову времена и сплета компликованих политичких и стратешких околности у којима се заједно са државом нашла, па је тако „запловила у воде“, у каквим никад до сада пливала није.

Корупција и непотизам који су захватили њено језгро, прихваћени су као нешто нормално, а на примеру структура које у овом тренутку рукују државом. Црква се у управљању и руковођењу више не придржава ни основних светојеванђелских принципа, а ни канонског права, већ користи типично световну методологију, толеришући чак и физичке нападе, који „помажу“ њеним тренутним интересима и краткорочним циљевима, и то не само лаика у њиховим међусобним обрачунима, већ и самих свештеника у њиховим физичким нападима на вернике, што је у цркви незамисливо.

Екуменизам је одиграо одлучујућу улогу у инаугурисању нове теолошке мисли, која је произвела новотарску јерес, а ова небивалу поделу или „тихи раскол“ у њеном отаџбинском делу.

Уље на ову ватру, доливено је прогоном епископа рашко-призренског и косовско-метохијског г. Артемија са његове катедре.

Овде је се поновила слика насилног прогона са свога трона блаженопочившег епископа америчко-канадског Дионисија, која је као и ова најновија, била чисто политичкке природе.

Свргнуће епископа Артемија, сада су захтевали светски моћници; Америка, Нато Пакт и Европска Унија, а да би се што лакше домогли Косова. Неокомунистички марионетски српски режим послужио је као слепо оруђе, који је кроз одговарајуће структуре у црквеној власти, био индиректан извршилац овог гнусног чина, а који је поред већ креиране и постојеће „новотарске“ поделе, проузроковао још једну поделу, у њеном отаџбинском крилу.

Неоспорна је чињеница, да је стање у СПЦ у дијаспори, увек било пројекција стања СПЦ у Отаџбини. Аутократија која је у свим сегментима власти у цркви заменила Теократију, постала је узрок свих неспоразума и проблема, који у темељу потресају њено устројство, а које се очитује у једном крајњем канонском беспоретку.

Основни хришћански морални постулати су погажени. О човеку и његовој души, о човеку као Круни Божијег стварања, о грешном човеку, вернику и крштеном члану свете цркве, не води се више рачун и дужна пастирска брига, сагласно Светом Јеванђељу, и учењу светих отаца и учитеља Цркве.

Ово се у Аустралији више него јасно очитује на примерима „прогнаних правде ради“, где није забележено да је иједан једини такав прогон прошао кроз устаљену канонску, односно црквено правну процедуру.

Статистика броји неколико стотина ових прогнаних верних синова православља и светосавља. Ако томе додамо и све остале, који су стали у одбрану своје слободе, а под скуте Слободних Црквено Школских Општина, онда та бројка превазилази неколико хиљада Срба и Српкиња, њихових синова и кћери, које су се нашли у згнанству, а који се из дана у дан, безочно нападају, и стављају на стуб срама од стране црквених великодостојника СПЦ.

Неизмерни су туга и бол, који обузимају и пустоше људска срца, верних синова и кћери Српске Цркве у овом невремену, како у Отаџбини, тако и у Дијаспори.

Свети Јустин Ћелијски би за слику ов наше поновљене стварности, исто поновио, да се ради о „покољу небројених душа“. Уз ово би опет сетно и трагично изустио оне три његове познате речи: „О гозбе демонске!“

 

Протојереј Драган Сарачевић




1 коментар у вези “Аустралија: Епархијски Весник беше мртав и оживе…”
  1. Izdaja Boga i SRBstva od strane pojedinih episkopa i svestenika SRBske Pravoslavne Crkve, daleko je teza i veca nego sto se to na prvi pogled i moze da vidi. Izdaju danas u Crkvi Svetog Save javno cine pojedinci zbog svojih licnih interesa, na trazenje tajnih vladara iz senke i uz podrsku i pomoc sadasnje vlade u SRBiji.

    Sadasnjom izdajom zavjeta Svbetog Save, i cepanjem SPC po novoosnovanim pokrajinskim „drzavama“ pojedine vladike i svestenici svesno cepju saborno jedinstvo SRBskog naroda i tako pripremaju njegovo unistenje svodeci SRBstvo samo na SRBijuj.

    Krijuci od javnosti tacan broj SRBskih Novomucenika u Jasenovcu i drugim logorima smrti, jamama i stratistima koji su umoreni na grozne nacine od hrvatskih ustasa sa blagoslovom Pape iz Vatikana i drugih velikodostojnika rimokatolicke „crkve“ SPC cini najveci moguci zlocin prema svome SRbskom narodu, jer ona SRbe svojim ekumenskim pricama o sestrinskoj „crkvi“ na taj nacin uspavljuje i sprema SRBima nove pokolje, da SRBi ponovo budu nevine zrtve rimokatolickih krizara u nekom novom ratu na Balkanu.

    Svaka izdaja pocinje sa lazju i krsenjem svoje ljudske RIJECI ili polozene zakletve, i tako je pocela i sadasnja izdaja u SPC ulaskom davne 1964 godine u Svetski Savez Crkava, odnosno sklapanjem saveza sa samim djavolom. Posledice toga saveza izmedju djavola i pojedinih vladika SPC najbolje se vide i osecaju danas, kada oni kao ekumenisti, novotarci, komunisti i globalisti, kada oni kao tudji zbiri i spijuni ponovo za racun Satane cepaju omofor Svetog Save praveci raskol u Australiji i Otadzbini izbacujuci iz naziva pojedinih eparhija i bogosluzenja nase Sveto SRBsko ime.

    Djavolu nesmeta ako je neko samo pravoslavni vernik bez svoje nacionalne svesti i kulture, i on protiv takvih SRBa nema nista, jer oni su samo ovce za sisanje, ali mu smeta ako je neko po svom zivotnom opredelenju i shvacanju Svetosavac, jer Svetosavlje je vrhunac hriscanske pravoslavne nacionalne ideologije i zato jedini bedem i zastita pred nasrtajem bilo kakve medjunarodne internascionalne ideologije.

    Zato globalizan ne moze da uspije u svojim planovima i da ostvari svoj cilj u buducnosti, ujedinjenje religija i stvaranje jedinstvene svetske religije, drzave i drustva koje Sveto Pismo opisuje kao vladavinu Antihrista, sve dok postoji Svetosavlje i SRBi koji ga u srcu svome cuvaju i noce. Zbog toga je SRBe trebalo rasrbiti, istrebiti i unistiti, ali „oras ti je vocka cudnovata, zube slomi njega ne polomi“!

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

„СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ“
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo