Вести

ТАБЛОИД 248

Постоји једна занимљива особина која је карактеристична за наш народ, а која је одавно пракса и неизбежни пратилац функционисања политичких странака – ПОДЕЛА!

Весна Веизовић, 23.12.2011

***

Подела на свим нивоима. Од увођења вишепартијског система кроз наше друштво прошло је неколико стотина политичких странака и група грађана, где је свако себе видео као најбољег и потенцијалног лидера. Тај комплекс „малих Наполеона“ који је кроз читаву историју, а нарочито у последњем веку, доминирајући у Србији, је један од суштинских разлога због којег се толико делимо. Жеља за фотељом и влашћу постала је далеко важнија и драгоценија од народа и бољитка државе. Временом се већина тих странака, са „јаким и великим лидерима“, угасила. Опстајале су оне чији су лобисти највише обећавали западу и оне које су биле добре слуге или бар потенцијалне замене. Но, и те које су уз помоћ стране помоћи функционисале, временом су се од бројке двадесет, захваљујући поделама, трансформисале у чак четрдесет са наизглед различитом структуром и неким новим или старим, али другачијим програмом.

Према истраживању јавног мњења чији су испитаници били лојални следбеници проевропске демократије, испада да је ДС још увек водећа и најјача политичка странка у држави.Ипак на велико олакшање грађана истина је далеко другачија и оно што врх странке држи на окупу, још увек, јесте управо власт.

Но и ту постоје озбиљне пукотине. Раздори и поделе, о којима смо до сада могли само да нагађамо, а који већ неко време потресају сам врх странке, су после најновијег дебакла њихове политике процуреле у јавност.Наслови попут оних у којима се тврди да је врх странке подељен између Ђиласа и Тадића више нису неуобичајени, нити табу тема. Међутим знајући да је Ђилас до сада био довољно јак да обуздава медије, који су иначе, што је јавна тајна, под његовим дубоким утицајем, вести о поделама у врху странке и одсуству чврсте руке, које су изашле у јавност само пар месеци пред изборе су врло занимљиве. Право питање је на који начин неко (и ко?) покушава да искористи ову вест (и ове вести) у изборне сврхе? Да ли Ђилас жели да представи странку као недовољно јаку са Борисом Тадићем на челу , па да буде “ султан уместо султана“ или је у питању неки нови изборни трик.

Наиме ми заиста можемо да се запитамо да ли живимо у научној фанстастици, како тврди Јелена Триван, или је можда на помолу неки нови научнофантастични сценарио у режији режима. Сценарио по којем би се демократска партија поделила у два табора. Један део на челу Ђиласом који би умереним темпом следио политику „преокрета“, задржавајући неку врсту жутократске аутентичности, и табор Тадића који би се повео за концепцијом председника и идејама младог пројектованог патриоте Вука Јеремића, који је иначе главни кривац неуспеха Србије у покушају одбране државне целовитости.

По том сценарио тако подељени би изашли на изборе где би скупили довољно гласова, тако „посвађани“, али би се после „неким чудом“ опет помирили, ујединили гласове у заједничкој коалицији и наставили старим путем: „И Косово и Европа“, другим речима „Јово на ново“!

Колико год да су нам се неке личности из политичког живота згадиле и колико год не желели да размишљамо о њима, морамо бити свесни њихове спремност да зарад власти покушају све, па чак нама обичним људима и незамисливе паклена комбинације помоћу којих би задржали власт и све бенефите које она носи. Самим тим ову научно фанстастичну теорију о трик кампањи не треба изгубити из вида. Добро познајући жути табор треба имати у виду и могућност да наводна свађа можда неће направити само две фракције, већ чак три или четри, и све са неким новим идејама и наравно што бољом кампањом и већим обећањима. На крају приче можемо имати читав склоп коалиција која од својих идеја, односно боја могу направити само дугу! Једина немогућа терија јесте да је врх владајуће странке схватио да баш као што смо ми Европи последња рупа на свирали, исто толико и нама значи улазак у исту.

Иако је нама улазак небитан, кривац за политику која није успела да сачува нашу светињу Косово и Метохију, али је грађане довела до просјачког штапа и свеопште, и духовне и материјалне беде, постоји. Ми не треба да затварамо очи пред том чињеницом. Кривца треба јасно обележити, без обзира у колико колона ишао на изборе, и казнити да нам се не би дешавале невоље које смо преживљавали последње четири године.

Зарад подсећања навешћу само неке. Ова власт се хвали успехом реформи које је спровео Шутановац, потпуно уништивши војску, Пајтићем захваљујући коме Војводина из дана у дан има веши степен аутономије, затим Бориславом Стефановићем који је са само пар месеци успео да уради оно против чега смо се борили читав један век, наводно инвестицијом века ФИАТ-ом итд. Хвали се свим оним чега би се паметан стидео.

Ствар је у пракси свакако потпуно друкчија. Ова власт не спомиње Млађана Динкић , познатијег као „где су наших хиљаду евра“. Човека који је постигао невероватан успех пљачке државе приватизацијом предузећа и комплетно уништеном привредом наше земље а затим се повукао из сопствене странке начинивши и нову странку и нови план пљачке. Ту је наравно и један од његових првих људи мали Томица који ништа не зна. Министар здравља који је све радио осим онога што је требао, па је тако остао неупућен у све што се дешавало око њега а онда тако „поштен“ дао отказ. О ко зна колико хиљада обећаних радних места, уместо којих је ко зна колико хиљада отпуштено, да и не говорима. Затим ова власт је апсорбовала „сјајну“ екипу из СПС са Ивицом три функције , малим Слобиним и „коферчетом“ у руци. Мркоњићем чији је успех неоспоран, за четри године са неколико милијарди евра урадити стотинак километара пута – равно је немогућој мисији.

Иако су све ово само понављања подсећам да је битно да се не сметне са ума ко је прави кривац за ово стање. Ко је руководио државом у време када смо изгубили Косово, доживели нечувена понижење серијом извињавања нашим џелатима, материјално осиромашили тако да појединац не може имати најминималније достојанство а држава макар минимум атрибута независности. Битно је да народ препозна кривца, ма како се легитимисао на предстојећим изборима, ма какву сада правио комбинаторику и спремао тактику са циљем да збуни јавност и избегне заслужену легитимну казну која може бити само једна – коначно раскринкавање ове, валда у историји најнеозбиљније екипе која је била не челу српске државе, и дефинитивно транспортовање у историју.

Како би рекао наш народ: „Били, не поновили се“.

Весна Веизовић