Вести

Američki kongresmen Erl Pomeroj je posle nedavnog slavlja u Prištini došao u Kraljevo da obiđe ljude koji su mu nekad, kao studentu, ukazali gostoprimstvo, ili kao on dirljivo kaže:

za novinar.de Dragan Vidaković, 04.03.2010

+++

„da se prisetimo tih dana, kada sam spavao u istom krevetu sa Srbima, živeo u familiji koja je živela skromno, ali je sve delila sa mnom”. Tada su ga zvali Rajko, preterujući kao i uvek, namećući neko svoje viđenje gostoprimstva za koje se nebulozno smatra da je neodoljivo.

Inače, za jedan od najtiražnijih listova Severne Dakote („Grand forks herald“) Pomeroj je izjavio:

“Bilo je divno vratiti se u Srbiju, jer obožavam ljude u toj zemlji. U početku se jesam plašio, ali sam se osećao, zaista, kao kod kuće: uprkos tome što se svim srcem zalažem za nezavisno Kosovo, i smatram da je NATO bombardovanje bilo neophodno zbog etničkog čišćenja sprovedenog nad Albancima, niko me nije pogledao popreko, niti pomenuo politiku. Zaista sam se na kraju tog leta osetio kao član porodice” – objašnjava Pomeroj, kojem mišljenje o Kosovu ne može da promeni ni činjenica da zna da samo u Kraljevu ima 20.000 Srba prognanih iz južne pokrajine.

– “Ni sada nisam osetio nikakvu netrpeljivost, poklonili su mi srpsku kapu i to popodne smo proveli slaveći prijateljstvo koje traje. Bilo je prelepo vratiti se kući!” (“Večernje novosti” 24.02.2010).

Naravno, ako Srbi ne zameraju ništa, kongresmen Srbima i te kako zamera: “U Beogradu se još vide efekti naše vojne kampanje 1999. Čini mi se da Srbi namerno ostavljaju te porušene zgrade, kao otvorene rane, jer žele da se sećaju bombardovanja. Srbija voli da slavi svoju žrtvu.”

Srbi kao Srbi, uvek se dakle inate. Sa celim svetom. Neki su se čak i pod bombe podmetali samo zainat, da postanu kolateralne štete. Da oljagaju demokratski svet.

Sa g. Pomerojem je u Beogradu bio i g. Džordž Vojinovič, “naše gore list”, od oca Srbina i majke Slovenke, u srpskim fantazijama čovek koji bi trebao da je na našoj strani. Međutim i on je pružio punu podršku nezavisnom Kosovu. Baš je on išao na slavlje naše tuge.

Vojinović je inače senator iz Ohaja, države za koju su američki Srbi tvrdili da je ključna za Bušovu pobedu, i da su baš oni u tom ključu bili ključ pobede. Srbi su čak osnovali sajt serbsforbush.com na kome su ostrašćeno, kako to samo Srbi mogu, agitovali za Buša. On nam je to nametljivo srpsko dobročinstvo vratio priznanjem nezavisnog Kosova.

Autrijanci su po izgnanstvu srpske vojske otvorili u Beogradu kancelariju, sa namerom da eventualno prikupe od građanstva bar neke obaveštajne informacije. Međutim preostali Srbi su tako navalili da prijavljuju jedni druge da su Austrijanci bili prinuđeni da zatvore kancelariju. Isti oni Austrijanci koji su u okupiranom Beogradu podigli spomenik hrabrom srpskom vojniku. I pitamo se kako je moguće da nas se gade, da nas ne cene. Čudo jedno.

Slična navala Srba na tužakanje se desila i kada su Nemci okupirali Beograd. I kao što se danas masovnim posetama obara sajt, tako su i Srbi oborili poprilične nemačke kapacitete za prijem tužbi dece protiv roditelja i obratno, žena protiv muževa, snaja pritiv svekrva, protiv kumova, komšija i prijatelja.

Devedesethih su se Beogradom beslovesno nosale američke i nemačke zastave vezane u nerazmrsivi čvor srpske gluposti.

Niska srpskih “bisera” je zbilja neiscrpna, ali i ovih nekoliko je sasvim dovoljno da se zapitamo šta je to sa nama i kakvi smo to mi ljudi? Zar je moguće da nemamo ni trunku dostojanstva i samopoštovanja. Zar je moguće da je služenje pod Turcima ostavilo tako tragične i nepopravljive posledice na naš karakter.

Dragan Vidaković