logo logo logo logo
Рубрика: Аустралија, Аустралија, Актуелно, Религија    Аутор: прота Драган Сарачевић    1.153 пута прочитано    Датум: 12.12.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Protojerej Dragan Saračević, paroh kanberski pri hramu Sv. Velikomučenika GeorgijaБудући презаузет парохијским обавезама, нисам на време запазио текст уваженог господина Немање Мрђеновића, новорукоположеног “ђакона“,

Протојереј Драган Сарачевић, 10.12.2010

+++

под називом “Неканонско православље“, објављен прво на презентацији СПЦ у Аустралији, а пре неки дан и на званичној презентацији српске патријаршије.

Пошто сам поново прозван, у наравано истом контексту као и небројено пута досад, оглашавам се искључиво из тот разлога.

Овај текст би сам по себи завређивао много већу пажњу да је цео писан теолошки строго научно, и да је заснован на православним етичким принципима, како је то на његовом самом почетку изгледало. Уважени г. Мрђеновић је касније баратајући пронађеним информацијама са појединих интернет презентација, а које је он сам сврсисходно и врло селективно изабрао, у покушају да их некако повеже и уклопи у целуну, цео свој текст претворио у обичан пашквил, и као таквог га оставио да плива у мору неистинитих тврдњи.

Више је него јасно да је ово ново пљување по мени, синхронизовано са кампањом која се упоредо води против епископа рашко-призренског г. Артемија, и да је тематски повезан са актуелном ситуацијом у СПЦ коју потресају поделе, или већ уобичајеном терминологијом речено; р а с к о л и. Као такав, он личи на продукт политике агитпропа, коме је основни циљ омаловажавање, деградирање, каљање угледа и „ала инквизиција“, крајње бескрупулозним сатанизирањем, стављање на стуб срама појединаца, који су несебично свим својим бићем, целог свога живота служили цркви и у цркви, а који су данас, у времену нове православне етике, за коју тек ових дана сазнајемо да је постала променљива, одређени за одстрел, од стране мецена уваженог г. Мрђеновића.

Није ми намера да одговарам на цео памфлет, будући да не би било вредно труда. Тематика је доста компликована за просечне читаоце, вернике и заинтерсоване, да би је могли правилно схвтити и оценити. Текст је сам по себи доста конфузан, па изазива већу забуну, него што даје нека јасна објашњења. За оно што је г. Мрђеновић овде, као покушао да објасни, потребно је много више простора, много више адекватних извора информација, па наравно самим тиме и много више времена.

Претендујући да објашњава питање многих подела унутар православља, превидео је сагледавање односа узрочника тих подела, или да употребимо његов омиљени термин раскола, са последицама. Односно, он нам не открива питање сукоба и узроке који су доводили до подела, већ сав терет сваљује на оне који нису узроци, већ њихове последице.

Друго што је карактеристично, колико сам информисан г. Мрђеновић је студент теологије, и као такав, он врло добро зна шта је раскол а шта секта, односно које су разлике између раскола и секте. Исто тако било би узалудно овде доказивати разлике које су свом верујућем свету јасне. Ово је још једа доказ и више, и овиме је више него очигледно изражена његова недобронамерност, која једном студенту теологије, а сада и „ђакону“ не приличи, будући да поистовећује секту са расколом.

Додуше, то је данас постао и тренд који је на сцени у недостатку адекватне аргументације.
Наравно да ово није ништа неочекивано, јер је и он изникао из новотарског расадника нове православне теолошке мисли, одгајен од „професора“ који отворене главе проповедају јерес, и отпадника попут „епископа“ г. Игњатија Мидића и њему сличних.

Елем, што би рекао г. Мрђеновић, оно што карактерише време екуменизма јете то, да су православци који следују и држе непоколебиво изворну веру, следују свете оце и стари календар, од расколника аванзовали по овим новим теолозима у секташе, а да су „римска црква“ или како ју је Свети Сава називао „латинска јерес“, и све остале белосветске протестантске јереси, са којима његов „епископ“ дивани па чак и молтивено учествује, а које су у правом смислу речи секте у односу на православље, постали њихова возљубљена браћа „хришћани“, па тако више нису ни јеретици ни секташи.

Само у једној реченици да подвучем; секта недвосмислено у целом православном свету подразумева јерес, зато што је секта плод и продукт јереси.

Расколи нису никада у целој историји цркве третирани као секта, из простог разлога зато што нису јерес.
Нажалост, данас видимо да је се у српској цркви, која је непоштовањем канонског и светоотачког поретка почела да производи расколе, одомаћила замена теза. Немоћни да се поврате са пута безакоња, поједини епископи, свештенство, а сада и уважени ђакони, потежу руковођени најнижим побудама све могуће термине којима би крајње погрдно окарактерисали расколе.

Било би добро, када би уважени г. Мрђеновић пружио бар неки опипљив доказ јереси, да би могао или мене или било кога другог кога помиње, да окарактерише као секту.



Нови календар и старокалендарци

Уопштено гледајући и само се летимице осврћући на његове „презентације и констатације“, видимо по први пут да он тврди да је један део православља, на масонском такозваном свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године прихватио „Миланковићев календар“, а не календар папе Григорија. Колико је опште познато, част и чест великом српском научнику, његов календар који је уствари ревизија календара папе Григорија, и који је тачнији од свих познатих научној јавности до тога времена, званично нигде није прихваћен, а још нисмо чули ни да је се римски папа одрекао свога календара. А права ујдурма се и води по питању папиног или такозваног „новог календара“, кога је васељенска патријаршија са атинском архиепископијом прихватила.

Детаљније о овом конгресу и Миланковићевом календару се може видети на презентацији Википедије  на шта нас уважени „ђакон“, поред многих цитираних није упутио.

Овде је интересантно да он не оспорава одлуке овог безаконитог „конгреса“, како је назван, дакле не „сабора“, што је светоотачки и еклесиолошки термин, већ се са његовим одлукама слаже, и уместо да овај сабор означи као узрок НОВОКАЛЕНДАРСКОГ раскола, он говори о старокалендарцима као расколницима и старокалендарском расколу. Опште је позната и рекција преподобног аве Јустина Ћелијског, који је као савременик догађаја писао и сведочио да је то НОВОКАЛЕНДАРСКИ а не старокалендарски раскол.

У његовом набрајању многих одвојених или расколничких група у православљу саркастично понавља и лепи непримерене етикете, и све трпа у један исти кош, чиме ствара још већу конфузију код читалаца, посебно лаика којима ова проблематика није најјаснија. На другој страни избегава да помене данашње сукобе и поделе или расколе који већ дуже времена потресају СПЦ. Тако не помиње актуелно питање такозваног „новотарског“ раскола, а да не говоримо о екуменизму и чланству у Светском Савету Цркава, које је настављено и после одлуке Архијерејског Сабора СПЦ о иступању из овог савеза, кога је опет преподобни Јустин Ћелијски окарактерисао као СВЕЈЕРЕС.

Православна црква у Црној Гори, или српска црква у Црној Гори више не постоји

Оно што је интересантно, г. Мрђеновић у своме набрајању подела, не помиње новоформирану „православну цркву у Црној Гори“ и њен „епископски савјет“ који је основан одлуком Архијерејског Сабора СПЦ. Та ново – основана, како експлицитно стоји у званичном извештају „православна црква у Црној Гори“ кажу да је саставни део Српске Цркве, али више није СРПСКА и видимо је као потпуно засебан ентитет. Новоосновани „Епископски савјет“ је нова и измишљена институција, потпуно непозната канонском црквеном поретку, чији се г. Мрђеновић појављује као бранилац, држећи нам сада лекције о „канонском“ и „неканонском“ православљу. Било би добро да нам „канонски“ оправда ово безакоње, јер ево у Аустралији ми имамо Српску Православну Цркву као институцију, исто тако у Америци, Канади и европским земљама, осим у Црној Гори. Исто тако било би добро да нам појасни зашто се онда чуди, када тамо некоме пада напамете да оснива „црногорску православну цркву“, а видимо да тамо српска црква од 2006. године више не постоји. Ово је просто невероватно, али је истинито и о томе сведочи приложена страница Википедије.

Расколи и канонско и неканонско православље

Питање подела, односно раскола у православљу, данас није ништа ново. Питање сукоба у епископату и нижем свештенству исто тако није никаква новина. Питање данашњег одступања од праве вере појединих епископа па и самих васељенских патријараха, у историји Цркве није нешто досад већ невиђено. Из историје Цркве, позат је случај цариградског патријарха Несторија, који је био доказани и осуђени јеретик. Исто тако, питање безаконих одлука и самих највиших црквених тела, као што је Сабор Архијереја, нису новина и продукт неког типично данашњег безакоња. Познати су врло карактеристични случајеви свргавања, или да употребимо термин „рашчињавања“ стубова светог православља и највећих светила вере; Светог Јована Златоустога, Светога Григорија Ниског и Светог Григорија Паламе… А има их још подоста.

