Вести

„Јер наш рат није с крвљу и с тијелом, него са поглаварима и властима и са управитељима таме овога свијета, с духовима пакости испод неба. (Ефесцима 6, 12)

Прота Драган Сарачевић, 08.06.2011

+++

Уз најучтивије извињење читаоцима због кашњења, ево и обећаног трећег наставка, у циклусу одговора „поглаварствима, властима и управитељима…“.

Увод

На општу жалост и несрећни удес који је апокалиптички погодио српски народ, живи смо сведоци да су се многи црквени поглавари, црквене власти и црквени управитељи, којима је запало у део да „управљају“ том Незалазном Светлошћу – Црквом Христовом, а које треба да буде домоуправитељски, и непрекиднo руковиђенo Духом Светим, преобразили у сушту супротност, и постали „управитељи таме овога свијета“ руковођени „духовима пакости испод неба.“

Да је ово истина, могли смо да се уверимо јавним обраћањем целокупном свештенству СПЦ у Аустралији, ондашњег ђакона, сада већ православног „свештеника“, осведоченог новотарца који проповеда јерес, г. Бранка Босанчића, које је касније и публиковано са благословом његовог мецене „епископа“ господина Иринеја Добријевића, а који дословце тврди:

„… Дакако, Бог је по својој љубави, а поштујући слободну вољу, нама поклонио велики дар. Тај дар – управљање Црквом – са собом носи велику одговорност. Одговорност не значи морално или савјесно понашање пред људима, било у цркви било ван ње. Такво поимање одговорности одвело би нас ка схватању Цркве Божије и хришћанста као религије у којој морални прописи и обрасци понашања затиру посебност и непоновљивост сваке личности.“
Невероватно, али истинито. Написа, прочита и објави… и остаде жив. Или, „… није жив, умро је, само му је кожа жива…“ како је то Свети владика Николај писао о предратном министру правде Ники Суботићу када је овај потписао Конкордат.

Када ово човек прочита неколико пута, па онда ако узмогне, „дође к себи“, не може а да се не прекрсти и левом и десном, и да се не запита, на који је то пут ударио данас српски свештеник и крштени православни Србин, докле смо то стигли, куда идемо и где ћемо стићи?

Видимо да је и он сада један од “управитеља“, заједно са „ђаконом“ Немањом Мрђеновићем, који ме из чиста мира нападе у овом његовом “рекламном излогу“, у кога уоквирише и моје име на насловној страни званичне презентације СПЦ у Аустралији.

Објављени памфлет о коме је реч, под насловом „И то се догађа“, а који је узрок моје реакције и представља тему овога одговора, нико од поглавара, власти и управитеља није потписао. Али, не мари. Није ми први пут да одговарам неименованима, и непотписанима који свакако имају своја имена.

Међутим, оно што нисам могао ни у сну да претпоставим, то је да ћу ипак овим мојим непотписаним крвопијама морати да будем у извесној мери чак и захвалан, јер да није било овог пашквила, не би ми се указала прилика да на тај бласфемични текст из Илустроване Политике од пре готово три деценије, коначно и одговорим.

Донекле сам то генерално и учинио објављујући моју „Исповест епископу Милутину“. Као што сам ту истакао, у мојој биографији нема ништа тајно, или нешто што би требало крити, имајући на уму Светојаванђелске Спаситељеве речи, да „нема ништа тајно што једног дана неће постати јавно“.

Овај пашквил дакле, базиран на поменутој бласфемији јесте још један у низу сатанизујућих напада на мене, па као такав захтева да се мало прецизније позабавим анализом самога „сочињенија“, и мало детаљнијим одговором на директну прозивку, који би у једну руку био и допуна поменутој „Исповести епископу Милутину“.

„Интервју“

Видим да сте се господо сачинитељи памфлета „И то се догађа“, и креатори овог својеврсног „рекламног излога“, а који већ више од пола године украшава Вашу званичну презентацију прилично доста трудили, проверавајући чак и „аутентичност“ ове репортаже, објављене у Илустрованој Политици 13. фебруара, те давне 1983. године.

Да сте Ви искрени и добронамерни, културни и добро васпитани, и да знате ипак и правила неке демократије, основни ред би био, да се после наводне провере „аутентичности“ и мени обратите са питањем, барем за коментар, пошто Вас је тај случај видим доста заголицао. Сам садржај овог пашквила, открива Вашу злонамерност, која је за Вас можда и „украс“ свештеничког чина кога носите, а сасвим се јасно види да Вам је уобичајена пракса пљување, и такмичење у бацању блата у даљ, а да Вам је циљ моја сатанизација, од које не одустајете.

Уважени „протојереј-ставрофор“ г. Миодраг Перић, узгред да поменем; мој школски друг из Богословије, имао је својевремено прилику да како тако одговори на јавно публиковану и тешку оптужбу за шпијунажу за рачун комунистичке УДБе, у Светосављу, званичном гласилу Епархије аустралијско-новозеландске. Што се тиче мене, ја раније нисам имао потребу да се оглашавам, јер су ондашњи благочестиви црквени управитељи врло добро знали о чему се у овом случају ради и савршено разумели да је ова репортажа била плод болесне маште једног пашквиланта, односно режимског новинарчића, и срачуната осветничка креација владајуће политичке олигархије.
Оно Ваше, већ отрцано „распоп“, није вредно више помињати и објашњавати, будући да Вам то не „пије воду“, што би рекао Ваш вољени и велики учитељ, „епископ“ браничевски, прфесор Др. Игнатије Мидић. А није Вам „пило воду“ ни од почетка.

Даље, Ви господо сачинитељи у овоме памфлету кажете дословце: „Интервју Драгана Сарачевића посебно је интересантан…“

Можда је за Вас ту нешто интересантно, али морам да Вас исправим и да Вам кажем да се овде уопште не ради о ИНТЕРВЈУУ, што упућује на незнање и Ваше непознавање основних новинарских, односно медијских појмова, а што спада у основну школу новинарства. Интервју, као посебан медијски израз има своја правила и своје законитости, и његова основа подразумева строго дефинисан кодекс, односно одређен редослед, који се састоји искључиво у смењивању питања и одговора. Дакле; питање, па одговор… У тексту кога сте тумачили и поново објавили, јасно је као дан, да тога нигде нема.

Сви они који су имали прилку да га прочитају у задњих ево скоро тридесет година, што је сведочанство да сте подоста закаснили, никако нису могли да увиде да је то био ИНТЕРВЈУ, док се нисте на сцену појавили Ви, у изразито скоројевићевском маниру, а заогрнути православним мантијама, да га сада „крстите“ и тобоже растумачите, али без трунке објективности, крајње пристрасно и опет строго наменски. Онда дакле наменско објављивање, а сада опет наменско, ретроградно тумачење, што даје и много јаснију слику о Вама самима.

Овај текст уважена господо спада у потпуно другу медијску категорију, која се назива РЕПОРТАЖА. Репортаже обично бивају пропраћене и са фотографијама, као што је то и овде случај. Сваку репортажу, новинари или репортери настоје да представе и прилагоде њиховој замисли, укусу читалачке публике, потребама, политици, а посебно концепцији листа или медијске куће за коју раде и која их наравно плаћа.

Тако сте се и ви господо „поглаварства, власти и управитељи“, објављујући овај Ваш пашквил, поистоветили истовремено, како у тумачењу, тако и у циљу, са аутором ове бласфемичне репортаже, покојним Богосавом Маријановићом, који ради Вашег знања а са несвршеном средњом школом није ни био професионални новинар. Све његове репортаже су чисто његова слика и прилика, што сам касније установио, будући да до тада нисам никада Илустровану Политику ни узео у руке. Од моје петнаесте године редовно сам пратио само НИН. Иначе све његове репортаже говоре да је он био обичан режимски потрчко и пашквилизатор као и Ви сада, али талентовани „мајстор“ за карикирање, које је годило укусу читалачке публике ондашње „жуте штампе“, у коју Илустрована Политика и данас спада.

Пошто се овде као што видимо не ради о новинарском жанру који се назива ИНТЕРВЈУ, како сте га Ви крстили, а који се обично ауторизује пре објављивања, овај надри „новинар“ је могао у циљу пропаганде да се бави личном „козметиком“ колико је њему воља, а које је цела ова репортажа препуна.

Свако ко ју је прочитао, није могао да нађе нигде ни један једини мој конкретан и директан одговор, нити је могао да нађе ни једно једино питање мени директно упућено. За све, од почетка до краја, он лично сам читаоцима сервира шта сам ја наводно рекао. А дали сам то и тако рекао, то је већ посебно питање. Неке сам од тих небулоза већ и поменуо у објављеној „Исповести…“. Овде о још неким.

Чији је ко ЧЛАН, или; ко коме Богу служи?

Господо „ поглаварства, власти и управитељи“, односно сачинитељи, реченицу коју сте као мото и „украс“овог Вашег рекламног излога објавили, а која је мени једноставно стављена у уста: „Другови ја сам вас послушао, отишао сам у попове“, морам да признам, да бих у неку руку и волео да сам је могао изговорити, или имао прилику да је изговорим, али нисам.

Претпостављам да Ви свакако треба да знате, да би сте постали члан неке организације, установе или институције, ви морате прво да напишете молбу, јер је то признаћете, уобичајена и нормална процедура. То смо сматрам већ рашчистили, када сам објашњавао о начину учлањивања, уз напомену да сам тада имао само седамнаест година и био ученик на почетку трећег разреда срење школе. Молбу наравно, као и велика већина, нисам писао, а њихову чланску књижицу, што сам већи поменуо, никада нисам примио, нити сам је икада у својим рукама имао, нити сам икад у животу видео како она уопште изгледа, па је наравно неистинита и она интерпретација да сам наводно имао и шта да „враћам“.

Али оно што је најважније, будући да је нисам никада „примио“, јер се она колико је опште познато званично „примала“ и то на посебним свечаностима, ја себе никада нисам ни сматрао њиховим чланом, а камоли да сам то у стварности уопште и био. И то сам већ напоменуо да никада, и паки никада, нисам присуствовао ни једном једином њиховом састанку, што је исто плод произвољне и болесна маште, па је и то још један доказ више, да је никада нисам ни примио.

И још једном да поновим; пронађите и докажите да ово што тврдим није тачно, ја ћу сам да „скинем мантију“.
А што се тиче опет небулозе о „породичној традицији“, и ту се ради о злоупотреби информације. Мој покојни отац, Бог да му душу прости, био је својевремено дугогодишњи председник односно дирекетор једне Земљорадничке задруге која је обухватала једанаест села. Седиште те задруге је било у селу Угриновци. Мештани ових села су га сами лично предложили, зато што је био примеран домаћин, као и на основу његове интелигенције и способности. А по диктату власти, и сили ондашњих прилика, морао је бити, као и многи други против његове личне воље, и њихов члан.

Много је важна овде још једна информација, коју тај надриновинар није поменуо, што више него јасно говори о манипулацији. Наиме, мој покојни отац је био активни члан Црквеног Одбора, и када сам ја рукоположен и постављен на парохију у нашем родном месту и у задужбини нашег деде Љубе Сарачевића, он је тада био на положају секретара Црквене Општине, и певао је за певницом. Када сам ја примио дужност, морао је по црквеним прописима, због конфликта инетеса да поднесе оставку на чланство у Црквеном Одбору, па је тако остао да буде само један од појаца. И када смо код мога покојног оца, још нешто само као напомена: ја сам ето постао свештеник, а моја рођена и једина сестра је удата за свештеника, и он је данас протојереј –ставрофор, старешина храма Светог Краља Стефана Дечанског у Железнику код Београда. Али, Вама крвопијама, глувима и навијенима говорити, исто је као и ћоравима намигивати, како то каже наш честити народ. Ви имате Вашу и неприкосновену „истину“.

Него, када смо код питања „ЧЛАНСТВА“ , господо сачинитељи, подсетио бих Вас да проверите, којих је све установа, организација, удружења и друштава, посебно оних конспиративних, ТАЈНИХ друштава ЧЛАН, Ваш уважени господин „епископ“, пардон „митрополит“!? О томе ћу се огласити посебно. Он је за свако своје чланство понаособ лично морао да пише и молбу. Видели смо да их има сијасет, јер сам се у оно време док сам био на положају секретара редакције Светосавског Весника, и један од његових уредника, бавио његовом биографијом и тако неке детаљније податке од њега лично добио.

А што се тиче Ваше изражене саркастичности, господо сачинитељи, ја сам свој АНТИКОМУНИЗАМ као и АНТИЕКУМЕНИЗАМ показао и доказао на делу, и то;

Антикомунизам, са преко двадесет година у чланству најстарије српске националне организације, „Српске Народне Одбране“ и са звањем и статусом доживотног члана; онда у чланству Организације Српских Четника „Равна Гора“ са тренутним положајем Секретара Централне Управе за Аустралију; па са чланством у Удружењу Бораца „Дража Михаиловић“, као и једним много видљивијим сведочанством; подизањем споменика Ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу српском Чичи у Сиднеју, које је било моја лична идеја, моје идејно решење и целокупан ангажман. Прилог.

А што се тиче антиекуменизма, служим у Старокалендарској Грчкој Цркви, која се јавно и бескомпромисно декларише и бори, за очување светоотачког православног учења и предања, и отворено конфронтира, против латинске јереси – папизма и модерне свејреси – екуменизма, у чијим водама Ваш уважени „епископ“ пардон „митрополит“, већ одавно не само да плива, већ и дубоко рони. А и Ви, сви заједно са њиме.

У одговору г. Немањи Мрђеновићу у вези са нападом на мене у памфлету из Вашег „рекламног излога“ под насловом „Неканонско православље“, објаснио сам немогућност припадања различитим јурисдикцијама, и навео мени једино познат случај отимача моје парохије у Сиднеју, г. Ненада Ђурашиновића, а исто се тако и испоставило да је та његова “дупла“ јурисдикција била у служби мога гиљотинирања.

Међутим, случај једног од многобројних ЧЛАНСТАВА, Вашег „митрополита“ је забрињавајући, и подгрева питање ДУПЛИХ ЈУРИСДИКЦИЈА. Наиме, недавно смо сазнали, и то према званичном обавештењу, да је он исте године када је хиротонисан за епископа СПЦ, примио и још један паралелни, али свакако квази „свештенички“ чин „Chaplain Companion“ , у једном „масонском“ , дакле конспиративном антихришћанском и антицрквеном друштву које се зове Fleur- de-Lys. Јер када ово „Chaplain Companion“ преведемо на Српски језик, то му испада да је он неки КАПЕЛАН КОМПАЊОН, и то капелан, или „свештеник“ једног конспиративног реда, масонског типа. Као што видите господо „управитељи“, И ТО СЕ ДОГАЂА, зар не?

Но овај случај, заједно са екуменским скуповима, екуменском фамозном „жутом столицом“ као фетишом, са којом се фотографисала заједно са њиме и једна гомила жена „свештеника“, заједничке молитве и чланство у гомили јеретичких , назови „цркава“ и организација, посебна су тема, коју ћу обрадити у једном од следећих наставка. Баш ме чуди, како то све не стависте у овај ваш „рекламни излог“, заједно са „Неканонским православљем“, јер је као што водимо, све ово тематски везано за јурисдикције, или ЧЛАНСТВО!

Претпостављам да нисте имали довољно времена, па ћу Вам ја, наравно у „знак захвалности“ помоћи и у следећем наставку све припремити, и то детаљно, тачно и са гарантовано провереним и истинитим информацијама. Вама би остало само да кликнете на copy и paste, и ето Вам без имало муке, још богатијег и садржајнијег „рекламног излога“. А његова шармантност, ордење, симетрија, свила и кадифа, допринеле би више и самој естетској лепоти.

Ко је „цртао Мирка и Славка“?

Господо „поглаварства, власти и управитељи“ и овде морам да Вас разочарам, јер се све може проверити и доказати. Реалан и нормалан човек би у овом случају, кад ово прочита, ставито прст на чело, па се запитао, дали је заиста могуће да је један „клинац“ од седамнаест година био такав цртач „маестро“, који црта и стрипове, што спада у најтежу и најкомликованију категорију цртежа? И ово је господо чиста небулоза на небулозу, по којој би испало да свако може цртати чак и стрипове. Постоји гомила уметника, илустратора и цртача, али цртача стрипова је процентуално најмањи број међу њима.

За издавачку кућу Дечије Новине, знају генерације и генерације „југословенске“ школске омладине, пошто је лист по коме је и носила име, био незаобилазна лектира и литература ондашњих основаца. Све што сам ја тада радио у овој издавачкој кући, био је мој хонорарни рад у самој „Дечијој редакцији“, а на илустрацијама текстова које су слали основци. Посебно чега се са ове дистанце сећам, цртао сам и портрете књижевника, песника и уметника, када су њихове биографије, уметничке слике, песме, или текстови објављивани.

На Мирку и Славку су радила тројица цртача са искључиво својим ауторским правом, и то; творац тога стрипа, Десимир Жижовић – Буин, Бранко Плавшић, који, што је интересантно, на једно око није ништа видео, и ненадмашни цртач, Радовој Богичевић. Ни они нису били запослени у издавачкој кући, већ су исто то радили хонорарно.

А шта сам ја у том периоду цртао, погледјте овде (кликом се отвара пдф документ)

Ово су илустрације једног броја часописа за књижевност и културу, који се звао РАСКОВНИК и који је излазио годинама. У његовом уређивачком колегијуму су били врсни стручњаци као је што је покојни професор, Др. Драгиша Витошевић, ако не највећи, онда један од највећих српских линвиста, Др. Владета Кошутић, Др. Милорад Милошевић – Бревинац, позната књижевница Лала Јевтовић, и данас један од најпознатијих, а можда и највећи живи српски песник, јој познаник и изузетан пријатељ, Добрица Ерић. Илустрације у овом броју часописа, говоре саме за себе, и није им потребно тумачење. Часопис је летњи број из 1971. године, када сам тек постао пунолетан, што Вам даје још један податак, да су „другови“ у њихову партију учлањавали и малолетнике.

И гле које коинциденције!? Мој опадач, како рекосте да треба истаћи као посебан куриозитет, свештеник о. Звонимир Јовић је тада објавио једну своју песму на истој страни, на којој се налазила и моја илустрација. Али се онда нисмо познавали. Којим је разлозима он био руковођен да Вам се обрати и пошаље ове трице, то зна он, а вероватно и Ви можете да претпоставите. Мој је закључак да је г. Јовић, од талентованог песника еволуиорао у обичног пашквиланта и интриганта. Детаље не желим да коментаришем, али у сваком случају сам и њему захвалан, пошто је и он један у овом Вашем ланцу, који ми је омогућио одговор.

Тврдња да сам парохију у Чикагу био принуђен да због овога случаја напустим јесте опет чиста интригантска измишљотина, до које је он свакако дошао преко неких његових америчких „пријатеља“ са којима одржава везу. Истина је да је мој главни прогонитељ у Чикагу опет био један „мантијаш“, сада пензионисани „свештеник“ г. Марко Тодоровић, који је некако баш пред мој долазак био „ражалован“ чина епархијског секретара, па је у својој болесној машти, како сам касније сазнао, мислио да је то место било креирано за мене, што није имало везу са везом. Додуше истина је, да сам био поднео званичну молбу за место уредника Епархијског Обзервера, верзија на српском језику, а на уредно расписани конкурс. А што се тиче чикашке парохије, још су живи готово сви ондашњи чланови Управног Одбора, па они могу да посведоче, а посебно тадашњи председник г. Петар Вуканић, који је тада био у педесетим годинама и плакао као мало дете, када смо образложили да нисмо у стању да се после четири године проведене у Аустралији, адаптирамо на чикашку климу и „америчке“ услове живота.

Додуше, за мој боравак у Америци, посебно у Чикагу зна и Ваш „епископ“, пардон“митрополит“, пошто је и он некако у то време, чини ми се био у Чикагу, али још као цивил.

Ко и како „обмањује часне и поштене Србе“?

Уважена господо „поглаварства, власти и управитељи“, колико се да приметити, Ви у изливу Ваше овако невиђене „хришћанске“ мржње, изгледа да нисте у стању више ни да се контролишете. Дали Ви примећујете да сте ме без доказа оптужили да ја градим „своју распопску каријеру на наводном националнизму те тако ОБМАЊУЈЕ(М) часне и поштене Србе, искрене патриоте, у јурисдикцији Српске Православне Цркве у Аустралији, Америци и Канади.“
Тврдити данас, да неко некога ОБМАЊУЈЕ у једној правној држави каква је Аустралија, неизоставно је потребно и доказати.

Наравно да је и ова у низу Ваших „тврдњи“ везаним за такозвано „неканонско православље“, неистинита. Ја сам писао о Вашим обманама српског народа, посебно када су била у питању саопштења за јавност, Вашег г. „епископа“ , везана за мене лично, али сам све то подупирао доказима. Будући да је овде коначно, после дугог одлагања, на напомолу судски спор за овако непримерену увреду части, потребно је да одговорим укратко.

У овом Вашем сачињенију, стоје две констатације; Прва је тврдња да ја „обмањујем часне и поштене Србе…“, а друга, оне који су „у јурисдикцији СПЦ…“ !? Ово је дакле потребно и расчланити.

Што се тиче „обмане“, по Вашој тврдњи ја то чиним у процесу грађења моје „каријере“, што би свакако представљало озбиљну повреду закона, односно велико ривично дело. На који начин ја то оволике Србе, широм Аустралије, Америка и Канаде „обмањујем“, морамо за сада оставити да Ви то и докажете.

Што се тиче питања „јурисдикције“, о томе смо већ дискутовали када је било речи о „канонском“ и „неканонском православљу“. Овде то морам да појасним конкретно због читалачке публике, пошто су Вама јурисдикцијска питања мало боље позната.

Опште је позната чињеница, да сам ја напустио јурисдикцију Српске Цркве, и прешао у јурисдикцију Епархије Старокалендарске Грчке Цркве у Аустралији, али тек пошто сам био крвнички прогоњен, пошто је надамном и над мојом породицом дуго вршен један невиђени духовни терор, који као што видимо и данас траје, и пошто сам инквизиторски, без доказа било какве кривице, а са целом породицом избачен на улицу и остављен без хлеба, чак и после свих добијених спорова на највећим судским инстанцама Аустралије.

Дакле то је моја нова јурисдикција. Да сам прешао рецимо у Суботаре или Јеховине Сведоке, пошто је и то некаква и нечија „јурисдикција“, свакако да се не бисте усудили да овако по мени бесомучно пљујете, јер би сте се срели за законом о слободи вере и равноправности свих „вероисповести“ и „цркава“ у Аустралији. Па зар Ви и Ваш г. „митрополит“ као осведочени екуменисти, а посебно чланови „Светског савета цркава“ не признајете све те јурисдикције? Па не учествује ли он лично са њима, и то нескривено, откривене главе и на заједничким „молитвама“!?

Везано за питање „јурисдикције“ које третирате, Господо „управитељи“, а сада оптужиоци, желим да Вас подсетим конкретно на пример Слободне Српске Православне ЦШО „Свети Великомученик Георгије“ у Канбери, чији сам парох. Постоји врло прецизна евиденција, да је ова ЦШО напустила „вашу“ јурисдикцију када им је уклоњен свештеник, и када су остали без богослужења и верских обреда, званичном одлуком своје редовне годишње скупштине 2009. године, и ставила се под јурисдикцију Старокалендарске Грчке Цркве, односно њене Епархије која је у Аустралији законски регистрована, од државне власти призната, и наравно, за државно правно подручје, равноправна са свим осталим вероисповестима.

Тек после њиховог преласка у ову јурисдикцију, ја сам постављен за сталног пароха од стране мога надлежног Епископа, са свим правима и дужностима, а у сагласности са целокупним финансијским чланством, саобразно и канонским правилима и државном закону. Исто тако, у Федералном Државном Јавном Правобранилаштву, регистрован сам као признати свештеник горе поменуте Епархије, односно јурисдикције.

Ово су чињенице, и мени није јасно, где сте Ви увежена господо нашли, да ја „обмањујем часне и поштене Србе у јурисдидкцији СПЦ…“ ?! А то, што ме „Ваши епархиоти“ односно Ваши бивши епархиоти, позивају да им вршим верске услуге, или долазе на моја богослужења, то је њихов лични избор. Не зовем ја њих, него они мене, нити их тражим, него они траже мене. Разлог је свакако у томе, што је моја „пастирска бразда“ у Аустралији прилично дугачка, а и доста дубока, а у Сиднеју најдубља и најдужа од свих Вас.

Прешла дара меру, или зашто још нисам никога тужио?

У резимеу овог одговора, господо „поглаварства, власти и управитељи“, желим да Вас поново подсетим, да горња оптужба, а коју нисте у стању да докажете, спада у врло тешку клевету, која по свој прилици може бити узрок да се после свих дисадашњих незваничних и званичних претњи, ипак и нађемо на суду, што је и потврда да сте превршили сваку меру, када је у питању људско достојанство човека, који са Вама више нема никакву везу, који не спада у било који делокруг Ваше надлежности, а посебно јурисдикцијске. Додуше, као што видимо, остала Вам је само пашквилизација, и остало Вам је да по мени бесомучно пљујете, еда би ми некако образ што више укаљали.

Али то је све наравно у складу са Вашим принципом „моралности“ и са Вашом „савјести“. Додуше, можда то за Вас и јесте „морално и савјесно“ понашање. За мене није, па је то и главни разлог због чега нисам продужио судске спорове, да бих „истерао правду на чистину“.

Мој случај су анализирали и писмене елаборате сачинили два најпознатија аустралијска адвоката – баристера. Обојица спадају у највишу хијерархијску адвокатску групу QC (Queens Counsel), један је из Сиднеја а други из Канбере.

Њихов налаз и констатација је следећа: имајући у виду већ вођене и добијене судске спорове на којима сам наравно доказао своју невиност, и крајњи исход наставка процеса, био би недвосмислено решен у моју корист. Али, пошто увек постоји неко „али“, будући да моја бивша Епархије нема статус правног лица у Аустралији, морао бих да тужим поред свих оних осумњичених „управитеља“, додатно и Српску Православну Цркву – односно Српску Патријаршију, чији сам био клирик у периоду прогона и инквизиције.

Наравно, ја сам се за разлику од Вас трудио, да сваку стопу мога овоземаљског живота као слуга Светог Олтара Хрстове Православне Цркве, уподобим Новозаветном Моралном Закону, односно Светом Јеванђељу, а исто тако свакодневно своју савест проверавао Христом, како то каже Свети Отац Јустин Ћелијски, будући да је САВЕСТ БЕЗ ХРИСТА УЖАС.

Да господо „поглаварства, власти и управитељи“!

Моја чврста и чиста, и непоколебљива вера у Бога, и моја чиста Савест „проверена Христом“, није ми дозволила да на световни суд једне протестантско – католичке државе, изведем своју МАЈКУ – СРПСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ, која ме је духовно породила и „повила“ свештеничком ризом. А рукополижио ме је и у ђаконски и у свештенички чин, лично, данашњи патријарх српски г. Иринеј. У моме случају, моја Мајка Црква се преобразила у ЗЛУ МАЋЕХУ, али захваљујући Вама и таквима као што сте Ви, а за које као што смо видели, „Одговорност у управљању Црквом, не значи морално или савјесно понашање пред људима, било у цркви било ван ње“.

Између Вас и мене је дакле велика разлика, господо „управитељи“, посебно имајући у виду да сам ја на неким „управитељским“ положајима у Цркви, био много пре Вас. Ваша дела и поступци траже одговор на једно једноставно али суштонско питање: дали Ви уопште у Бога и верујете, када тако поступате, јер је више него очигледно да Ваша дела нису у складу са нашом светом православном вером, са светим предањем и науком светих отаца.

А да сте неким случајем Ви на моме месту, чврсто сам убеђен да ме не би сте ни опоменули, већ би сте тражили ломачу, као што је то учинио и ваш уважени господин „митрополит“, онда „епископ“; прво изреченом забраном свештенодејства, а онда деклараторним рашчињењем, а све по узору на Ваше „учитеље“, папине крсташе и инквизиторе.

Зато што нисам као Ви, саветујем Вам да пашквил о коме је реч склоните са Ваше презентације, и затворите овај бесмислени излог, да се не бисмо поново нашли тамо, где сам својевремено био присиљен да тражим правду. Јер, овде се не ради о ЦРКВИ, пошто Ви господо нисте ЦРКВА, без обзира што сте њена „поглаварства, власти и управитељи“….

(наставак следи)

Прота Драган Сарачевић
У Канбери, о Спасовдану 2011. године