logo logo logo logo
Рубрика: Аустралија, Аустралија, Актуелно, Америка, Америка, Русија, Религија, Србија, Друштво, Европа, Европа    Аутор: Преузето    пута прочитано    Датум: 18.01.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ ОДГОВОР СВЕТОМ СИНОДУ

Преподобни ОТАЦ ЈУСТИН: СЕТВЕ И ЖЕТВЕ – чланци и мањи списи

+++

Његовом Преосвештенству Господину Јовану
Епископу Шабачковаљевском, Шабац
за Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве

Ваше Преосвештенство, Свети Владико,

У предмету који ми преко Вас упућује Св.Архијерејски Синод СПЦркве „на проучење и мишљење“ налазе се три папира које је Свети Синод добио од „Бискупске конференције Југославије“ из Загреба. Наиме: два пропратна писма (прилози 1 и 3) и „програм заједничких молитава за јединство кршћана за 1975“ (према пропратном писму загребачког надбискупа Кухарића), или „грађа за приправу прославе тједна кршћанског јединства 1975“ (према пропратном писму мариборског бискупа Држечника). Мене пре свега запањују и сама ова пропратна писма и изазивају питања: ко их шаље? коме их шаље? и шта она захтевају?

Писмо бискупа Држечника (прилог 1), очигледно у својству председника Екуменске комисије Бискупске конференције Југославије (БКЈ), коме је упућено? Из његовог текста се види да је Држечник као председник Екуменске комисије БКЈ добио ову „грађу“ (прилог 1) из свог центра у Риму (тј. папског „Тајништва за јединство кршћана“, и Држечник ништа не говори о учешћу Екуменског Савета Цркава из Женеве, које Кухарић у свом писму спомиње). Међутим, из подскриптума се види да је Држечниково писмо упућено „свим члановима БКЈ“, – дакле римокатоличким бискупима Југославије. Ако је тако, онда су једино тако разумљиви захтеви Држечникови: да треба „користити то градиво“ у својим бискупијама и да, после одржавања седмице молитве, треба „послати кратак извештај“ (да би тај извештај, очигледно, био достављен центрима у Рим). Иначе, ако би то писмо г. Држечника било упућено свој „браћи у бискупском реду“ (које он поздравља „екуменским поздравом у Христу“!), онда би то било не што друго него већ позната у историји дрскост претенциозних и безочно наметљивих римокатолика, који сво време у име и по диктату Рима самозвано патронирају над „одјељеном браћом“. Но ми ипак хоћемо да верујемо да се то Држечниково писмо односи само на римокатоличке бискупе у Југославији. Али, то нас потстиче на питање: зашто је загребачки надбискуп Кухарић и то писмо послао у прилогу Св. Синоду СПЦркве (мада у његовом писму стоји да је прилог само један, тј. ова „грађа“ или „програм“ о молитви)? Чињеница је: Кухарић пише своје сасвим посебно, самостално пропратно писмо, и то у својству председника БКЈ, и без икаквог спомињања Екуменске комисије БКЈ и њеног председника Држечника. За разлику од Држечника, Кухарић вели да је тај „програм заједничких молитава“ припремљен од Екуменског Савета Цркава из Женеве и Секретаријата за јединство хришћана из Рима, и додаје да су сада тај програм „послали свим католичким бискупима у Југославији“. Ваљда он то чини као председник, или цела БКЈ, у име које он поздравља Св. Синод СПЦркве и очекује „предлог или савет“ у вези споменутих молитава.

Владико Свети, није нам овде циљ да изналазимо противречности и двосмислености у ова два пропратна писма двојице римокатоличких бискупа у Југославији, него се питамо о умесности уопште оваквог писања, и посебно скрећемо пажњу Св. Синоду на неумесност и неприхватљивост упућивања истовремено обадва ова и оваква писма Синоду Православне Цркве Српске. Али да пређемо на главну ствар читавог предмета.

Господа римокатолици из Загреба и Марибора шаљу Светом Синоду самосталне Православне Цркве Српске образац „молитве за јединство кршћана 1975“ како су га саставила господа из Рима и Женеве. Тај образац садржи:

1) уводни мото из Посланице Ефесцима, гл. 1, 3-10 (а зашто само од 3-10, када је недељива целина све до 14 стиха?), са образложењем због чега је овај мото изабран, и са кратком поуком директивом која говори, мада укратко, о томе шта је и у чему је „јединство Цркве“, како да радимо на њему, и како да га остваримо. Међутим, нема сумње, да и овај кратак уводник претставља не просто „предлог“ него управо „програм“ (како се вели у заглављу), тј. став о „јединству Цркве“, онај став који представља, узајамним уступцима и неискреним компромисима између Рима и Женеве, постигнути минимум за екуменску делатност и „заједничку молитву“. Но ту се сваком православном хришћанину намеће питање: није ли овај „програм“ или став (са својом теоријом о „подели Цркве“, о многим „удовима Цркве“, при чему се очигледно мисли на римокатолике, протестанте и православне; о Божјем „плану сједињења цијелог човечанства“, који по овом тексту изгледа да је нешто друго, изнад и изван Цркве Божје, која стога треба да се „прилагођује“ том Божјем „плану“ и „краљевству“, како то замишљају Рим и Женева); није ли дакле тај „програм“ већ својеврстан оквир који се својим менталитетом намеће и унапред детерминише услове учешћа у екуменској „сурадњи“ и екуменској „заједничкој молитви“?

2) У другом делу овога програма наводе се „библијска питања“ која се имају читати „кроз дане молитвене осмине“ (18-25, сјечањ-новембар 1975).

Наравно, у нашој Православној Цркви се тих дана читају сасвим друга Библијска чтенија и славе спасоносни Богочовечански догађаји, Пророци и Светитељи, на којима учествују у заједничким молитвама и богослужењима само правоверни чланови Цркве Христове.

3) Трећи део поменутог текста претставља „програм богослужења“, тј. четири богослужбена елемента који улазе у поредак и састав тих заједничких „екуменских богослужења“. То су, ни више ни мање:

а) заједничка адорација (=поклоњење Богу, – да ли „у Духу и Истини“ (Јн.4,24) не каже се);

б) заједничка покора (=покајање; ко и зашто не каже се; да ли само због заблуде или и због Истине, такође се не каже);

в) јединство у речи (тј. у проповеди, – али чега? Речи Божје онако како је папа тумачи? или Лутер? Или Свети Оци и Свети Сабори?);

г) јединство у молитви (тј. једно и једнодушно мољење Богу, о Коме различито мислимо и верујемо; о Богородици и Светима о којима такође различито верујемо или их уопште не признајемо?)

Нема сумње, сваком савесном православном хришћанину очигледно је да у читавом овом сваштарском конгломерату има много неправославних и непредањских елемената – „шутња“, „дијалог“, „исповијест вјере“ (које?), „екуменске прошње“, „благослов“ (чији?), итд. Зато прелазим на начелна питања која у оваквим случајевима ставља преда се православна хришћанска, и поготову свештеничка и богословска савест.

I

Преосвећени Оци,

Свој став према јеретицима, – а јеретици су сви који су неправославни -, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Јер, какав удео има правда с безакоњем? или какву заједницу има видело с тамом? или како се слаже Христос с Велијаром? или какав удео има верни с неверником? (2Кор.6,14-15). Светих Апостола Правило 45 наређује: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне“.[2]

Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно (συνευξάμενος) са јеретицима. А на екуменским заједничким молитвама зар не долази и до нечег крупнијег и групнијег? Лаодикијског Сабора правило 32. наређује: „не треба од јеретика примати благослов (ευλογίας), јер је то пре безумље (άλογία) неголи благослов“. А на заједничким екуменским сусретима и самољењима (συμπροσευχή) зар не бива да благосиљају јеретици: римокатолички бискупи и фратри, протестантски пастори, па чак и жене?!

Ова, и сва, по овоме питању, остала правила Светих Апостола и Светих Отаца важила су не само за древна времена него она у пуној мери важе и за све нас, садашње православне хришћане. Важе несумњиво и за наш став према римокатолицима и протестантима. Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму и да не говоримо. Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам “ латинска јерес“. А колико је од тада нових догамата папа измислио и „непогрешиво“ одогматио! Нема сумње, са догматом о непогрешивости папе римокатолицизам је постао свејерес. А многохваљени II Ватикански Концил ни у погледу те чудовишне свејереси ништа није изменио него ју је напротив, потврдио.[3] Стога, ако смо православни, и желимо остати православни, онда став Светога Саве, Светог Марка Ефеског, Светог Козме Етолског, Светог Јована Кронштатског, и осталих светих Исповедника и Мученика и Новомученика Православне Цркве, мора бити и наш став према римокатолицима и протестантима, од којих ни једни ни други не верују правилно и православно у два основна догмата хришћанска: у Свету Тројицу и у Цркву.[4]

II

Ваше Преосвештенство и Свети Оци Синодски, докле ћемо нашу Свету Православну Светосавску Цркву ропски понижавати нашим стравично несветопредањским односом према Екуменизму и такозваном Екуменском савету цркава? Стид спопада сваког искреног и на Светим Оцима васпитаног православца када чита да су православни учесници V Свеправославне конференције у Женеви (816. јуна 1968.Г.), у вези са учестовањем православних у раду „Светског савета цркава“ донели одлуку: „да се изрази опште сазнање Православне цркве да иста представља органски део Светског савета цркава“ (Гласник СПЦркве, бр.8, август 1968, страна 168).

Ова одлука је, по својој неправославности, апокалиптички језива. Зар је Православна Црква, – то пречисто Богочовечанско тело и организам Богочовека Христа -, морала бити тако чудовишно понижавана да њени представници, богослови, и чак јерарси, међу којима и српски, траже „органско“ учешће и укључење у Екуменски савет цркава, који на тај начин постаје неки нови црквени „организам“, нова Црква над црквама, чији су Православне и неправославне цркве само „делови“ („органски“ међусобно везани!?). – Авај, невиђеног издајства! Одбацујемо православну богочовечанску веру, ту органску везу са Богочовеком Господом Христом и Његовим пречистим Телом – Православном Црквом Светих Апостола и Отаца и Васељенских Сабора, и хоћемо да будемо „органски део“ јеретичког хуманистичког, човекопоклоничког удружења, које се састоји од 263 јереси. А свака је од њих по – духовна смрт. Као православни – ми смо „уди Христови“. Хоћемо ли дакле узети уде Христове и од њих начинити уде блуднице? Боже сачувај! (1 Кор. 6,15). А ми то чинимо кроз „органско“ сједињавање са Светским саветом цркава, који није ништа друго до повампирено незнабожачко човекопоклонство=идолопоклонство.

Крајње је време, Преосвећени Оци, да Православна Светосавска Црква наша, Црква Светих Апостола и Светих Отаца, Светих Исповедника, Мученика и Новомученика, престане да се меша црквено, јерархијски и молитвено-богослужбено са такозваним Екуменским саветом цркава, и да за увек откаже било какво учествовање у заједничким молитвама и богослужењима – која су у Православној Цркви сва органски повезана у једну целину и возглављена Светом Евхаристијом. И уопште у било каквим црквеним актима који носе у себи и изражавају јединствени и непоновљиви карактер Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, увек Једне и Једине.

III

Не мешајући се црквено са јеретицима, били они груписани око Женеве или Рима, Црква наша Православна, у свему верна Светим Апостолима и Светим Оцима, неће се тиме одрећи хришћанског позива и еванђелског дуга: да пред савременим неправославним и неверним светом смирено али смело сведочи о Истини=Свеистини, о Богочовеку живом и истинитом, и о свеспасоносној и свепреображајној сили Православља. Христовођена, Црква ће наша преко својих богослова светоотачког духа и карактера свагда бити готова – на одговор свакоме који запита за нашу Наду (1Петр.3,15). А наша Нада сада и увек и кроза све векове и кроза све вечности јесте само једна и једина – Богочовек Исус Христос у свом Богочовечанском телу=Цркви Светих Апостола и Отаца. Православни богослови су дужни ићи не на „екуменске заједничке молитве“, него на богословске дијалоге у Истини и о Истини, као што су то кроз векове радили свети и богоносни Оци Цркве. Истина Православља и Правоверја јесте удео само оних који се спасавају (ср. 7. Канон II Васељенског Сабора). Свеистинита је благовест светог Апостола: спасење је у светињи Духа и вери Истине (2Сол. 2, 13). Богочовечанска је вера – “ вера Истине“; суштина је те вере Истина=Свеистина= =Богочовек Господ Христос; Богочовечанска је љубав – „љубав Истине“ (2Сол. 2, 10); суштина је те љубави Истина=Свеистина= =Богочовек Господ Христос. А та Вера и та Љубав су срце и савест Православне Цркве. Све то очувано је неокрњено и неунакажено једино у мученичком светоотачком Православљу, о чему су православни и позвани да неустрашиво сведоче пред Западом и његовим псевдоверама и псевдољубавима.

 

На Св. Јована Златоуста
13/26 новембар 1974.
Ман. Св. Ћелије

 

Препоручује се светим апостолским молитвама
Вашег Преосвештенства и светих Отаца
Светог Архијерејског Синода
недостојни Архимандрит Јустин

 

Напомена:

  1. Рукопис писан руком, са потписом и датумом: 13/26. новембра 1974, достављен преко Управе ман. Ћелија Епископу Шабачко-ваљевском Јовану. – Објављујемо текст са правописом, заградама, и др. – Прим.прир.
  2. Слично говоре и Апостолски 46. и 66. Канони, као и Лаодикијског Сабора Канон 33.
  3. Види његову Конституцију о Цркви.
  4. Опширније о свему овоме видети у мојој студији “ Православна Црква и Екуменизам“, Солун 1974; издање манастира Хиландара.

 

Преподобни ОТАЦ ЈУСТИН: СЕТВЕ И ЖЕТВЕ – чланци и мањи списи

 

извор: СВЕТОСАВЉЕ.ОРГ




14 коментара у вези “О заједничкој молитви за јединство[1]”
  1. Sv. Ava Justin Popovic je najbolje svedocanstvo dvojakog i licemernog (farisejskog) odnosa SPC zatrovane ekumenskom jeresi,prema Jednoj Svetoj Sabornoj i Apostolskoj Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj.Od strane SPC, Ava Justin Celijski kao jedan od najvecih pravoslavnih bogoslovskih umova dvadesetog vijeka, zajedno sa Vladikom Nikolajem Velemirovicem, je opravdano proglasen za Svetitelja, i njegovo ime je uneseno u DIPTIH (Spisak) SRBskih Svetitelja.

    Sa druge strane odmah poslije njegovog proglasenja za Svetitelja, Sinod SPC je njegovu PRAVOSLAVNU DOGMATIKU koja dise duhom Svetosavskim izbacio sa bogoslovskog fakulteta u Beogradu, i zamjenita drugom ekumenistickom od „bogoslova“ sumljivog pravoslavnog znanja i vrednosti.

    SRBski narod ima svoje SRBske bogoslove, i zato je glupo i pogubno da se buduci SRBski svestenici vaspitavaju i napajaju umjesto sa Svetosavskih izvora vode zive, sa drugih izvora SRBstvu stranim i tudjim, zatrovanim raznim jeresima nasega doba.

