Вести

„Но ако и страдате правде ради, блажени сте. Али страха њихова не бојте се, нити се плашите… А будите свагда готови на одговор

Прота Драган Сарачевић,19.03.2001

+++

свакоме који вас запита за ваше надање. С кротошћу и страхом имајте добру савест; да ако вас опадају за што као злочинце, да се постиде они што куде ваше добро живљење по Христу.“ (1 Петрова 3, 14-16)

„Поглаварствима и властима“ одговор

На презентацији СПЦ у Аустралији појавио се пре извесног времена непотписани текст под насловом „И то се догађа“, наравно са истим и јасно одређеним циљем, мога деградирања и сатанизирања, а које се наставља и не престаје већ пуне три године. Такође његове копије су биле уредно достављене на адресе појединих чланова моје Црквено Школске Општине, темпиране на неколико дана пред редовну Годишњу Скупштину, а са очигледном намером да изазову револт, и мобилишу евентуално неку „гомилу“ која би тога дана требала да тражи, ни мање ни више него „моју главу“. Достављачи су се опет преварили, будући да су закаснили целих двадесет пет година, колико је примаоцима тај бласфемичан пашквил већ био добро познат.

Ови поступци су још једни у низу доказа да је изгледа наступило аматерско доба, али сада „професионалне пашквилизације“, која се умножила тамо где је то за појмове здравог разума до скоро било незамисливо. И за дивно чудо, ова и оваква пашквилизација се тамо брижљиво и узгаја, посебно од када је наступило доба прогона правоверних. Бескрупулозни напади, неодмерене изјаве, ничим доказане тврдње, паушалне и страховите осуде изречене унапред, пре сваког суда и суђења и доказа и пресуда, и непримерена такозвана сопштења за јавност, преплавила су чак и званичну презентацију СПЦ, посебно после инквизиционе уроте и прогона епископа рашко-призренског и косовскометохијског Артемија.

Сада су се ови непотписани деспоти и „тирани душе људске“ у Аустралији, увидевши да су им сви досадашњи атаци били контрапродуктивни, досетили да ме поставе чак и на насловну страну, и да ме тако у своме „рекламном излогу“ држе ево већ пуних пет месеци.

После свега што сам доживео, нисам ни у сну слутио да ћу „вашингтонском диктатору“, са чијим благословом оперише ова презентација, и његовим подрепашима остати чак и захвалан, што су ми ево после готово пуне три деценије колико је тај бласфемични текст из Илустроване Политике, кога су као „анализирали“ стар, пружили прилику да на њега коначно, подробније и јавно одговорим.

Мојим парохијанима, пријатељима,познаницима и поштоваоцима, када су ово поново видели, после као што рекох, готово три пуне деценије, обећао сам да ћу реплицирати и дати своје пуно објашњење. Од обавеза и презаузетости, нисам стигао да то учиним раније. Многи су можда већ и помислили да ћу као ној „завући главу у песак“, као што то чине многи, међу којима су и ови моји именовани прогонитељи. Али, да би се човек понашао као ној, тај несумњиво мора да у себи има и неке животињске пориве, јер ако се не варам, нојеви још увек припадају животињском царству.

А да по Светојеванђелском, „нема ништа тајно, што једног дана неће бити јавно“, поучен сам још од малена. И за разлику од савремених нојева, ја сам се увек руководио руководним начелом светог апостола Петра из његове прве посланице, приложеног у наслову, па ћу то учинити и овога пута, овим мојим одговором. Хоћу рећи да у мојој биографији нема ништа тајно, што би требало прескочити. Тако је наравно и ова сага, која се после три деценије извалачи из нафталина, део мене и део мога овозамаљског живота.

У мојој биографији не постоји рупа ни од једног јединог дана. На другој страни, мој крвник и прогонитељ „вашингтонски диктатор“, заогрнут истовремено православним епископским омофором, и масонском туником , са окаченим о врату, истовремено православним епитрахиљом и масонском кецељом, има рупу у његовој биографији дугачку скоро пуних двадесет година. И никако да ту рупу објасни, будући да „главу из песка“, од кад је дошао у Аустралију никако и не вади.

Пошто реплика у овом случају захтева више времена, покушаћу да то учиним у неколико наставака. За почетак прилажем моју „Исповест“ (као посебан чланка), ондашњем „епископу“ Милутину, која представља једно генерално, али не и детаљно објашњење истог питања. Његово питање истим овим поводом, било је усмено и дискретно, па је и одговор био личне и дискретне природе.

На жалост, увидевши да сам ову „Исповест“ писао једноме од мојих ондашњих „убица“, „епископу“ без благодати, „духовнику“ без душе и „човеку“ без срца, једном ординарном и патолошком лажову и шићарџији обученом у православну мантију, горко сам се покајао. Да. Исповедио сам се, а онда се због тога што сам се исповедио, покајао, увидевши коме сам се исповедио.

Прота Драган Сарачевић
У Канбери 19/6 марта 2011