Зашто би данас било велико изненађење када се такви случајеви понове?
Они се данас заправо на наше очи и понављају.

После овог памфлета г. Мрђеновића, јављају се још многа отворена питања, по којима он чепрка, а на која би требало одговорити.

Није ли Охридска Архиепископија на челу са њеним архиепископом Хоматијаном била против давања аутокефалије Српској Цркви коју је жестоко оспоравала, а под чију је јурисдикцију раније потпадала. Како је то сада, и по којим канонима је испало да се обнавља Орхридска Архиепископија од стране Српске Цркве и да она сада, обрнуто, треба да буде у саставу Српске Патријаршије? Није ли Српска Православна Црква била дуги низ година у расколу са Васељенском Патријаршијом и осталим помесним Црквама после уздизања на степен патријаршије за време Цара Душана? Чија је и под чијом је јурсдикцијом била „Босанска Црква“ кроз срењевековље? Под чијом је јурисдикцијом била Црногорска Митрополија за време династије Петровића Његоша, и све до самог уласка у састав српске патријаршије? Како је егзистирала Карловачка Митрополија, са патријарсима, а не митрополитима на челу. Зашто је се Архијерејски Сабор српских архијереја оглушио о предлог свештенства данашње сремске епархије од пре пар година, о поновном успостављању историјског континуитета Карловачке Митроплије? Можда из љубоморе по питању стопе наталитета нових архиепископа и митрополита?! Напротив, аустралијска митрополија пролази врло глатко, без проблема, и то са решењима која су већ унапред донета, онда сервилно сервирана, да би се полтронски само потврдила.

Расколи у православљу настали после Октобарске Револуције и после Другог Светског Рата, када је велики део православног света потпао под комунистичку власт, представљају посебна питања сама за себе. Као последицу ових раскола, како објаснити данашњи положај америчке православне цркве, где су се у признавању аутокефалије појавили дупли стандарди, будући да ову „цркву“ не признаје васељенска патријаршија, а признаје је Московска, која јој је сама дала чак и аутокефалију, потпуно свесна чињенице да је то противканонски акт, и наравно без сагласне воље васцелог, како га г. Мрђеновић назива „канонског православља“. Ово неканонско понашање оправдава и сам професор са њихве духовне академије, протојереј Томас Хопко, и набраја које су све помесне цркве признале Америчку Православну Цркву а које нису, употребљавајући термине „де факто“ и „де јуре“. Не личи ли ово на политичке принципе признавања држава, као што је се то рецимо догодило са Косовом? Канони дакле за поједине важе а за поједине не важе.

Да би било јасније, „де јуре“ значи законито, а „де факто“ значи да постоји, али незаконито. Или да преведемо на речник црквене терминологије, „де јуре“ значило би канонско, а „де факто“, постојеће, али неканонско.

Нека нам г. Мрђеновић, или неко други одговори дали је, где је и какво је то „канонско“ православље о коме он прича; једни те признају а једни не признају?! И са којим се правом сада и он и његове мецене упињу свим силама и трубе на сва звона, објашњавајући како нас расколнике старокалендарце, или рецимо Македонску Православну Цркву не призанју све помесне цркве. При томе, услов ове њихове „каноничности“ јесте, да их СВЕ оне, наравно као канонске, признају, док за Америчку Православну Цркву то не важи.

Како би г. Мрђеновић објаснио свеукупни емигрантски раскол у руској цркви, и где би сврстао Руску Заграничну Цркву, коју помиње, и упозорава да је не мешамо са тамо неким сумњивим и „неканонским“? Како би објаснио њен положај пре административног припајања Москви, које се догодило пре три године, а које је узгред да поменемо изазвало нову поделу?

Пре тога припајања Москви, епископат и свештенство Руске Заграничне Цркве, саслуживали су само са свештенством Српске Православне Цркве и са свештенством Митрополије Грчке Старокалендарске Цркве у којој ја данас служим, и која признаје мој свештенички чин, а коју данас и г. Мрђеновић и његов „епископ“ прекрштавају у секту. У то време, Руску Заграничну Цркву нису признавале ни васељенска ни московска патријаршија, а ни остале поменсне цркве „канонског православља“. Овде се намеће питање и тражи одговор, дали је и Руска Загранична Црква у том периоду била расколничка, или само обична секта? Ако је била расколничка и секта, како је се догодило то, да једино Српска Православна Црква има евхаристијско јединство са њом, а да при том сви врло добро знају да она има исто то евхаристијско јединство и са нама, анатемисаним „расколницима“ старокалендарцима?

И још једно питање, откуда су просијали свети оци православља у, за многе дакле расколничкој цркви, а данас видимо да је то могла бити и секта, као што су Свети Архиепископ Јован Максимовић и Свети Митрополит Филарет. И још једно; дали је и Свети Николај Жички био ректор и професор једне расколничке, секташке богословије, чији је ђак био и „епископ“ који је рукоположио г. Мрђеновића?
И тако у недоглед….

Но, уважени г. Мрђеновићу, да пређемо на терен Вашег ничим изазваног напада на мене лично.

Данас је посебно актуално питање отимачина појединих парохија, па чак, како смо се ових дана осведочили и самих епархија. У једној таквој, преваром и лажним обећањима отетој парохији и Ви тренутно служите као „ђакон“, и наравно као што видимо, то Вам нимало не смета да се обрушите на мене таквим ноторним неистинама, недовољно провереним и крајње небулозним тврдњама, и да тако и ви у хору, под диригентском палицом Вашег „епископа“ и његових подрепаша, почнете бесомично да пљујете по мени.

Видим са интернета и чујем да сте тамо, заједно са отимачем моје парохије, да му више име не помињем, у мојој бившој али имајте на уму и садашњој парохији, нашли своје ухљебије. Кад кажем и „садашњој“, мислим конкретно на парохију, а не на црквену општину, јер су још увек многи моји тадашњи парохијани, исто тако и садашњи. Предпостављам да врло добро знате да сам ја из те црквене општине протеран и избачен на улицу као обичан разбојник, без доказане било какве кривице и осуде, шта више чак и после доказане невиности на највишим судским инстанцама Аустралије, па и после одлуке Врховног Суда који ме је вратио у сада узурпирани Свети Олтар.
И није Вам доста, већ сте се окомили на мене, заборављајући на Свето Јеванђеље и Христове речи које кажу: „Други се трудише, а ви у посао њихов уђосте.“

Наравно и ово није ништа изненађујуће, будући да од једног истог учитеља по правилу и ђаци морају бити исти. Дигресивно желим да подсетим и Вас и читаоце, како је Ваш колега „ђакон“ Босанчић говорио на семинару свештенства СПЦ у Аустралији.

“… Dakako, svako od nas radiće po svojoj slobodnoj volji, ali treba imati na umu suštinsku bogoslovsku pretpostavku kada su u pitanju služba klirika u Crkvi. Dakako, Bog je po svojoj ljubavi, a poštujući slobodnu volju, nama poklonio veliki dar. Taj dar – upravljanje Crkvom – sa sobom nosi veliku odgovornost. Odgovornost ne znači moralno ili savjesno ponašanje pred ljudima, bilo u crkvi bilo van nje. Takvo poimanje odgovornosti odvelo bi nas ka shvatanju Crkve Božije i hrišćansta kao religije u kojoj moralni propisi i obrasci ponašanja zatiru posebnost i neponovljivost svake ličnosti.”

Више је него видљиво г. Мрђеновићу, да се и Ви изобилно користите овим принципом моралне неодговорности, и посебношћу Ваше личности, креирајући и карикирајући закључке о мени, моме служењу, „фамозним“ дуплим и тродуплим јурисдикцијама, као и мојим активностима. Шта мислите, какав би смо сада закључак могли да изведемо по питању, главне каректиристике „посебности Ваше личности“? Закључујући по овом пашквилу, „посебност Ваше личности“ карктерише дезинформисање јавности. По свој прилици видим да Вам сметају; интернет презентација Црквене Општине „Свети Николај Жички“, Слободна Црквено Школске Општине „Свети Великомучениг Георгије“ у Канбери, и „Свети Никола у Бризбану“, Манастир Нови Каленић, и наравно народ који је се тамо „догодио“,
Ви и Ваше мецене, у моме овако бескрупулозном опадању, а у коме не можете ни да се обуздате нити да се зауставите, много ме подсећате на великог инквизитора Родрига Борџију што је световно име папе римског Александра Шестог. Њему није било довољно што је великог противника по злу чувене папске династије Борџија, монаха – калуђера Ђиролама Савонаролу обесио на градском тргу у Фиренци, већ је после тога монструозног злочина, тражио и наредио да га мртвог и одмах по вешању, све са омчом око врата, спале на ломачи.
Колико сладострашће у крвништву?!

Тако и Вама. Није Вам доста што сте ме „обесили“ на стуб срама, па сада сва почињена безакоња Вашег „епископа“ и његове „шервудске дружине“ и епархијске администрације како бивше тако и садашње, покривате настављањем у недоглед мога сатанизирања.

Ви сте млад човек, и Ваш таленат могли бисте искористи у много боље сврхе, јер сте се свакако могли уверити, да су сви досадашњи напори Ваше мантијашке камариле, да ме живог сахраните остали без успеха. Напротив, држите ме у центру пажње, чинећи ми тиме чак и услугу, проширујући круг оних који ме подржавају на путу истине, на чему сам Вам свакако несебично захвалан.

Акробације са јурисдикцијама

Елем, опет што би сте Ви рекли, да видимо колико има истине у Вашим тврдњама, у које је „пиле упало у кучине“. На први поглед посматрајући Ваше аргументе, и начин анализе и којима то све по Вашим налазима јурисдикцијски припадају и ЦШО и ја посебно, можете ако употребите било који претраживач на интернету, видети према неким презентацијама да ја још увек припадам и Вашој епархији, а исто тако да сам још увек и свештеник у црквеној општини из које сам прогнан ево већ скоро пуних шест година. Погледајте например овде. Ту нема ни Вас нити отимача моје парохије, а нема ни Анђелке Јанковић!? http://www.beograd.com.au/phonelist/serbian_ortodox_church_in_aus_and_nz.htm

Наравно да ово није начин утврђивања тренутног и адекватног стања, али је код Вас неотеолога апокалипсе, ово добро опробан метод завођења за „голеш планину“ , стварања додатне конфузије и намерног, дакле свесног обмањивања јавности. Ова метода обмане, сведочи да се служите језуитским принципом по коме циљ оправдава средство, па макар то било и средство које препоручује Репати, који је „лажа и отац лажи“, како га мој сладчајши Господ и Спаситељ назива.

Да Вам је стало до истинитог информисања јавности, јер сматрам да Вам је информисање јавности било и циљ чим сте то поставили и на „велико платно“, могли сте да се о свему информишете на презентацији Црквене Општине „Свети Николај Жички“. www.svetinikolajzicki.com

Пођимо редом.

Ваша тврдња да ја служим такозваној „црногорској православној цркви“, јесте екстраординарна измишљотина. За то не морамо да идемо нигде далеко, јер сте у Вашем напору да дођете до „истине“ могли наћи и прочитати на страници ове презентације под називом ОБАВЕШТЕЊА.

Informativna služba Srpske pravoslavne crkvene opštine “Sveti Nikolaj žički” iz Sidneja, povodom dezinformacija i neosnovanih , zlonamernih i neistinitih tvrdnji, da je njen paroh protojerej Dragan Saračević navodno “sveštenik crnogorske pravoslavne crkve”, izdaje sledeće:

Saopštenje za javnost

1. Protojerej Dragan Saračević nije sveštenik crnogorske pravoslavne crkve, već je sveštenik u svezi klira starokalendarske grčke crkve, i nalazi se na položaju paroha i starešine Sabornog hrama “Sveti vrači Kozma i Damjan” u Sidneju, na adresi 28 Hercules Street. Dulwich Hill, o čemu svedoči Akt Svetog arhijerejskog sinoda Br. 454 od 14/27 novembra 2007 koga prilažemo.
2. Protojerej Dragan Saračević, a takođe i članovi Korporacije Crkvene opštine “Sveti Nikolaj žički”, nikada nisu imali nikakav, niti usmeni niti pismeni kontakt sa jerarhijom crnogorske pravoslavne crkve iz razloga što između starokalendarske grčкe crkve i crnogorske pravoslavne crkve ne postoji kanonsko opštewe, niti jerarhijsko svešteničko sasluživanje.
3. Protojerej Dragan Saračević je imao kontak samo sa predstavnicima asocijacije “Crnogorska eтничкa zajednica” u Sidneju, koji su legitimno registrovano udruženje građana međunarodno priznate Republike Crne Gore , i omogućio, da po svojoj slobodnoj volji, članovi ove asocijacije koji su pravoslavne vere, mogu slobodno posećivati bogosluženja i obraćati se za sve vrste verskih obreda i usluga.
Detalji u vezi sa ovime, mogu se videti u priloženom intervjuu protojereja Dragana Saračevića.

Sidnej, 20. juna 2008. godine
Informativna Služba
Crkvene opštine “Sveti Nikolaj žički”

Да г. Мрђеновићу. И Ваш „епископ“ и арх. намесник за „исток“, који су ме својевремено по истом питању тужили Српској Народној Одбрани, чији сам дугогодишњи и доживотни члан, тражећи да ме искључе из чланства, вероватно зато што за њих нисам више био ни Србин, него вероватно Турчин, нису могли да пруже било какве валидне доказе о овој сада Вашој произвољно поновљеној тврдњи. О томе је СНО у своме меморндуму известила и Синод СПЦ у Београду.

Даље, Ви бисте, ако то лаос не зна, требали да знате да је било где у правослвљу, па макар то био у питању и раскол, где је то заправо и неизводљиво, немогуће истовремено бити у две јурисдикције. И када сте видели контроверзне детаље на разним презентацијама, требали сте да се запитате прво дали је то и истина? Довољно је било проверити, дали су модератори водили рачун да се оне застареле благоврено скину или нису, што Вама очигледно није било важније од сензације и пљувања. Додуше, да неко буде у две јурисдикције, то је можда негде ту и тамо још увек и могуће, али искључиво у Вашем, како га ви називате „канонском православљу“. Једини пример који је мени познат и доказан, јесте пример отимача моје парохије коме Ви данас саслужујете. Он је тада званично био клирик епархије аустралијско-новозеландске, који је као позајмљен опслуживао парохију у другој епархији, а који је 2004. године пуноправано учествовао у раду Црквено Народног Сабора епархије за Аустралију и Нови Зеланд митрополије новограчаничке. Седео човек и то у прешједништву, па чак водио и записник, додуше касније установљено и сведоцима званично потврђено и потписано – фалсификовани.

Према томе, Ваши су наводи и тврдње везане за питање јурисдиција неистинити, а када је нешто неистинито, за то се може рећи и лажно, а само се по себи намеће и одговор да Вам је лажна информација била и циљ.
А истина која није сакривена и коју је лако проверити јесте следећа: високопречасни протојереј о. Драган Сарачевић припада јурисдикцији и свези клира свештенства Старокалендарске Грчке Цркве Епархије за Аустралију. Потврду за то можете наћи на презентацији аустралијског Федeралног Јавног Правобраниоца (Attorney General).

Исти је случај и са Црквеном Општином “Свети Николај Жички“ у Сиднеју, као и са Слободним СПЦШО; Свети Великомучениг Георгије у Канбери, Свети Краљ Стефан Дечански у Мелбурну и Свети Апостоли Петар и Павле у Водонги. Све су оне закључно од јула 2010. године у горе поменутој јурисдикцији. Изузетак чини Слободна СПЦШО Свети Никола у Бризбану, која је под јурисдикцијом Руске Катакомбне Цркве.

Манастир Нови Каленић

И на крају, да се позабавимо проблематиком манастира Светог Саве, Новиг Каленића. Ту сте тотално подбацили и испромашивали све мете. Овога пута нећу улазити у расправу о томе које је то „кањоне“ као лаик прекорачио г. Ратомир Нешић, нити у расправу по питању који су то благодатни а који безблагодатни, пошто се данас у Аустралији први пут сусрећемо са термином који је Ваш уважени г. „епископ“ увео, а то је; „благодатни“ и „безблагодатни“ управни одбори. По свој прилици, благодатни је онај који му је послушан, а безблагодатни онај који није, односно благодатни је само онај кога је он поставио или признао, а онај кога он није поставио или признао није.

Можда сте на тој основи и окарактерисали Имовинско Повереништво манастира Новог Кааленића, односно Проперти Траст, као институцију која је власник манастирске имовине, а која како неосновано тврдите „на себе преузима прерогативе литургијске заједнице“, и идете још даље, тврдећи да ја служим тој и таквој заједници или компанији.
Да ова Ваша тврдња није „шпанска тв сапуница“ коју помињете, потврдићете ако позитивно одговорите на питање, а да не би испало да ја мудрујем, продајем и солим некоме памет; дали су сви досадапшњи епископи укључујући и Вашег, будући да су служили у манастиру, служили Проперти Трасту или нису? Јер ако сада ја служим као што саркастично тврдите овој институцији, компанији или организацији, како је називате, онда по тој логици испада да су и сви претходни епископи и свештеници служили истој тој компанији или организацији, јер је сво време од куповине имања и градње манастира, Проперти Траст увек постојао.

Наравно, тврдити овако нешто, било би чисто лупетање, као што је и ово Ваше.

Шта је онда истина везана за манастир Нови Каленић?

Истина је да је Ваш уважени г. „епископ“ тај који је својим доласком у Аустралију прогласио Имовинско Повереништво, будући да је регистровано по аустралијском закону о компанијама, за „протестантску творевину“.
Истина је да Ваш уважени г. „епископ“ само две године по своме доласку, јануара 2008. године, основао и постао чак и директор једне сличне, а по својој намени не исте компаније, која се зове

„Serbian Orthodox Church in Australia and New Zealand Properties LTD“,

или у преводу на српски језик, „Српска Православна Црква у Аустралији и Новом Зеланду Имовина“.

Претпостављамо да је Ваш уважени г. „епископ“ његову компанију прекрстио, као Туркиња печено пиле да не би било посно, тако да његова компанија није протестантска творевина, а Проперти Траст јесте, и то од њега проглашен, иако тако нешто ником од његових претходника није ни на памет падало. Наравно на следећој адреси се може врло јасно видети да је ова организација исто регистрована по закону о компанијама, а у њеној конституцији видети и њена намена: отимачина црквене имовине.
И не би било то све толико страшно, и можда би се сви неспоразуми могли лако и пребродити, да Ваш уважени г. „епископ“ није у два наврата закључао манастирску цркву, једноставно правећи селекцију, ко се у њој Богу молити може, а ко неможе, и када ће се и за кога ће се у њој служити Света Литургија, а када и за кога неће и неможе!?
И није ли Ваш уважени г. „епископ“ отпочео као некад Дахије са сечом кнезова, са искључивањима верног народа из чланства ЦШО, са суспензијама, забранама, екскомуникацијама и прогонима, да би се на крају, показујући моћ свога жезла и да му „закон лежи у топузу“, прославио са мојом забраном свештенодејства и мојим рашчињењем, првим у историји СПЦ у Аустралији?

И да не набрајам више, јер је све ово набројано било довољно да преврши сваку меру, и прелије чашу стрпљења и за световно поимање власти, а камоли за духовно.

Зато г. Мрђеновићу, кад нешто тврдите и износите у јавност, трудите се да то што изностие буде и ИСТИНИТО, а не да овако простачки и то са највишег места које репрезентује српску православну цркву, немилице пљујете по појeдинцима.

Што се тиче мене, ја Вам окрећем и други образ.

Протојереј Драган Сарачевић
свештеник у свези клира Старокалендарске Грчке Цркве
у Канбери на Светог Алимпија Стоплника 2010. године




7 коментара у вези “O “kanonskom i nekanonskom” pravoslavlju -odgovor Nemanji Mrđenoviću”
  1. Proto Dragane,mnogo puta ste dokazali istinu i vasa dela.Verni narod zna istinu,a Mirkov”nenarod”,zaveden Mirkovom jeresi,uziva i ceka”Mirkov blagodat” u otetim i opljackanim hramovima od Novogracanicke eparhije.Da li G.Mrdjenovic,”pile upalo u kucine”zna ili ne zna da ce u kucinama Mirka Dobrijevica ostati dok je ziv,ostaje nam da vidimo?Njihov kolega,Atanasije Jeftic,doduse u drugim”kucinama” je barem znao da takve prepozna kao “Pozadince”.Tako Mirkov”pozadinac”pise pamflete,a u mom selu se kaze”Mirko vezi pse da ne ujedaju.”

  2. Kalendar je vazan za ljude na zelji, a ne za Gospoda Hrista, jer On je sa Crkvom svojom u isto vreme van prostora i van vremena, isti juce, danas i sutra, i prisutan svuda u svakom prostoru i svakom vremenu u proslosti, sadasnjosti i buducnosti, u vecnosti i beskonacnosti. Zato o Kalendaru raspravljaju oni “hriscani” koji nisu Pravoslavni ili oni “vernici” koji su umom svojim otpali od Jedne Svete Saborne i Apostolske Crkve Hristove, a Milankovicev Kalendar jeste najobicnija prevara i obmana neupucenih u Istinu o Kalendaru. On jeste najtacniji od sviju do sada poznatih Kalendara, ali takodje netacan, i prema tome zasto bi mi Pravoslavni menjali nas sadasnji Julijanski Kalendar u kome se rodio, zivio, stradao, vaskrsao i vazneo na nebesa Gospod nas Isus Hristos, za bilo koji drugi Kalendar koji je daleko netacniji u bogosluzbenom smislu od Julijanskog Kalendara. Po Milankovicevom Kalendaru Pravoslavni hriscani trebali bi iducih nekoliko stotina godina Bozic da slave zajedno sa rimokatolicima, a Vaskrs po starom Julijanskom Kalendaru kao sto to i sada rade one pravoslavne “crkve” koje su zbog Kalendara upale u jeres, i tako otpale od Jedne Svete Saborne i Apostolske Crkve Hristove. Prevara se krije u tome sto bi tek posle nekoliko vijekova navodno doslo do razlike u vremenu i racunanju dana izmedju Gregorijanskog rimokatolickog i Milankovicevog Kalendara. Do tada bi se Pravoslavni hriscani naucili da zajedno sa rimokatolicima slave Bozic, i da medju njima nema nikakve razlike, odnosno do tada bi Antihrist zavladao svijetom i vise niko nebi ni spominjo i postavljao pitanje Kalendara. Isto tako nije tacno da je na “sve pravoslavnoj konferenciji” a ne Saboru, u Carigradu 1923 g. usvojen Milankovicev Kalendar, a i da jeste opet bi bila u pitanju prevara i podvala djavolska, jer zasto da mi Pravoslavni hriscani menjamo osveceni Julijanski Kalendar kao ikonu svoga vreme, za neke novoizmisljene Kalendare koju su takodje vremenski netacni, jer mi zivimo u izmisljenom vremenu gde se ono pomjera i silom namece ljudima ovog svijeta, dok za nas hriscane Kalendar ima samo toliko vrednosti koliko nam on pomaze da tacno po crkvenim propisima slavimo Vaskrs i ostale praznike kroz koje se covjek sprema za zivot vijecni koji nece biti vremenski ogranicen. Zato, Sinovi i Kceri Svetog Pravoslavlja cuvajmo nas Julijanski Kalendar koji smo nasledili od svojih Bogo otaca i Materi nasih, jer samo u njemu i kroz njega mi mozemo da budemo sa njima zajedno u Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj koja sjedinjuje nebesko i zemaljsko, proslost, sadasnjost i buducnost u Hristovoj vecnosti i beskonacnosti!

  3. Ova gomila reci i paragrafa samo preti i zastrasuje svojom duzinom. Medjutim, masa neuredjenih, nekonstruktivnih i haoticnih misli nenosi nikakvu argumentaciju, potpuno nesuvislo. Covek se pita, sta se tu naslucuje, sta se zeli reci, postici. Licna odbrana? Pa cemu odbrana ako je autor cist i mirne savesti, ako je u pravu. Ako je siguran u svoje stavove.

  4. @ja-gramaticko nedovrsena pitalica se nesto pita,pa sam sebi daje odgovor.Bas onakav odgovor kakav godi prizemnom karakteru,zbunjenom ljigavcu,krajputasu.Odbrana je u prirodi coveka a napad je u prirodi zveri.Bolje ti je da se zapitas cemu sluzi zverinji napad od Mrdjenovica,novokomponovanog mirkovog pozadinca.Izgleda da si i ti pusten sa mirkovog lanca,da lajes i ujedas”prolaznike na Hristovom putu”.

  5. Koliko znate, toliko i govorite

  6. ja,vi ste izgleda pisac? A kome pisete?

  7. Sinovi i Kceri Svetog Pravoslavlja, nemojte nikada da zaboravite da po PROTOKOLU SIONSKIH MUDRACA, njima – slugama Antihrista pripada i pozicija i opozicija! Kako je to moguce, upitace se neko od Vas?!

    To je moguce zato, sto su oni ustrojili ovaj svijet po svome obrazcu, po kome “SVI PUTEVI VODE U RIM”!

    Da je to tako najbolje svedoce zitije ljudi sa svih strana koji nas vode i predstavljaju!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo