Вести

Да ли смо Срби или испљувци

Да ли Срби примећују шта се доиста догађа… или се претварају да не примећују… или заиста не примећују… то питање

Часлав М. Дамјановић 31.08.2011

+++

свакако јесте на месту, и свакако да је чак и само питање доказ трагичних последица подлегању испирања мозга – запуштање себе самих, губљење својег ја, и тако даље, али, питање је такође и да ли је и свакојако српско писаније такође трагична последица овог подлегања покорности?

Писанија званично и службено реномираних мислилаца, писаца и ауторитета, затим, свакаквих плаћених културолошких наводно професионалних аналитичара, и наравно писанија пропагатора, партијаша и култур-трегера свакако да не само да итекако подлеже под горње питање… јер је управо непобитна најтрагичнија чињеница да нема таквог плаћеног и назови професионалног писаније – онда би свакако и последице нашег запуштања самих себе, губљења својег ја, и целокупно подлегање испирању мозга – било знатно, знатно мање, па можда… чак не би ни постојало – зато, све у свему, речено простачки – да нема нарученог лупетања можда – можда би смо били мање гори него што јесмо.

Културолошка раселина:

Да ли је радовање Српском паду…
заиста радовање…или је лупетање?

Међутим, иако мноштво других писанија, која долазе из спонтаности, која нису нити плаћена нити наручена нити прописана – и иако се доста од њих такође уклапа у трагику горњег питања… ипак – јесте чињеница да огроман део баш овог спонатаног Србског писаног израза доказује да огромна већина Срба схвата тачно шта се догађа, да је огорчена утапањем у наклапање, да је огорчена наметањем наклапања као здраве поштене мисли… и иако је нервира околишност спонтаног писаније можда чак и већине… да без обзира на то наизглед већинско тоњење у учмалост баруштине мисли и изражавања мисли – да ово Србско спонатано писаније, овај Србски израз тачног схватања – свакако нараста и да свакако сваког тренутка тај спонтан, искрен и поштен Србски израз – постаје све прецизнији и моћнији.

Зато верујем да би они Срби који себе сматрају “препаметнима“, и они Срби који себе сматрају “позорнијим“ или “задуженијим“ мислиоцима од осталих Срба које сматрају “простацима“ – да је крајње време da “препаметни“ покушају да обуздају своју прелест, да покушају да малчице промућкају ћупендре, да покушају да схвате каквој катаклизмичној раселини води овај мисаони амбис који је на помолу…

…јер Србска Стварност која се највероватније неће пробудити ни сутра ни прекосутра – али која се већ догађа – и која ће сасвим сигурно изђикати у моћ здраве памети и моћ поштеног схватања – непобитно ће оставити на дну жабокречине овог помаљајућег мисаоног амбиса – све оне који лупетају – заборављене – без обзира на приходе које су стекли лупетањем, без обзира на звања, награде, реномеa, без обзира на ћилибарско-мимоходне керефеке којима су се кинђурили садистичким стропоштавањем Србске Културе и Идентитета… и да ће, насупрот плаћеницима и покорним извршиоцима поруџбина, та изђикана моћ Србског поштења, остати научена у упамћена у Србском народу… да ће као и увек до сада у Србском народу остати упамћена као Светиња Србског наслеђа:

Истина – Поштење – Морална Одговорност…
…без обзира што накинђурени елитисти то већ задуго сматрају “србским“, па сходно томе и простачким.

Та раселина, тај мисаони амбис, траје наравно од кад је Срба и Србског Расуђивања из којег, упркос увек присутној раселини кукоља и издајица, израстају Међаши, израста Поштовање, израстају Моралне Вредноте… које трају… које нарастају – нараста Србски Дух који не престаје да се изграђује… и најзад… нарастају захвалност и одговорност Богу који не престају да бивају центар мисаоног сочива које збира и регулише Суштину Поштења Србске Духовности – Моралношћу и Милосрђем.

Да ли лупетам?

Био сам данас до марине где је усидрена моја једрилица. Име јој је наравно “Равна Гора“, и наравно, срећан сам због тога. Неколико дана сам био са гостима и ван телевизора, и тек данас сам сазнао да се ближи оркан звани “Ирена“, да је већ у току евакуација у Јужној и Севреној Каролини, у Мериленду где је сидриште, па чак и на северу, у Њуџерзију, Њујорку, Масачусетсу, и зато сам ојачао везове и предоцкан пријавио једрилицу за вађење из воде, али нажалост нису стигли да је изваде пре невремена… Ко чита моје написе зна да приватне догодовштине држим ван писања, али… пошто моју једрилицу нисам случајно назвао “Равна Гора“, разлог због којег ово пишем је оно шта сам рекао госпођи која заводи у списак бродове да буду извађени. Давно, виђао сам је такорећи свакодневно за доручком са пастором једне оближње цркве. Сидриште је у малом месту препуном цркава, али, иако нема православне цркве, ипак, зачудо, када је почело бомбардовање Србије, тај пастор је свакодневно долазио код мене, ту у том малом сеоском ресторану, и молио се са мном… молио се да се са Српских Плећа скину све неправедно натоварене лажне оптужбе… А данас, у ишчекивању Ирине, која хвала Богу није моју “Равну Гору“ разнела у парам-парчад, рекао сам тој госпођи да се осећамо онако како се осећамо зато што се Вера уништава и због тога нам се чини као да смо изгубили компас, па чак и више, чини нам се као да је и читава цивилизација изгубила компас… али… рекао сам јој, знате и сами да све зависи од наше личне снаге да верујемо…

…и онда, сат вожње натраг кући – ево ме за компјутером… и питам се:
Знамо ли шта значи – бивати код куће?

Не код куће која на тржишту вреди оволико или онолико, не код куће која засењује комшилук, не код куће која рађа завист, не код куће због које патимо зато што нас богатије комшије презиру… не… него – бивати код куће коју нам је Бог подарио… знамо ли то? Знамо ли шта значи осећати се сигурним зато што смо код куће због тога што је то наша кућа коју нам је Господ подарио? Знамо ли шта значи осећати се срећним зато што смо код куће… па баш зато, шта год да буде… бивамо срећни шта год да нам Бог да?

Можда сам овај осећај доживео због оркана “Ирине“ моје једрилице изложене разорности оркана… али… знам да ће ово што кажем “препаметни“ наравно сматрати простачким питањем, пре свега због тога што је питање српско – али и зато што није никакав препотентан цитат ни Гетеа ни Ничеа ни Антигоне ни сумерског Упаништре… него је питање некакве наводне простачке српске заосталости.

Али… знам такође:

Ако више не знамо шта нам је кућа…
…ако више не знамо због чега је кућа наша…
…другим речима, ако више не знамо ни шта смо ни ко смо…
…нити шта је Вреднота од Бога нам подарена…
…знам да нам Бог ишта више подаривати… јер… зашто би Бог ишта подаривао никоговићима који не знају ни отаџбину своју?

И тако, док оркан руши… врзма ми се по ћупендри, као некакав каледиоскоп, читав живот и читава срећа и читава радост живота и читава туга живота и читав оптимизам живота и читава сврха живота и иако треба негде прекинути реченицу да не би била предугачка попут реченица Виљема Фокнера а да реченица ипак искаже и дух живота и суштину реченице и све саставне делове укључујући и смрт и страхове и чежње и снове и остварено и неостварено и ето падне ми на памет наравоученије које прочитах:

“Какве су то “вредности“ за које се срби боре? О каквим бре Божанским вредностима говориш? Комунизам је кобајаги умро, али је оставио много оних који су изникли из његовог јајета. Нажалост оставио је и људе твога калибра који овде лупетају о некаквој Небеској Србији где очигледно ти циљаш да се ускоро преселиш?“ Па сад, иако се чини да коментар није писан мени него једном другом коментатору, а пошто је насловљен је – “Лупеташ к’о Максим по трњу“ – прво – опажам да је у реченици “Какве су то “вредности“ за које се срби боре“ реч “срби“ започета малим словом, да су речи “Небеској Србији“ започете великим словима, и да је реч “Божанским“ започета великим словом… и друго – пошто је ово коментар на мој напис, иако се не односи на мене већ на претходног коментатора, ипак – доведен сам у ситуацију да питам себе:

Да ли “лупетам к’о Максим по трњу“?

Јер, заправо… како се „усуђивам“ да наклапам о Божанским вредностима, да наклапам о некаквој Небеској Србији кад су никакве те “вредности“ за које се Sрби боре – како се „усуђивам“ кад је то… лупетање?

Али… наводно свако има право да другоме каже да лупета… И иако неки, а и неке организације, знају о томе наводно мало више од неких који знају мало мање или од неких који уопште немају појма о Божанству… ипак… наводно свако има право да другоме каже шта јесте а шта није Божанство… зар не? Али, којег год да је неко калибра, ипак, омаловажавати Небеску Србију као некакву, управо као никакву – то јесте лупетање. А поштујем човека који је инсистентан против лупања као Максим по трњу, па поштујем до извесне мере чак и организацију која зна боље од других шта је Божанство… али ипак… ипак… ипак… „усуђивам“ се на једноставно србски простачко питањце:

Шта је лупетање?

Не само игром речи, и не само манипулисањем појмова и демагогије – бар у овом случају – испада да се лупетањем сматра – говорити оно у шта се верује!

И зато се усуђивам да узвратим, и то не из некаквог разлога што свако има право на ово или на оно, или можда нема… нити зато што се службено сматра да Срби немају то право, нити зато што можда и многи сами Срби сматрају да Срби немају то право… једини од свих осталих – него се усуђивам да узвратим зато што се ради о Веровању и Вери:

Итекако сматрам стварним лупетањем – сматрање изражавања Вере и Веровања – лупетањем!

И ето, кажем то јасно, кажем то гласно, кажем то поштено:

Тако мислим – јер тако постојим – јер постојим Вером!

Јер и јопет, не само игром речи и не само манипулисањем појмова нити натурањем организационе демагогије… ако би говорити о Вери и Веровању бивало лупетање – онда је лупетање и говорење “препаметних“ да једини знају шта је Божанство… и да су некакви “искључиви препаметни“ у том знању или сазнању – зато што су сходни прописаном службеном Правилнику…

…којем Правилнику?

Правилинику Организације којој припадају…

…е, то је оно што не зарезујем, јер и логика и философија и просташтво и игра речима и манипулација појмовима и натурање демагогије – када се у игрицу умеша Поштење – све то заједно оставља отворена врата сваком живом да верује у шта верује и да не верује у шта не верује.

А те отворене вратнице, ако се схватају као Поштење – не садрже у себи ама баш никакво право на забрану, на исмевање, на подругивање, на понижавање… и сходно тому, не сходно Томи него сходно томе – Православна Вера и Православно Веровање у Бога, и Православно Светосавско Србско Веровање у Бога – стварни идентитет Срба – наравно оних који на то нису заборавили нити га замаскирали икаквим организационим Правилницима – јесте доиста суштина не само људског битисања, и не само морална суштина постајања онога што називамо, или што се бар доскора називало цивилизацијом – већ је доиста Истина нашег људског постојања. А оно из чега је изникла Небеска Србија јесте сушанствена морална вреднота и морална одговорност према тој суштинској моралној вредноти – и као таква – та Духовна и Морална Суштина и Поштена Одговорност тој Суштини – јесте Истина нашег постојања… Србског… али – и људског.

Према томе, пошто та Суштина бивања – није организацијска – баш због тога – радовање српском поразу – јесте лупетање.

Осим пропагандистичке учаурености, радовање сопственом поразу зарад чланствовања у партијама или организацијама – није уопће надомјестак националној култури, националном идентитету, националној традицији, припадању отаџбини, имању својег ја… и најзад – није уопће надомјестак стварном Веровању – а то што су се временом нагомилале варијације, божанства, интерпретације… понеке од њих злочиначке, сатанистичке, егоцентричне, расистичке… пречесто само злонамеран покушај нарушења Истине… па чак и покушај ликвидације Истине – простачки речено – то јесте лупетање.

Према томе, питање да ли Срби примећују шта се доиста догађа или се претварају да не примећују или заиста не примећују… мора се преиначити:

Да ли примећујемо или не примећујемо Истину?
Да ли смо одани Истини или нисмо?
Да ли смо толико забасали у жабокречину да мазохистички уживамо у сопственој ликвидацији?

У једном другом коментару на један од мојих написа на сајту Новинар.де, под потписом Милош Д. Миленковић, читам питање:

“Па кад се већ зна како Сорош обавља посао, зашто се чека? Само ако постоји воља, тако се решавају проблеми у уклањању Зла…“

Можда је ово кључно питање:

Срби врло тачно и врло прецизно знају не само “како Сорош обавља посао“ – већ знају врло тачно и врло прецизно сваког понаособ још од давне издаје у Другом светском рату па све до данашњих дана како ко “обавља свој посао“ – знају прецизно ко су издајници, ко су сарадници окупатора, ко су џелати… и наравно знају врло тачно и врло прецизно ко су и њихове “рође“, и шта њихова мржња смера Србима и Србству – па ипак… иако знају – бар засада већина Срба још увек или “дискутује“ – управо наклапа и преклапа са свим тим домаћим и страним наводним “одозгашима“ – управо лупета о џелатима – мазохистички се заваравајући да је лупетање некаква реторика… и све сулудије безбрижнија чеше се о мрвице удељене им од “одозгаша“ – не схватајући, или претварајући се да не схвата да такво “чешање“ води директно у истребљење:

У истребљење не само Српског идентитета у њима – већ и у истребљење Богом им подарене Животне Радости, Животног Баланса, Животног Оптимизма…

…несвесна, или правећи се да је несвесна да их та понизност покоравања издаји сарадњом са џелатима води директно у жабокречину лажног животарења – управо у гмизања у жабокречини – попут безимене и несвесне амебе. Јер у сваком оном у којем је Србска оданост Истини, Поштењу и Одговорној Моралности – оманула – или почела да омањује – у сваком таквом губи се свесност стварности – губи се пуноћа стварности Богом нам дароване Вредноте живота… јер… како год се обрне – обмањивање и омањивање и умањивање самог себе – таква прелест – заиста води у орангутанску амебичност… а, зар не, то и јесте мазохистичка сврха наметнуте прелести?

И ето тако… верујем да не наклапам.

А верујем у то јер се одговор овог написанија своди на простачку пипиревку:

Да ли смо Срби – или смо испљувци?

И хвала Богу, не само да има још доста Срба који не желе да живе пипиревку испљувака – већ напротив:

Број Срба који моћно верују
у Вредноту Богомданог нам Живота
убрзано нараста.
А то Нарастање…
јесте трајање Божије Истине…
И то јесте
Моћ Трајања Поштења
Светости Небеске Србије…
…Трајање Поштења онога што Срби јесу.

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com