    Zato treba pokrenuti PETICIJU sa kojom se treba od Sinoda SPC traziti i zahtjevati da se PRAVOSLAVNA DOGMATIKA od Sv. Ave Justina Celijskog odmah vrati u nase bogoslovije, da bi tako nase svestenstvo moglo na vreme da se vaspita u Pravoslavnom duhu Svetosavskom, da ono moze na vreme da rspoznaje ekumenske jeresi naseg dobaa. SRBsko svestenstvo treba da bude vaspitano u duhu Svetosavskom a ne ekumenskom, u duhu bogoljublja i SRBskog Rodoljublja, da bi ono tako zaista bilo od koristi SRBskoj Crkvi i SRBskom narodu!

  2. Ja cu biti svesno prosta da kazem da vec odavno postoji sala da se na nasoj bogosloviji skoluju mlada srpska dupeta za vatikan.Podosta je njih vec i izaslo sa krivovernom zavrsenom bogoslovijom a iskusnom ekumenistickom guzi…na radost pape i ostalih posrnulih u SPC.Vec poodavno sablazne narod a mladima koji su slabi u veri ili skoro bezverni to ne smeta.Nije tesko siriti katolicanstvo nad srbima u hrvatskoj jer oni od davnina jedu kruh i kapulu a prozivaju se Srbima po potrebi.Znam ja zasto Gregorije to radi,samo nema nista od toga,prevarice ga kujin sin latin ko i do sada sto su varali pa klali.

  3. Ovo sto je uradjeno i sto je „otkriveno da je uradjeno“ u poslednje 2-3 godine sa Srbskom drzavom i njenom Pravoslavnom Crkvom ~ ne bi sanjali Srbi ni u najgorim kosmarima da je to „ono“ sto bi ih moglo snaci…!!!Ni na kraj pameti!!! Ali eto! I to nas snadje! Snadje nas Bulovic(cuveni „Merlyn“- trovac SPC; Iscipovani Amfilohije koji je toliko „otisao“ da ce jos malo poceti da propoveda kako je rodjen u Vatikanu; a za Gargamela…da i ne spominjemo; – Kukala nam majka!
    I sta reci, kada je sveti Ava sve ovo gore rekao – pa mamlazima ne vredi!
    Imamo sta reci…, na utehu dusi svojoj; Imamo evo ove Psalme Davidove, da napunimo usta nasa njima i da se nadamo Gospodu i Spasu nasemu:

    Psalm 17.
    +++
    6.U svojo teskobi prizvah Gospoda, i k Bogu svojemu povikah; On cu iz dvora Svojega glas moj, i vika moja dodje Mu do usiju.
    7.Zatrese se i pokoleba se zemlja, zadrmase se i pomerise se temelji gore, jer se On razljuti.
    8.Podize se dim od gnjeva Njegova, iz usta Njegovih oganj sto prozdire i zivo ugljevlje odskakase od Njega.
    9. Savi nebesa i sidje. Mrak bese pod nogama Njegovim.
    +++
    19. Izvede me na prostrano mesto, izbavi me, jer sam mu mio.
    20. Dade mi Gospod po pravdi mojoj, i za cistotu ruku mojih dariva me.
    21 Jer se drzah puteva Gospodnjih, i ne odmetnuh se od Boga svojega,
    +++
    33. Daje mi noge kao u jelena, i na visine stavlja me.
    34. Uci ruke moje boju, i misice moje cini da su luk od mjedi.
    +++
    44. Neprijatelja mojih pleci Ti mi obracas, i potirem nenavidnike svoje.
    45. Oni vicu, ali nema pomagaca, ka Gospodu, ali ih On ne slusa.
    46. Rasipam ih kao prah po vetru, kao blato po ulicama gazim ih.
    49. Toga radi hvalim Te Gospode, pred narodima, i pojem imenu Tvojemu.
    Amin.

  4. Госпођо Ђурђија нису они католици него РИМОкатолици.

  5. Tadicu, poput sina pricas ocu kako se djeca prave, jer mislis da otvac tvoji koji te napravi nezna to vise dobro da radi. Sestra Djurdja se pravilno izrazila, jer Slavenski Oci Sveti Cirilo i Metodije kada su prevodili SIMBOL VJERE na nas osveceni crkveno slavenski jezik sa kojim govore i Andjeli Nebeski, vodjeni Duhom Svetim nisu preveli grcku rijec katolikus kao vaseljensku, nego su upotrebili rijec SABORNU smatrajuci i verujuci opravdano da je Crkva Hristova sabor pomjesnih pravoslavnih crkava koje su medjusobno ravnopravne i ujedinjene kroz pravoslavno ucenje Gospoda naseg isusa Hrista, bez razlike gde se nalazile.

    Koliko je taj prevod mudro uradjen vide se tek danas, hiljadu godina poslije toga kada se upotrebom grcke rijeci katolicke neobavesteni narod Svetog Save na taj nacin od izdajnika Boga i Srbstva: Pravoslavlja i Svetosavlja podlo i podmuklo sprema da se on navikne na njezinu upotrebu u bogosluzenju da bi se tako lakse sutra pounijatio i priznao primat Pape.

    Zato Slavenske Pravoslavne Crkve ne trebaju da upotrebljavaju na bogosluzenju kada citaju ili pjevaju Simbol Vjere rijec KATOLICKU, jer to nije u duhu prevoda Svetih Otaca Crkve, koji su vodjeni Duhom Svetim na sto godina prije velikog crkvenog raskola koji je bio 1054 tu rijec opravdano preveli na crkveno slavenski jezik umjesto VASELJENSKU kao SABORNU!

  6. Ogroman je razlika,katolik,rimokatolik…

  7. Pa nemojte se samo ljutiti i vredjati,majka mu stara
    katolik izmedju ostalog u sirem smislu se prevodi kao -vernik,
    rimokatolik znaci vernik rimske hriscanske crkve…
    u jos sirem smislu znaci sveopsti,
    neretko se pominje istocna katolicanska crkva i misli se na pravoslavnu,
    i neupuceni je najcesce shvataju upravo kao rimokatolik sto je samo podskup elementa pojma katolik,kao nominativ,oba pojma katolik,rimokatolik.

  8. Nemojte,Sakovicu brate u Adamu vi nama da pricate sta znaci rec „katolik“…
    Ta se rec, upravo zbog rimokatolika i izbegava
    u pravoslavlju!
    I necete moci da je podmetnete kao „kukavicje kaje“, i ubacite
    u obicnu konverzaciju!
    Nikako!!!
    Jer mi pravoslavni tu rec NE VOLIMO!!!

    (procitajte komentar br.5 – bice vam jasnije)

  9. „Светосавац“ шта значи католик(katolikus) на грчком? Даље, како ти знаш који језик говоре небески Ангели? Да ниси ти видио једног, па сад у прелести нама солиш памет?
    Нико неће издати Христа зато што се правилно изражава. Господ Бог је створио човјека као слободно биће, а ти си изгледа роб своје глупости.

  10. Верице можете ви да неволите ту ријеч колико хоћете, ви њено значење нећете промијенити.

  11. Tadicu,ne znam Vas,ali ako covek ima usebi imalo kulture i kakvog takvog obrazovanja vidjeo bi da ste u pravu,ne mogu da vjerujem da ljudi sami sebi daju takva imena,a da najelementarnije pojmove u vjeri ne znaju,auh

  12. ha,ha ovaj cak poznaje Kirila i Metodija…..

  13. prvo
    nije katolikus, katolikos,ali to ne znaci katolik,vec je rec o jednom sasvim drugom,pojmu,
    drugo
    i sam vise volim i koristim rec saborni,nego katolicki,saglasavam se sa citaocima,ali znacenje kao sto rece Tadic ostaje kao sto jeste.
    A kao sto rece Tadic,sa jedne strane kletve,klevete uvrede veoma prljav jezik,
    a sa druge strane se cuva cistota pravoslavnih termina….

  14. … a nije lose reci,zbog citaoca,da pomenuti Kirilo i Metodije nisu prevodili Bibliju i liturgijske knjige na srpski,vec na slovenski jezik…


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

„СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ“
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo