logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Друштво    Аутор: Милан Дамјанац    792 пута прочитано    Датум: 14.12.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Све је само представа

Добра страна живота у Србији је што никада нећете морати да платите карту за одлазак у позориште.

Пише: Милан Дамјанац

***

Бесплатне представе гледамо сваког дана на каналима наших тв пријемника, само је проблем што нисмо обична публика. У оном лошем римејку култне серије „Позориште у кући“ шпица почиње речима „Јао Рођени, што ја волим позориште- али не у својој кући“; заправо, ми мислимо да смо обично гледалиште, неки тапшу, неки се смеју, неки негодују али су сви принуђени да гледају. Штавише, сви су принуђени да учествују. Обична публика се након одгледане представе разиђе, али је ствар у томе што је радња представе врло незгодна по гледаоце. Наиме, главни ликови спаљују позориште. Е сад, пошто је и публика унутра, онда је јасно да ће пре краја представе глумци побећи на задњи излаз, док ће гледалиште бити презаузето молитвама. „Како се ово догодило?“- питаће се наивни Срби- „Зар нисмо до сад већ требали да будемо у Европи, па како сада ово?“.

На то ме подсећа политика владајуће коалиције, западних амбасада и медија са националном френквенцијом. У питању је представа за народ, која можда некоме и изгледа смешно, али вас уверавам да ће се завршити у сузама. Наши стари кажу: „не смеј се толико, плакаћеш“. Овај наук има двоструки смисао. Онај који нас занима јесте еуфорија. Ми смо се бар тога нагледали. „Америка и Енглеска биће земља пролетерска!“, „Само ЕУ нема алтернативу“, „Само је ЕУ будућност Србије а све остало пут у заборав и нестајање“. Уопште, нама изливи еуфорије и лака, а глупа и наивна решења уопште нису страна, а још у комбинацији са оваквом друштвеном климом дају најопасније а уједно и најсмешније продукте. Таква друштвена клима која је наметнута споља од Срба ствара шизофрену масу послушника која ће учинити све што треба само да би остала са праве стране реалности. А ко није за ту реалност, јавно је мртав. Једини је проблем убедити народ који је на добром путу да постане безлична маса да то тако мора и да је то тако неизбежно. Не можете човеку над којим желите да извршите лоботомију рећи да то и хоћете. Не, рећи ћете му да му је неопходан рутински преглед, а онда га на превару успавати. Зато се све мора полако, постепено, натенане, као када спремате печење. Не ваља месо препећи, већ ваља равномерно пећи цело јагње. Окретати изнова и изнова у лаганом ритму. Тек када цело јагње добије лепу тамну боју, знате да сте завршили посао. Не очекујете ваљда да Тадић, након капитулације у Генералној Скупштини УН-а и дефинитивног пристанка да заврши посао са Косметом, то уради одмах и без оклевања. А не, никако. То би могло да, не дај Боже, произведе некакве немире на улицама, а ништа није тако лоше као опуштање.

Опрезност увек мора бити на потребном нивоу. Сећате ли се како се власт опустила приликом организације прве „геј параде“? Управо из тог разлога, не желећи да изазива судбину, одустала је од спровођења исте манифестације и ове године. Искључиво зато се све мора чинити постепено и тихо, мало по мало, и сваки се потез мора потанко објаснити. Када се признају тзв. косовске дипломе, онда се мора само тај детаљ подробно образложити грађанима, који у својој наивности не разумеју визионарске домете нашег Борка и Бориса. Заправо, Борис изиграва српског психолога, који покушава да нас наведе да сами, без његовог уплива, схватимо и прихватимо реланост. Он је ту само да нам то прихватање олакша, да нас разуме и саслуша. Ко, ако не он. Зато му је потребан Борко. Борко у Борисово име преговара са „светиоником слободе“ и „косовским институцијама“ како би омогућио нормалне услове за живот Србима који се боре да сачувају своју припадност српској држави. Е сад, Србија не може отворено да им каже да их неће, већ их Србија хушка и подржава док је на Космету, а грди и осуђује када их позове у Београд. Неће се кандидатура за кандидата десити сама од себе, већ наши визионари морају да уклоне барикаде на северу Космета и пристану на укидање српских институција.

А који је бољи начин за анестизирање јавног мњења од постепеног прихватања „реалности“, тако да на крају сви завршимо са испуњеним циљевима коалиције „Преокрет“ над којом смо се, наводно, јавно згражавали. Признаће се граница, дипломе, личне карте, Уставни суд „Косова“, са одличним образложењима уколико их има (сада је у моди позивање на заштиту јадних људских живота а не територије)а ако их нема, онда се аргументација претвара у лично вређање и оптуживање за подстрекивање „радикалних елемената међу косовским Србима“. Наравно, и Борису и Борку је јасно да Срби неће и не желе да живе у оквиру договора који они покушавају да постигну. Срби не желе да живе у независном Косову већ у српском Космету, и зато је свака рационализација договора која укључује позивањена добробит Срба лажна, што потврђују сами косовски Срби на барикадама, апсолутно свесни могућих опасности.

Наравно, основни је циљ добити изборе. А избори се не могу добити на сликама колоне избеглица које напуштају Космет и беже ка остатку Србије. Зато се ствар мора пролонгирати и ставити пред свршен чин. Зато се западним менторима рекло да Београд не подржава барикаде, али да их не може ни уклонити, пошто не контролише тамошње Србе. Тако Београд шаље поруку да не само да не размишља да евентуално помогне косовским Србима, већ да му они представљају баласт. Испало је тако да западњаци и Борис имају истог непријатеља, са том разликом што Борису никако не одговара да се стање мења пре избора. Проблем настаје у фрустрацији западњака и НАТО-а који више не могу мирно да гледају како их шачица Срба на Космету прави будалама. Зато би по њих ваљало да ту шачицу Срба што пре растерају.Тако несрећни Срби на барикадама остају у средини притиснути КФОРОМ са једне и Борисовим повицима да се повуку са друге стране. Срби су ухваћени у унакрсној ватри у којој се један стрелац куне да није пуцао, само је учинио исто што и први. Чист прагматизам. Заправо, Борису је жао што нема слободу коју има Чеда. Борис има оптерећење задржавања власти и зато психолошки трикови сугестије имају предност над циркуским триковима преокрета.

Међутим, ствар је у следећем- како решити питање севера Космета а да се са једне стране, Срби не иселе (пошто би то потпуно променило и друштвену и политичку реалност Србије) а да се са друге стране држава на сваки начин њих одрекне и укине им изворе финансирања. Може ли, како каже, наш народ, „и јаре и паре“?

Како, дакле, издати сопствени народ, потписати капитулацију а њу представити као победу? То је питање које искрено мучи домаће архитекте овог развоја ситуације. Уколико Тадић подржи барикаде, изгубиће статус кандидата а самим тим и иборе, а уколико позове на уклањање као што јесте, ризикује егзодус Срба са Космета. Наравно, предност сулуције коју је одабрао је могућа излазна стратегија која би се заснивала на линији аргументације и звучала отприлике овако- „рекао сам вам да ће се тако завршити, према томе јасно је да сте сами криви за своју судбину. И ви, и оне српске странке и лидери који су вас у томе подржавали“. Опет, проблем са овим развојем догађаја је могућа неуспешност истог, без обзира на огромну медијску кампању која би уследила (Милошевић је покушао нешто слично након бомбардовања). Зато је најбоље да се ствар одложи, а у међувремену српска позиција доведе пред свршен чин, како би се једног дана рекло- „па добро, признали смо границу, дипломе, личне карте, име државе, хајде да их и формално признамо, мислим, између формалног признања нечега што је већ фактички признато и европског раја не сме бити дилеме“. Само признање тзв. Косова ће бити потпуно девалвирано- може и не мора. Српска ће јавност бити доведена пред свршен чин. Важно је само да им дамо седиште на регионалним конференцијама и УН-у. Формално признавање заиста није нужно.

У тој и таквој Србији коју Тадић визионарски замишља, вести са Косова би биле смештене у рубрике „вести из региона“, Штефан Филе би се бринуо за права Срба на северу, а новац би био усмерен у неке друге пројекте. На пример, нове сајтове српских министарстава.

Хајде да се на крају мало коцкамо. Шта ће бити од свега ако се настави по овом редоследу потеза? Први потез је Тадић већ повукао. Дистанцирање од косовских Срба ставља га у позицију човека који на њих може да изврши одлучујући политички притисак као што је у име западњака покушао у Републици Српској. Дакле, његов први задатак биће дисциплиновање непослушних Срба. Његова улога као продужене руке се ту не исцрпљује, већ ће следећи потез бити спровођење Боркових договора мимо српске скупштине, а уколико опет освоји власт, инсистирање на договору који ће заправо довести до гашења српских институција на Космету. Тај договор ће јавности бити представљен као компромис, по коме ће Србија моћи да новчано помаже Србе на Космету и по којем ће српске институције финансирати Европска унија. Надгледање успостављања тих институција ће преузети мисија ЕУЛЕКС, а власт ће одлучно одбијати било какву везу између овог договора и имплементације решења из Ахтисаријевог плана. Следећи ће потез бити најважнији, и тиче се припреме јавног мњења за неизвестан исход напуштања Срба на Космету.

Србима који не буду желели да остану на Космету држава ће омогућити пресељење у социјалне станове у источној Србији, док ће се кроз медије вршити кампања да није неопходно присуство наших држављана на Космету како бисмо га успешно бранили. Тврдиће се да су животи људи најважнији, а да ћемо ми, без обзира да ли ће на Косову бити иједног Србина, Косово бранити свим правним средствима и никада га нећемо формално признати.

Сви ови Тадићеви потези умногоме ће зависити од дешавања у Рашкој и Војводини. Западњаци користе ова два отворена питања као средство притиска на Србију, али се поставља питање тренутка када ће се дати зелено светло да Србија нестане са светске сцене. То ће бити управо онда кад се Србија одрекне Космета. Тадића ће убеђивати да је једина шанса Србије да преживи прихватање независности јужне покрајине, и да ће у супротном настати проблеми у Војводини и Рашкој, што је Цобел наговестио. Међутим, оног момента када будемо предали Космет, интересне групације ће се охрабрити уз подршку суседних држава и захтевати независност Војводине и Рашке. Имајући у виду да чиста рачуница показује да је западњацима исплатљивије да дозволе да Србија умре него да уђу у размирице са суседним Балканским државама са којима су у савезништву, Србији ће се црно писати. Западњаци су Пајтића створили како би Тадића држали под контролом, а Војводину ојачали како би Србију држали послушну. Међутим, са или без подршке, иницијални процеси су покренути, институцијалан оквир начињен, и само је питање времена када ће покрајински кнезови кренути у стварање нове државе, уз подршку суседа и прећутно одобравање западних сила. Након Војводине и промене Устава БиХ који ће фактички обесмислити Републику Српску, која се у тим одсутним моментима политиучки неће моћи одбранити без јаке Србије, уследиће радикализовање ситуације у Рашкој, аутономија а затим и захтеви за припајања Рашке Босни и Херцеговини. Са оваквим природним прираштајем, непостојећом економијом, војском и ресурсима, без савезника, Србија ће бити лак плен.

Тадић, заправо, води Србију у амбис.

 

Пише: Милан Дамјанац





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo