logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво, Европа    Аутор: Преузето    650 пута прочитано    Датум: 13.11.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Порука Срба са Космета

Рашчаравање“ је израз који означава нестанак магичности, престанак веровања у нарочита, магијска својства ствари.

+++

Обично се употребљава када треба описати повећање рационалности неког примитивног народа у односу на спољашњи свет.

Ако у последње време посматрамо однос Срба према ЕУ, можемо рећи да је на делу убрзани процес рашчаравања. Срби све мање верују у магично дејство уласка у ЕУ на свој станард и на квалитет живота. Према провладиним истраживањима јавног мњења у Србији, подршка уласку у ЕУ спала је са 75 посто (2008.) на 52 посто (2011). Резултати истраживања након изјаве Ангеле Меркел још нису објављени, али се провладини истраживачи отворено прибојавају да ће та подршка, по први пут, бити испод 50 посто.

И међу парламентарним странкама расте еврореализам, па и евроспектицизам. Радикали даљи пут Србије ка ЕУ називају „самоубилачким“, захтевајући да се сместа „прекине процес кандидовања Србије за улазак у Европску унију“. Ни ДСС не заостаје много: Коштуница захтева „редефинисање односа Србије и ЕУ и успостављање односа заснованог на чистим рачунима“, оптужујући ЕУ да „злоупотребљава поверење Србије“ и да „на Србију не гледа као на партнера, већ као на државу којој треба отети део територије“. Потпредседник ДСС, Слободан Самарџић, пак, за своју странку каже да је „евроскептична партија“, тврдећи да је ДСС то постао још 2007. године.

Истина, морам да кажем да се то баш није примећивало на изборима 2008. Тада је ДСС причао само о Косову. И премда су га неки, па и аутор овог текста, позивали да храбро изнесе свој евроспектицизам, ДСС је тему ЕУ заобилазио у широком луку. Вероватно се процењивало да бирачко тело још није зрело за отворено развејавање снова о ЕУтопији.

Сада се, међутим, прилике убрзано мењају. Самарџић је већ изнео неколико јаких аргумената против ЕУ, који могу бити коришћени и у кампањи за предстојеће изборе. Прво, Самарџић каже да је јасно да ЕУ више нема намеру да се шири, бар у догледно време. Зато је испуњавање услова што значи давање даљих економских концесија и попуштање по питању Косова узалудан посао. Шта год да урадите, неђете добити улазницу за ЕУ, а само ћете наштетити националним интересима. „Како време одмиче, Унија је све даље, као да покушавате да допливате до линије хоризонта“, каже Самарџић. „Дошло је време да се та стратегија мења. Све и да нема Косова, морали бисмо да редефинишемо ту политику“.

Други аргумент који Самарџић наводи јесте да данас у Србији само политичка класа има користи од евроентузијазма и наставка евроинтеграција по сваку цену. „То је неки свет који лепрша око фондова, они себи праве чапрас диван, уживају и чини им се да живе Европу, као што је некадашња комунистичка класа у Југославији живела комунизам на Дедињу (…). Али, као што никада нисмо ушли у комунизам, тако нећемо ни у Унију“. Обични грађани, дакле, немају никакве користи од евроинтеграцијских прича, па зато треба да се тргну из ЕУхипнозе и гледају реални интерес, како своје породице, тако и друштва у коме живе.

Читава економска политика ЕУ према кандидатима за чланство састоји се само у томе да се максимално подстакне увоз робе из ЕУ и преузму најпрофитабилнија домаћа предузећа, а да домаћа држава разлику између све већег увоза и све мањег извоза покрива задужењима у иностранству.

Овим аргументима треба додати још неке, како би грађани Србије реалистичкије могли да сагледавају „европске персективе“ Србије. Најпре, за зазлику од ЕЗ кој а ј е ипак била једна врста уговорне конфедерације суверених и демократжих држава, ЕУ је данас скупa и крајње бирократизована супердржава. У њој постоји само привид демократије, дok нарасле бирократизоване структуре систематски подривају националну сувереност и самобитност. Не само да се све главне одлуке у ЕУ доносе у Бриселу, већ их доносе телa која нису демократски изабрана, а чак се 70 одсто одлука доноси на затвореним седницама. И сама Европска комисија, која има функцију владе ЕУ, заседа иза затворевих врата, а са тих састанака нема званичне документације, нити оно о чему се тамо разговара може бити изложено јавној расправи.

Друго што грађани Србије греба да знају јесте да је та ргромна и отуђена ЕУ бирократија веома скупа и корумпирана, а да је, кроз различите врсте попреза, плаћа управо „мали човек“. У установима ЕУ процењује се да ради око 170 000 људи, који годишње коштају 8 милијарди евра. Секретарице, помоћно особље и службеници приправници примају месечно 4500 евра, преводиоци, помоћници и нижи службеници 6700, средњи службеници 10400, а виши чиновници (шефови и директори) преко 16000 евра месечне плате. Процењује се да администрација у Бриселу, кроз директну корупцију, проневери више од милион евра дневно. Таква огромна, скупа и корумпирана бирократија мора сама себи да измишља посао. ЕУ је данас пренормирана бирократизована држава. Зато и постоје прописи о свему, изгледа и од величине банана и краставаца, до обавезних играчака које се морају давати свињама у обору. Таква бирократија толико неконтролисано и самовољно троши новац, да већ петнаест година заредом финансијска инспекција Уније одбија да потпише завршне годишње рачуне за администрацију у Бриселу.

Мит je и да процес приступања ЕУ подразумева добијање гомилу новца из европских фондова. Помоћ из ЕУ je намењена првенствено јачању „пријатељских“ институциЈа, медија и организација, а када je реч о привреди, највећи део ЕУ помоћи заправо на кpajy заврши на рачунима европских фирми. За мост преко Аде ЦиганлиЈе Европска банка за обнову и развоЈ (ЕБРА) дала je Србнји кредит, али уз услов да извођач мора да има обрт од 200 милиона евра у последњих пет година. Тиме су све српске фирме дисквалификоване, а посао je добила аустријска фирма Пор. Паре Koje добијамо из ЕУ у основи се тамо и враћаЈу, а те кредите ће морати да враћају будуће генерације.

Треће, готово читава економска политика ЕУ према кандидатима за чланство састоји се само у томе да се максимално подстакне увоз робе из ЕУ и преузму најпрофитабилнија домаћа предузећа, а да домаћа држава разлику између све већег увоза и све мањег извоза покрива задужењима у иностранству. Због такве политике, рецимо, Пољска, која је 1991. имала спољнотрговински суфицит 2 милијарде долара, до 2000. године је дошла до дефицита од 13 милијарди долара. А Мађарска, која је 1990. имала суфицит од 350 милиона, до 2000. године је дошла до дефицита од 2 милијарде долара. Пољска, Чешка и Мађарска, земље које се славе као лидери евротранзиције, данас су међу најзадуженијим земљама Европе. Само мађарски дуг износи 62 милираде евра. Улагања из ЕУ фондова у друге земље најчешће су повезана са корупцијом, уз помоћ локалних политичара, и економском нерационалношћу. Недавно је обелодањено да су европски службеници потрошили милионе евра на бесмислене пројекте, попут изградње „фитнес центара за псе“, „лабораторија за хипхоп ис граживања“ и, наравно, за куповину луксузних службених аутомобила.

Четврто, треба разобличити и мит о „страним инвестицијама“. По том миту, привреди неке транзиционе земље је боље што има више страних инвестиција. Међутим, у земљама кандидатима, стране инвестиције су по правилу аквизиције, тј. куповина већ постојећих предузећа по изузетно повољним ценама. Тако преузето предузеће затим бива сурово истргнуто из мреже националне привреде и интегрисано у неку мултинационалку. Оно више не даје посао привреди око себе. Резултат је систематско слабљење националне економије. Национална држава сада служи само томе да узима кредите, како би домаће становништво имало каквутакву куповну моћ и могло да троши страну робу.

Такође је мит да улазак у ЕУ значи заустављање исељавања образоване и млађе радне снаге, јер се сад може наћи посао и код куће. Напротив, прикључење неке источноевропске земље ЕУ по правилу је до сада повлачило још масовнију емиграцију. Само из Пољске је, након уласка ове земље у ЕУ 2004, емигрирало око два милиона људи, из Бугарске милион, а из Румуније два милиона радно способних људи.

Мит је и да процес приступања ЕУ подразумева добијање гомиле новца из европских фондова. Помоћ из ЕУ је намењена првенствено јачању „пријатељских“ институција, медија и организација, а када је реч о привреди, највећи део ЕУ помоћи заправо на крају заврши на рачунима европских фирми. Тако је, рецимо, из програма ФАР највише средстава отишло за логистичку подршку инвестицијама Фолксвагена у Чешкој и Фијата у Пољској. За мост преко Аде Циганлије Европска банка за обнову и развој (ЕБРД) дала је Србији кредит, али уз услов да извођач мора да има обрт од 200 милиона евра у последњих пет година. Тиме су све српске фирме дисквалификоване, а посао је добила аустријска фирма Пор. Паре које добијамо из ЕУ у основи се тамо и враћају, а те кредите ће морати да враћају будуће генерације.

Такође, не смемо сметнути ни из вида да ЕУ бирократија и њена услужна (системска) интелигенција доживљавају Србију као део Балкана и културнорелигијског Истока. Србија је већ током деведесетих проглашена „главним кривцем за етнонационалистичке ратове“, а као православна и словенска земља, коју са Русијом вежу снажне историјске блискости, за многе представнике САД и ЕУ Србија је „мала Русија“. Зато је Србија у овом, двоструком, „балканском“ и „руском“, негативном својству постала главни предмет (под)свесне мржње, неко кога бриселске еврократе желе непрестано да понижавају. Зато се, само за Србију, и измишљају све нови и нови „услови“ за пријем у ЕУ.

Штавише, и у самој Србији, Брисел и Вашингтон финансијски, медијски и институционално подстичу злоћудни антибалканизам и хушкачки антирусизам, па и специфични антисрбизам тзв. друге Србије. То су све само ендемске варијанте истог „еврорасизма“, који води уништењу досадашњег културног и верског идентитета у Србији и до његове замене с некаквим „инстантидентитетом“. Реч је о стварању друштва масе, без боје и укуса, друштва европотрошача, евромедиокритета, којима владају бескрајно богате и отуђене евроелите. Насупрот идеалу Европе, као федерацији отворених нација, као екумене слободних и просвећених народа, са самосвојним културама које се међусобно прожимају, стоји реалност бирократизоване супердржаве, састављене, на једној страни, од бриселске бирократије, а на другој од милиона локалних поданика са мозговима стегнутих у менгеле политичке коректности. Таква „Европа“ подразумева слободу само за капитал и радну снагу, а не за културе и уверења, таква „Европа“ јесте само тржница робова и новца, а не агора на којој се сусрећу различите научне и уметничке идеје.

Због свега тога Србија треба добро да размисли да ли јој је ЕУ уопште потребна. Србија заиста не треба да показује толико нестрпљење за улазак у ЕУ Положај кандидата који има слободни излаз на руско тржиште може чак бити и бољи од интегрисаног члана ЕУ Таква земља може привући и капитал који, због строгих услова ЕУ, нема директну прођу на тамошње тржиште. Али, Србија о томе не може разложно да мисли јер је заглушена богатом и безобзирном ЕУ пропагандом: бриселски буџет за ЕУ пропаганду износи више од две милијарде евра. Зато, у том бржем буђењу грађана Србије из ЕУхипнозе, предстојећи избори и могуће кампање еврореалистичких странака пре свих ДСС и СРС треба да одиграју важну и отрежњујућу улогу.

 

извор: ГЕОПОЛИТИКА, 04.11.2011




1 коментар у вези “Слободан Антонић: Рашчаравање и рушење митова о Европској Унији”
  1. Djeca komunizma sanjaju i zele u Evropsku uniju samo zato sto ona misle da ce tada moci vise, bolje i uspjesnije u ime “demokratije” da lazu i kradu. Ona se uzalud nadaju sada da ce oni kao “politicari i bizmismeni” poslije ulaska SRBije u Evropsku uniju moci tako srecno da zive na visokoj nozi, a da ne moraju pri tome nista da rade.

    SRBiji nije mjesto u Eropskoj uniji, u kojoj gospodare veliki i mocni, vec u Novom savezu Pravoslavnih naroda koji se sada radja na Istoku. Taj savez na Istoku Evrope, treba da okupi i ujedini na federalnoj osnovi sve Slavene i druge Pravoslavne narode na njihovoj ravnopravnoj drzavnoj osnovi, u kome ce bogati da sluzi siromasnim, a jaki da sluzi i stiti nejake. Samo ce na taj nacin kroz bogoljublje i covekoljublje sve clanice toga Pravoslavnog saveza naroda moci da budu ravnopravne, srecne i zadovoljne.

    Kada se Sloveni ujedine kao vjerna djeca slavenske majke Bojke, bice to najveca ili najmnogoljudnija bjela rasa na svijetu. Ona ce biti tada u svakom pogledu: ekonomskom, kulturnom, vojnickom itd. u svemu mnogo jaca, bolja i uspjesnija od bilo koje druge bjele rase na kugli zemaljskoj.

    Znajuci za tu istinu bolje od bilo koga drugog rimokatolicka “crkva” zato je kroz vijekove sve cinila da spreci i onemoguci ujedinjenje Slovena na njihovoj rasnoj osnovi. Zbog toga je sa blagoslovom Crnog Pape iz Vatikana, doslo najprije do verske podjele medju Slavenima, a zatim su Poljaci kao rimokatolici od strane Vatikana vijekovima gurani i terani u borbu i zlocine protiv njihove pravoslavne brace – Rusa!

    Slicna politika rimske Kurije vodjena je i na Balkanu, na kome su mnogi SRBi najprije nasilno pokatoliceni i tako pretvoreni u “hrvate” a zatim poslati u rat protiv svoje brace pravoslavnih SRBa. More prolivene SRBske krvi kroz najstrasnije hrvatske zlocine koje do sada istorija pamti, sprecava zato pokatolicene i pohrvacene SRBe, da se oni sada pokaju i vrate SRBskom plemenu svom!

    Zbog svega toga SRBi ne bi trebali nikada vise sa djavolom tikve da sade, jer dosadasnje iskustvo SRBa jasno uci i najvece budale, da nema brata dok majka ne rodi, niti SRBstva bez Svetosavlja, kao vrhunca hriscanske pravoslavne nacionalne ideologije. Kada SRBi tu istinu shvate, bice tada srecni oni, a sa njima i cijeli svijet!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo