Вести

Овај наслов јесте познати стих из једне песме Боре „Чорбе“, коју је спевао у време оне претходне диктатуре у Србији,

Прота Драган Сарачевић, 11.03.2011

+++

а примерен је наравно свим диктаторима као и модерним тиранима „душе људске“, како би то рекао велики Његош.
Повод моме оглашавању јесте обавештење које смо прочитали пре два дана на званичној презентацији СПЦ у Аустралији, под насловом „ПОКРЕТАЊЕ СУДСКОГ ПРОЦЕСА ЗА ВРАЋАЊЕ МАНАСТИРА „НОВИ КАЛЕНИЋ“ СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ“

И не бих се опет оглашавао да нисам поново прозван у уобичајеном контексту, којим се овдашња администрација СПЦ служи већ пуне три године.

Прошле године, приликом претње судским процесом у мају месецу, укратко сам реплицирао, и ставио до знања „епископу“ г. Иринеју да ће у овом случају суд изгубити уколико га покрене.

Пре аргументације, било би добро проанализирати поменуто „саопштење“, и осврнути се на поједине његове тврдње.

Сачинитељ овог саопштења, под ознаком „секретар“ у првој реченици каже следеће:

„Епархија за Аустралију и Нови Зеланд, Митрополије новограчаничке, Српске Православне Цркве, са жалошћу обавештава јавност да је приморана покренути судски процес против удружења „Проперти траст….“

Овде је у самом старту мало бољим познаваоцима првног поретка и англосаксонског закона, уочљива кардинална грешка. Наиме, „Епархија за Аустралију и Нови Залан, митрополије новограчаничке“ није инкорпорирана институција, и пред законом Аустралије није правно лице. Као таква, „епархија“ по истом закону не може да покрене било какав судски процес.

Даље сачинитељ пише:

„Манастир у повереништву држи „Проперти траст“, али у складу са правилима за добротворна повереништва, а у корист целокупне Српске Православне Цркве…“

И ова тврдња из сопштења није тачна. Наиме, између овог Повереништва , дакле „Поперти Траста“, и трастија – повереништава који држе имовину других ЦШО, постоји велика разлика. На тапијама имовине свих ЦШО у Аустралији, стоје имена повереника, који „држе“ имовину у складу са правилима за добрворна повереништва али у корист чланства дотичне ЦШО. И они је само „држе“, али нису њени власници.

На другој страни имамо потпуно другачију ситуацију, где је, овај „проблематични“ Проперти Траст власник целокупне манастирске имовине, и он уопште не „држи“ ту имовину, како сачинитељ каже „у корист целокупне Српске Православне Цркве“. Проперти Траст је потпуно посебна институција, регистрована по закону комонвелта о компанијама (Company Act), да би на тај начин у потпуности заштитила исту ту имовину од евентуалног узурпирања и отимачине. И још нешто, Проперти Траст је од првог дана манастирску имовину давао под закуп дотичној „епархији“, и то конкретно епархији Слободне Српске Цркве, за шта је она до пре три године уредно плаћала закуп. О овоме постоји и врло прецизна, дугогодишња документација.

Сачинитељ даље износи још једну интересантну тврдњу и експлицитно, са позиције власти каже:

„Према томе, он се налази под директним надзором епархијског Архијереја, Његовог Преосвештенства Владике Иринеја, те је дужан поштовати све његове законске и канонске одлуке.“

Ова тврдња је врло интересантна, али је у суштини нетачна. Тренутно стање је такво, да се Манастир не налази под директним надзором „именованог“ већ се налази под надзором сасвим другог архијереја. Зашто је тренутно то тако, можемо и на то врло једноставно одговорити. Од дана доласка у Аустралију, дотични и уважени „епархијски Архијереј…“ није признавао Проперти Траст за „канонску“ установу, прогласивши га за протестантку творевину. Никада по ранијој пракси његових претходника, није присуствовао ни једној јединој његовој регуларној, па ни ванредној скупштини. Екскомуницирао је из православне цркве велики број његових чланова. Као „директни надзорник“, који је тај свој надзор у упочетку и вршио, али не „фермајући“ власника и не водећи биргу о својим законским обавезама према њему, закључао је манастирску цркву у два наврата и онемогућио редовна богослужења. Издавао је налоге за проваљивање у просторије које су биле издате под закуп, и мењао катанце, браве и кључеве. И да резимирамо са задњим пасусом у горњој реченици, а са питањем; дали ово све горе набројано спада његове „законске и канонске одлуке“, које је неко ето „био дужан дапоштује“ а није поштовао?

Даље, сачинитељ у набрајању наводних „прекршаје“ Проперти Траста и каже:

„Прекршаји Проперти траста укључују ускраћивање приступа манастирском имању Његовом Преосвештенству Владики Иринеју и уопште канонском клиру, дозвољавање обављања неканонских обреда од стране рашчињеног свештеника…“

Зашто је дошло до ускраћивања приступа манастирском имању „именованима“, донекле је јасно из горе већ наведене анализе. Међутим, главни узрок овог чина, био је њихов сукоб, опет са „неканонским“ Проперти Трастом, а у вези одржавања Светосавског Фестивала, кога су прошле године „именовани“ званично преко државног радио програма на српском језику отказали, и то на сам дан уочи његовог одржавања. Итовремено су о томе обавестили и све ЦШО обе епархије понаособ, издали наређења да се на фестивал не долази. Али, пошто су фестивал званично „отказали“, отишли су још један корак даље; дошли су са специјалним налогом да врше богослужења!? Сваки коментар за ове поступке је овде сувишан.

А у другом делу цитиране реченице из саопштења, опет „неканонски обреди“ и „рашчињени свештеник“. Опет стара прича и опет морам да се оглашавам… Па уважена господо сачинитељи, Манастир Нови Каленић градили су у оно време „неканонски“ и Слободни Срби, међу којима сам се налазио и ја. Градили су га; један митрополит и један епископ, један архимандрит и свештенство Слободне СПЦ, сви „деклараторно рашчињени“ и сви дакле „неканонски“… И сви су они тако „неканонски“ и „деклараторно рашчињени“ у њему служили Свете Божије Службе годинама. Међу њима у то време, једино ја нисам био “деклараторно рашчињен“. И данас исти ти Слободни Срби не желе да буду „канонски“, и нико их на то не може натерати. А то што смо за Вас „неканонски“, за Аустралију нисмо. За Аустралију смо равноправни са свима осталима, будући да смо признати као потпуно независна и самостална Епархија једне помесне, али нажалост за Вас „неканонске „ Цркве. И та Епархија једне Православне Цркве, која је у Аустралији званично регистрована, инкорпорирана и призната, признаје и мој свештенички чин. И тај Јавни Правобранилац, у моме случају Федрални, а не државе Новог Јужнот Велса, кога сачинитељ у наредним редовима помиње, признаје и моју Епархију и мој свештенички чин. Признаје исто тако, као што признаје и „неканонску“ Македонску Првославну Цркву, а исто као што је и у оно време признавао и „неканонску“ Слободну Српску Цркву“ која је Нови Каленић као што смо видели и подигла. И по којој логици ће сада ова држава да каже, или било који њен Суд да у Новом Каленићу морају да буду, и да служе, и да њиме управљају, по Вашем само „канонски“?

Даље сачинитељ каже да је Проперти Траст вршио „неауторизоване“ измене у својим Правилима.
„… као и вршење неауторизованих измена у Правилима о раду удружења Проперти траст“.

И још једна поновљена погрешна тврдња. Проперти Траст није никакво „удружење“, већ потпуно независна Компанија, као што рекосмо са статусом правног лица. А свака компанија, по закону има право да своја правила и мења саобразно потребама. Заправо је ова компанија тако и зато и основана и регистрована, да не би сутра неки „епископ“ који има „апсолутну“, или у конкретном случају тежњу за апсолутистичком влашћу, требао он да врши било каква „ауторизовања“.

Сачинитељ на крају саопштава:

„Епархија је наложила својим правним саветницима да поднесу молбу јавном правобраниоцу Новог Јужног Велса, као министру надлежном за надзор рада добротворних повереништава, да да своју формалну сагласност за почетак судског процеса против Проперти траста, како би се манастир Нови Каленић вратио у Канонски поредак Српске Православне Цркве.“

На самом почетку, морам сачинитеља да исправим, јер је побркао надлештва, називе и државне установе. Наиме, Јавни правобранилац Новог Јужнот Велса, или (Atorney General) није уједно и „министар“, како он то овде тврди.
И опет морам именованог да исправим. Није јасно, ни са административне тачке гледишта, како може „епархија“ да наложи било шта. Претпостављам да је мислио на „епархијски савет“ дотичне епархије?! У том случају опет долазимо до колизије, јер смо видели да Епархија није правно лице, и да она не може да покрене било какав судски процес. У овом случају, судски процес може да покрене једино дотични „епархијски архијереј“, јер је овде у питању и његов лични проблем.

У овом случају, суд може и дужан је да покрене нико други него сам диктатор, са чијим је благословом и штамано ово саопштење. Само, он има овде још један додатни проблем; он у конкретном случају и није епархијски архијереј, већ „администратор“. И онда се рађа још један проблем; строго канонски гледано,он је њен незаконити аминистратор. И он је и тај коме је забрањен приступ на манастирско имање. И на крају он је тај који тврди да је „надзорник“ Манастира. А он је и тај који је изазвао сукоб и својим бесловесним поступцима довео, не само себе у проблем, већ и целу Српску Цркву у Аустралији до ове и овако катастрофалне ситуације.

Резиме је овде несумњиво јасан:

Манастир Нови Каленић су подигли организовани Слободни Срби Аустралије, и припадници Слободне Српске Цркве. Имовинско Повереништво, или Пропертри Траст је основано и регистровано пре куповине и градње Манастира а са искључивом намером да се манастирска имовина законски заштити од узурпирања, и да јој се осигура намена, која је куповином имања и градњом манастира установљена.

И још нешто што је најважније, Јавног Правобраноца ће и занимати искључиво и само питање намене манастирске имовине. У овом случају, Имовинско Повереништво није променило њену намену, коју захтева закон о добротворним повереништвима. И даље је то Српски Православни Манастир у својој пуној функцији. Има и свога свештенослужитеља који врши богослужења, који додуше није по вољи диктатору, има и свога надлежног архијереја и припада једној, за аустралијско правно подручје легитимној и легалној епархији.

Проперти Траст као власник Манастира и манастирске имовине, има пуно право да свој Манастир да у закуп коме он хоће. Важно је само једно; да му се не промени намена.

Имајући у виду ону народну, да „онај кога су змије уједале, да се тај и гуштера плаши“, Слободни Срби су знали шта раде, па су имајући на уму маћехински став мајке цркве, духовно бичевање, сатанизацију и прогон кога су преживљавали од 1963. године, као и за цело време подизања Манастира, свој Нови Каленић, свој понос у овом далеком свету, они су обезбедили и заштили.

И као да су знали да ће се једног дана уместо благочестивог епископа и архипастира, који би по Светом Писму требао са љубављу да напаса своје словесно стадо, доћи један диктатор, коме је љубав само на језику, а који се заогрнут кабаницом новог светског поретка показао и доказао као распуђивач.

А како би било и друкчије? Данас је православна неотеологија, оличена у заговарачима екуменизма и папизма, довела свето праваославље до ивице амбиса. Она је довела и до хипертрофије улоге епископа у Цркви, који више није „епископос“ – надгледник црквеног живота и домоуправитељ благодати, отац породице, већ је готово сваки епископ у православљу почео себе да схвата као „намесника Христовог на земљи“, као неког микропапу, око ко га се ето окреће цео космос, и без њега и мимо њега свет као и да не постоји. Зато се овај аустралијски – српски микропапа никада није ни сетио да седне и да поразговара са својим словесним стадом, и да домоуправитељски настоји, наравно без судова и суђења, а поготову без цивилних судова, решава и реши сва спорна питања, на корист Свете Цркве и народа српског коме је послан.

Умето тога, диктатор као и сваки други диктатор; и даље издаје декрет за декретом, мислећи да је једино и само помоћу њега могуће управљати светом…

Прота Драган Сарачевић
Канбера
11. марта 2010