Протојереј-ставрофор Драган Сарачевић
Интервју дат Ани Вуковић за „Политиколог“, лист студената Факултета политичких наука, универзитета у Београду
Рротојереј Драган Сарачевић
+++
Шта у ствари представља екуменизам?
Данас екуменизам не можемо да посматрамо одвојено од глобализма, чији је он један од пратећих фактора. Ако пратимо у историјском контексту генезу односа, да их условно назовемо, разних хришћанцких деноминација, посебно Ватикана и Православља, можемо да закључимо да екуменизам у своме изворном значењу уопште није новина, и да то сатанско семе није посејано у првој половини прошлог века, како се то званично представља. Ова идеја је заправо стара колико и данашњи Ватикан, односно она је у својим разним облицима кроз цео овај хиљадугодишњи период одпадништва од васељенског светог православља, еволуирала у овај данас општеприхваћен назив.
Онда је у Риму „понтифекса максимуса“ заменио „примус интер парис“. Крсташки ратови, Лионска и Флорентинска унија су били својеврсни екуменски покушаји да се Свето Православље потчини Риму, односно Папи. Препрека која је успорила ову идеју, био је „понтифексов“ пород у доба Инквизиције; протестантизам, на кога овај свакако у почетку није рачунао. Окончани су и крвави Верски Ратови које је „понтифекс“ водио у централној Европи, где „екуменско“ подчињавање оружјем није уродило плодом. Онда се у новом односу снага, Рим пресалдумио. Не напуштајући оружје и ратове, које смо и ми Срби осетили на свршетку прошлог века, почео је са унијаћењем, које је данас суштинско у екуменском процесу.
Тако је “Рим” после свих ових бродолома, променио Календар, и позвао да то исто учине и православни патријарси. Свето Православље је овој немани одолевало скоро пуна три ипо века. Заправо одолевало је све дотле, док цариградска патријаршија није доживела свој пад са несрећним патријархом Мелетијем. Чињеница да је овај цариградски патријарх био масон, даје нам одговор на многа питања, тако да је овде није потребно тумачити. Од Мелетија па до данас, цариградска патријаршија се није „подигла“, већ је као и римски Папа, наставила са својим новим хипотезама, које немају потпору у канонском устројству Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, да тоне све дубље и дубље, тако да после њега имамо целу плејаду цариградских патријараха, који су све окорели екумениста до екуменисте, и црњи од црњег у спровођењу ове глобалистичке идеје.
Преподобни Јустин ћелијски је врло добро познат по његовој теорији о „Три пада“; Пад Адамов, пад Јудин и пад Папин. Овде можемо слободно да додамо и четврти, а то је пад цариградског патријарха Мелетија, и са њиме саме цариградске Велике цркве. Заправо, Мелетијев пад садржи у себи компоненте сва три претходна. Јер, Мелетије је уласком у масонерују сам себе прогнао из Светог Православља, као што је Адам грехом своје гордости сам себе прогнао из Раја. Мелетије је издао Светињу Православне вере, на исти начин на који је Јуда издао Христа. И на крају, он је зачетник „неопапизма“ у Православљу, коју политику доследно спроводе сви његови наследници, а она се огледа у безаконом подчињавању Грчке Православне Дијаспоре, пенетрацијама на подчињавање Православне Дијаспоре свих осталих помесних цркава, као и присвајањем власти папског типа, што се недавно и показало у свргавању и заточеништву јерусалимског патријарха Иринеја Првог.
Данас, да га назовемо „модерни екуменизам“ промовише такозвану „теорију грана“, где се Црква може поимати као једно стабло, из кога су временом изникле „гране“, као што су рецимо монофизити, римокатолици, унијати, и остали протестанти. Протестанти, иницијатори и творци такозваног „Светског Савета Цркава“, који се данас састоји од преко 350 опет такозваних „цркава“, а где су, пазите, „учлањени“ поред Грчке, и Руска и Српска Црква, заступају теорију да свака од њих појединачно поседује истину, светост, благодат и спасење. Имајући све ово у виду, православни екуменисти заступају теорију да се Једна Света Сабора и Апостолска Црква може дакле „преправити“, односно некако, а како, то би морали они да нам објасне, поново саставити, кроз глобално уједињење са овим групацијама и сектама, које имају било какву везу, или су у додиру са хришћанском идејом. Творци овог „савета“ су чисти и доказани јеретици, што је преподобном Јустину ћелијском дало за право да целу ову екуменистичку ујдурму обухвати једним и јединим исправним именом; „свејерес“.
Али, увек постоји неко али! У овој мешавини, односно у овом чланству се на налази такозвана Папина „црква“, јер је њихов екуменизам, како они тврде, једини и прави екуменизам, од кога ни после хиљаду година не одустају. Папа је недвосмислено јасан и у својој јереси доследан, и он тврди да је “римска црква” једна, света, саборна и апостолска, да је она само и искљуциво „мајка“ црква, да она не може бити ни „сестра“, а о „теорији грана“ да и не говримо. А што се тиче православних, Папа тврди да они имају доста тога заједничког са Римом, али да им само недостаје „пунота општења са папским троном“.
Наши, дакле српрски екуменисти су изгледа заборавили да Свети Сава у својој Крмчији, „папину цркву“ назива јендоставно „латинска јерес“. Он дакле остаје доследан у својој јереси, али је спреман да под своју тијару, стави све остале, доследно следеци унијатску политику, по којој нико не мора да прихвати ни његове нове догме, ни његово црквено устројство, ни његов канонски поредак. Довољно је само да призна његову „врховну власт“, да га помиње на Светој Литургији, да се са њиме причешћује, осносно да са њиме саслужује.
Тако је по њему екуменизам оправдан и лако остварив. Први и највећи његов успех, јесте почетак општења и заједничког служења са Англиканцима. Остали протестанти апсолутно нису у питању будуци да су сви листом екуменисти.
На реду су православни, које мало по мало, миц по миц, кроз такозвани „богословски дијалог“, у коме активно учествује и Српска Црква; свадја, цепа, дели и уситњава. Плодови овог „дијалога“ у СПЦ полако сазревају кроз новотарски раскол и до сада невидјено расуло и беспуће, из кога ће повратак бити тежак, готово немогућ, посебно имајући у виду да се „унија“ спроводи упоредо на два колосека; државном и црквеном.
-У којој мери, и на који начин би остварење те идеје утицало на вернике
Остварење ове идеје, имајући у виду данашњу страховито лошу геостратешку позицију српског народа као целине, имало би катастрофалне последице. Без обзира на велики проценат декларисаних верника у српском народу, готово да је занемарив број оних, који су због овога “ветра” и забринути. Криза државне идеологије, коју су модерни унијати наметнули српском народу, јесте важан фактор који је довео до његовог општег песимизма. Србе је вец поодавно захватило свесно изумирање народа, у науци познато као “ендогена психоза другог и трећег века”, што је довело до масовне патологије психе, односно губитка смисла даљег постојања.
Последице издаје вере су дакле већ увелико видљиве. А у питању је издаја наше највеће вредности, издаја Светиње Православља. Са истинама вере се не сме и не може играти, а играло се и игра се, а све због неких и нечијих прагматичних интереса.
Који су конкретни потези које је СПЦ предузела када је упитању уједињење?
Конкртни потези СПЦ јесу њено активно учешће у раду свих ових “богословских комисија”, чији је циљ “уједињење”. После састанка 1993. године у Баламанду (Либан), за време папе Војтиле, настао је дужи период затишја, да би реактивирање дијалога са папиним изасланицима настављено 2006 у самом Београду, а онда интезивирано; 2007 у Равени, 2008 на Криту, 2009 на Кипру и 2010. у Бечу.
Разлог поменутог застоја свакако је била преорјентација паписта. Наиме, Рацингер није могао да прогута Војтилин пристанак на одрицање од уније, и на теорију “сестринских цркава”. У даљем, дакле интензивираном дијалогу, Папа је недвосмислено показао да нема кимпромиса са поставком да је његова “црква” мајка црква, чиме се подчињавање не доводи у питање.
Дали је по Вашем мишљењу, верујући народ довољо упућен у делатност Цркве по том питању?
Верујући народ је у целини пракатично нимало, или врло мало упућен у цео овај процес. Детаљних саопштења у смислу информисања верног народа, практично нема. Све се своди на агенцијске информације, и на појединачне изјаве “одговорних” из Информативне службе СПЦ. И даље се званично не објављују детаљи тих разговора, тако да је све обавијено велом тајне, што ствара још већу конфузију у верном народу. Црквена јерархија овде полази са позиције неприкосновне и унитарне аутократске власти, која узима сама себи за право да одлучује у име лаоса – верног народа, као да он није Црква и као да он не сачињава њену срж, њен најважнији део без кога Цркве не би ни било, за разлику од екумениста са Фанара који су без пастве.
На које се све начине противници екуменистичке струје у нашој цркви боре против тог покрета и на који начин икуменисти одговарају на потезе супротстављенего дела сгештенства?
Много тога у овом моменту није видљиво. Велико је питање колики је проценат свештенства и епископата који је само у принципу против, будући да врх СПЦ неоспорно користи репресивне мере. Кад ово кажем, имам на уму новокалендарски раскол у Грчкој у првој половини прошлог века. Цариград није био проблем за разлику од саме Грчке, где је Црква у спрези са режимом инаугурацију Папиног календара спроводила силом. У СПЦ у Србији, постоји побуна у делу верног народа, дакле лаоса. Али лаички фацтор, који има бројчану превагу у самој Цркви, засада је ограничен само на појединачне случајеве отпора.
Свакако да је новотарска јерес, која је већ драстично поделила српски национални корпус, плод екуменизма. Она се узгаја на кључном подручју Српске Цркве, и то у самом срцу Србије; у епархијама жичкој, шумадијској и браничевској. Примерии репресије су драстични. Први већи сукоб је био у Чачку, када је надлежни епископ потегао за казненим мерама, премештајем тројице свештениа. Захваљујући одлучности чисто лаичког фактора, тај покушај је осујећен. У шумадијској епархији, један свештеник је због поштовања вековног богослужбнеог поретка, неканонски протеран са парохије. У жичкој епархији је дошло чак до два, нама позната физичка напада на вернике од стране свештених лица, што је канонски недопустиво, а да ови нису санкционисани. У браничевској епархији имамо већ свете храмове без иконостаса, и њихово бласфемично осликавање. Везано за дијаспору, у Аустралији се такође користи физичка сила, према онима који пружају отпор, тамо где то може да прође без интервенције грађанских власти и судова.
Какав је Ваш став када је у питању случај владике Артемија?
Случај владике Артемија није само катастрофална грешка ове “незаменљиве” поставке синодалаца, у спрези са актуелном влашћу у Србији, која је неоспорно сва у служби глобализације, већ је то злочин у правом смислу речи. То што је урађено са епископом Артемијем није ништа друго него оваплоћење римске инквизиције и најекстремнијег облика стаљинизма у Српској Цркви. А опет његово дуготрајно стрпљење, трпљење, и на крају његова одлучност, представљају пример доследности у одбрани основних постулата Светог Православља, односно пример пастирске бриге за поверене му душе. Свакако да он лично није узрок чину одвајања од СПЦ, веће је његов поступак последица једног безакоња, односно како он то сасвим исправно и аргументовано каже, насталог “канонског беспоретка” у њој самој.
Да ли је по Вашем мишљењу реално очекивати да до уједињења цркви некада ипак дође?
Реално је очекивати једино са гледишта православне еклесиологије и учења о Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви, дакле о Оној која је остала на путу Светих Отаца и Учитеља Цркве, која није одступила од Светог Предања ни за јоту, која се у поретку руководи одлукама Светих Васељенских Сабора и поштује и држи за непроменљиве Каноне, који имају карактер Светиње.
Право “уједињење” би морало бити дакле у Истини, и оно је једино могуће у случају да се осведочени јеретици, који су отпали од православља, на челу са Папом покају и врате на прави пут у коме је Пуноћа Истине. У овом контексту, идеја уједињења је неостварива, јер се римски “понтифекс” никада неће одрећи своје неприкосновене и неограничене власти, а посебно непогрешивости.
преузето са интернет странице Српска православна црквена општина Св.Николај Жички – Сиднеј
